Олга Томовић: Голо српско лицемерје (порнографског контекста)

Поделите:

Ето Баба Марте, а таман сам данас желела да окупам страницу пролећем И цвећем у пупољцима…али и увек оно али.
Данас ме боде неправда са свих страна, просто ме сецка на листиће које морам да срочим у један вапај. На Првој сабајле угледам школског, рашчупаног, бившег министра културе и бившег диригента београдске филхармоније. “Kоја је ово тетка?”, пројури ми без загледања, а онда препознавање, па се постидим и себе и своје генерације. Толики таленат, толика енергија, прави уметник, а продао се за шаку нечега и то се лоше продао. Наравно да се уметници слабо сналазе у политици, мозак им није тако навијен, али се добро сналазе са новцем…ко ће га знати? Онда опет моја неверица и покушај оправдавања генерацијски и школси орјентисан: “Можда је уцењен нечим, можда су му претили, можда је идеалиста у погрешном смеру?! ” И тако се заглибим у тривијални уторак до колена.
Гледајући историјски, многи су се уметници гурали у политику, посебно је драга била глумцима, они добро глуме у свакој ситуацији, то им је струка. И нико се није показао. Јесу се неки клинци и клинке загледали боље, можда мотивисали на неки шипарички начин, али опет никако на прави. Сећам се Освалдове приче о Сергеју и њиховом дружењу на студијама, првенствено у малом изнајмљеном Освалдовом стану у центру. Сећам се његове неверице да би он могао да покрене масу. Говорила см му тада да се људи мењају, искуство је учитељица живота, али он није одустајао.Да ли то онда значи да ја сада треба Сергеје да гледам кроз призму младости и лудости? Не. Али ћу и ја остати при тврдњи да политика није за уметника. Ми смо чисте душе, неокаљани смо перверзијама закулисних радњи, јер наше су кулисе праве, а говоримо емоцијом. И мука ми буде од оних испробаних метода блаћења, оних Жељкових отворених писама са намером да отвори пандорину кутију, па ко жив, ко мртав. Ужас и страва. Беште уметници од овог убице уметности, ако у вама има и једне здраве даске у глави. Није вам место на челу колона, место вам је у колони, на трапезу, са уснама пуним туђих мисли.
Да дан буде још гори, утицало је и моје стање – ни овде, ни тамо. Удовица са језиком и мозгом није по српскоцрногорскобосанском укусу. Забраздили смо у балканерију, ретро фундаментализам, квази хришћанство. Мени би да ставе црну мараму, па да ме закуну на вечни починак још за живота. Онда да лепо пустим бркове и да затворим комп, јер, побогу, жалим заувек и немам себе без њега. О, како су балканизми противприродни, противљудски, противженски. Постојим, дишем, мислим, дакле живим. Kако живог човека у гроб сместити, али радно и полетно, јер за леба мора и да се ради и да се тај посао омаловажава, јер не сме да буде испред патње и смерне меланхолије. Е па, моја меланхолија није ни смерна, ни тиха, дође ми да вриштим. Нисам у гробу, жива сам, еј! И ко зна шта ћу још кроз ове прсте пропустити, какве ће ме мисли и бриге, и сањања терати да се речима кидам и борим и волим. Таква сам, животна, праведна, такву ме је Освалд волео, такву сам и ја себе најзад заволела.
За крај, мала али убитачна лицемерност. На зиду локалног Дома Здравља висе насмејане омладинке у раскораку, вежбају, мувају се са момцима, гризу јабуке са ајкулским зубима од 5000 евради. На пар столица и у крцатој душегупки од чекаонице џоџе пензионери. На двадесет пензоса једна млађа особа. И сви шкрбави, савијени од болести, жути у лицу… Нема разговора, рано је ваљда и бакама и декама, нема ни сјаја у оку, нема ни наде… Тврдим да су пензионери последњи оптимисти у паклу здравства, јер су преживели радни век и доконо чекају крај, а надајући се да ће их некако заобићи, па макар још десет, двадесет годиница. А ми, средњаци, најугроженија категорија, са предиспозицијама за срчку, канцер, шећер, холестерол, ми се не надамо ни пензији, а камоли дуговечноси коју срамно пропагира Министарство Здравља и Институт “Батут”. Срам вас било, утерујете нам кривицу због лоших животних навика, а раб српски који поштено ради за 200 евра месечно, нема ни за пар кила воћа, а камоли живаца и снаге за “правилан одабир намирница”.
Још један пример лицемерја и отвореног атака на савест, јер ми смо криви што много радимо, мало спавамо, лоше једемо и рано се опраштамо од овог света.
Онда нека ми неко каже да је уторак обичан дан у недељи. Можда неком…можда вама слепима И безосећајнима, али мени је сваки као година, било добра или лоша. Уторком сабирам И одузимам, посматрам, осећам, причам, стварам, сахрањујем једно, а васкрасавам друго. Ја живим сваки дан, а ви?

Олга Томовић

Видовдан

Поделите:

1 коментар

  1. menopauza simptomi – klimaks kod zena. Menopauza simptomi kao što su izostanak sna,loša koncentracija,slabije pamćenje,razdražljivost,povremeni napadi vrućine i preznojavanja tj. valunzi u menopauzi kao i nagle promene raspoloženja čak i depresija javljaju se u peri-menopauzi tačnije na samom početku menopauze.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here