Олга Томовић: Помен непрежаљеној

Поделите:

Оде, заврши се, а ја први пут цепам календар године прошле и са уживањем га бацам кроз прозор. Нека иде бестрага, а нека остане, нека лети са душом моје душе тамо где ја не могу. Ја која никада нисам мерила време сатовима, сада одбројавам дане, сате, минуте, као сујеверна бакица, жељна да јој видим леђа. О, годино проклета и дивна, очајна и савршена.

Неки кажу да су све срећне љубави исте, али ја им бацам своју љубав право у њихову уравниловку, јер они никада нису осетили оне варнице, никада ту волтажу пропустили кроз своје вене, никада допустили себи да се стопе са својом половином. Можда из страха, можда из себичлука, можда из просте чињенице да је никда нису ни упознали. Али, ја јесам. Дисала сам је дубоко, хватала сам је нежно и страсно, осмехом и сузама, уздахом и криком, хватала сам је, стезала, али изгубила. О, годино проклета, несрећнице, јаднице, простакушо и чуварко млаких душа, оних због који не вреди ни редак написати.

Жена сам, ратница као и све остале жене које живе од свог рада и од своје светлости. Дочекала сам је коа љубљену, са осмехом. Гледала сам са свога прозора на небу, хиљаду ватромета који су славили њено рађање. Али у мени се нешто грчило, дубоко унутра, оно што сам гурала, јер га нисам разумела, оно осећање које само жене имају, ону интуитивну жицу која везује срце са опасношћу. И терала сам страхове надом. Терала сам их љубављу и стварањем. Терала сам их плановима о новим почецима.
Помно сам пратила њене прве кораке, уобичајене флоскуле оних који се називају вођама народа. Пратила сам и успоне свести појединаца да је ово земља чуда, да је бајка само опијајућа магла и да се лако разваје буђењем духа и свести. Умало ме не разапеше због људске критике коју сам упутила превејаном сејачу блудничења и убици културе, Жељку Митровићу. Чак сам се на трен и понадала да ће се све окончати макар укидањем његових содома са државних канала, али опет цврц. Пре ће да оде министарска фотеља, него Жељкове таблетице за млевење сиве масе. Оне су потребније од леба и здравља, оне стадо терају у оборе и ту их држе до следећег циркуса. А и он се ближи, избори “прете” шетачима који су у овој проклетој години добили на бројности, али не и на медијској заступљености. Никада већег медијског мрака, а никада мањег ТВ квалитета, све саме звездице и звезде нарикаче, старлете менаџерке, монотонија кича и лудила.

У зениту ове године, ове осмице, звецкало се оружјем. Звецкали су и шиптари, оним модерним, америчим, звецкали смо и ми, кукама и мотикама (јер друго и немамо). Вођа је своју параду по Kосову завршио славним говором, а путешествије по селима српским, где је његова нога била спречена да крочи, оплакале су косовске мајке и дечица (све слушајући узвишени глас “великог” преко телефона И преко разгласа, али са патосом у речима). Kаково је то позориште било, ни РТС није мога да постигне да сними све чинове драме која се одвијала пролазном брзином џипова вођиних.
За сво то време, ова проклетница пуштала је нокте и заривала их у ово мало меса које ми је остало на костима. Kрала ми је оно највредније, крала ми је душу, мог супруга, мог љубавника, мог учитеља, моју свест и подсвест. Тако сам у овој години поново стала лицем у лице са својим старим непријатељем – здравственим системом. Он ми је, кроз ових пола века живота, однео све вољене. И исукала сам сво оружје, па и тешке топове, свој језик и своју вољу и упорност, која је немерљива јединица и једино се може упоредити са ураганском снагом ветра. Али, ни сви ветрови моје пламене душе нису успели да победе оно што је у судбинским књигама записано.

О, годино проклета… Са тобом отишла је сва моја светлост. Ондела си оно што ми ни једна наредна не може вратити. У теби остаде моја љубав. Помислим често, док гледам све ове слике по зидовима, све ове слике љубави небеске, никада више твоје усне на мојима, никада више твој глас у простору, никада више твој додир на голој кожи жељног спајања. Раздвојила си ме на пола, проклета била, расекла си ме и оставила ме саму да те проклињем и да те желим. Да те призивам сећањима на све што беше лабудова песма…

И оде, оде ова година, оде и мени и многима који је са радошћу испраћају, јер су у њој оставили само тескобу. Ништа добро није донела, несретница, само је протутњала као крдо бивола и сатрла оно мало зелене траве што је преостало у земљи која је жедна и гладна и продата и поробљена.

А ја поново морам испочетка. Зато, срећна вам свима ова нова, можда буде мало лакша, мада и у то сумњам. Али, сигурно ће доћи. Стога, опет срећно и држите се.

Живети се мора, а живот је чудо.

Олга Томовић

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here