Олга Томовћ: Режњеви, куке и мотике

Поделите:

Традиционално српско, о како то гордо звучи, овог првог мајског дана окреће прасетину или роштиља прерађевине истог. Традиција српског уранка каже, запоседните неку ливаду, парк, излетиште, запалите ватру, једите и пијте и прљајте (само пазите да нешто не запалите). Свој ће ражањ Србин пробости кроз прасе, а мотком ће подупрти роштиљ, куком окретети ћевапе и све то добро заливати Зајечарцем или Лавчетом. Светла традиција, нема шта.

Ова фасцинација, ова љубав српска према месу и отвореној ватри, води корене из традиционалне српске глади. Сада када има, Србин стане да једе само кад му отму или кад поједе све, па се преврне на традиционалну српску дремку после ждрања. А да ли је српски радник задовољан до те мере да се опуштено препушта гурманлуцима, док се свет данас буни (а боље му је него нама). Устаје радни народ и тражи боље услове рада, веће плате, више слободних дана. Устаје и излази на улице да се са правом чују његови захтеви, јер је радник у свету цењен. Рекло би се да је у Србији радник најцењенији, јер он мирно једе и пије и пева. Али није тако.
Најнижа цена радног сата сада у Србији износи 155 динара, евро и нешто, то је толико мало да се ови радници белосветски, што се буне и кукају, не би за те паре ни покренули да оду на посао. А ми роштиљамо…

Уместо да понесе те мотке које је омастио за ражањ и крене у масовну демонстрацију већине над мањином, он се бори једино за боље место испод дрвета. Натакнут је он баш на тај ражањ и врти се на тихој ватри већ дуго. Цврчи, али ћути. Срећан је што има шта да једе и плаши се промене и стрепи да изађе на улицу и протестом покаже своје немање. Јер српски радник нема ништа, нема ни загарантовану чињеницу да ће бити плаћен ако заврши посао. Могу да му замере да је рушилачки настројен, да је плаћенички, да је опозиција, да је позиција, да је багра, да је лењ. Па, зар му то већ хиљаду пута није речено? Зар није огуглао? Можда је и огуглао, али страх од губитка посла, макар он био онај са минималцем, редовним минималцем, кочи све потребе да икашље крв и крене у протест.

Положај српског радника се драстично мења из године у годину, али никако на боље. Има посла, али нема пара. Све више страних компанија купује српско (земљу, фабрике, људе). Велможа се буса у прса својим успесима у продавању непроцењивог за никакве паре и довлачењу страних “инвестиција”, а од инвестиција ни динара не види радник који ради у фабрикама тих странаца. Види само да има посла и радиће. И трпеће, и неће се бунити, јер може и горе…

Докле ће Србија роштиљати, уместо да се покрене и ватру роштиљску премести у срце, па да крене у освајање своји основних људских и радничких парава, права на живот и права на поштену зараду, ону зараду од које ће моћи да живи.

Олга Томовић

ВИДОВДАН

Поделите:

1 коментар

  1. Kako ti nije jasno da u maloj firmi koja ima gazdu i gazdaricu rade samo 2 radnika….
    Nema sindikata,nema članarine,nikog nije briga..
    Kakvo sindikalno organizovanje??????
    Pa oni i ne znaju šta je sindikat.
    Znaju samo da su zaposleni u srpskoj porodičnoj firmici jer je bolje raditi 10 sati za nekom mašinom nego 20 sati na selu, ruke da im se otegnu do kolena a dupe do zemlje..
    U tome je problem što je srpski radnik po defaultu seljak koji se gnuša tarabe koju je uspešno preskočio u nagonu za gradsku šargarepu a ako ne čistokrvni Milojica onda bar u drugo ili treće koleno pokondirene tikve koja se prodala na Kalenića pijaci onomad na panađur oko svetog Mičigena..

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here