Олга Томовић: Социјална заштита или социјална полиција

Поделите:

Србија стари. Многе статистике показују да се просек година помера на 45, а шта то значи? Значи да смо земља пензионера. Значи да се све мање парова одлучује на друго дете, а неки ни на прво. У разлоге је глупо улазити. И поред кукњаве великог вође(малим словима, намерно), и поред кукумавки надобудних мушких глава које пропагирају рађање, а нису за то биолошки способни и куну жене које иду на абортусе, називајучи их којекаквим именима, па и чедоморкама, деца се рађају све мање. Модерно је родити и после се са дететом шепурити, модерно за стралете и нарикаче које су добро уновчиле своје атрибуте, али та мода се не односи на просечну српску жену, ону која устаје у шест, ради у супермаркету или фабрици и нема коме дете да остави на чување, јер су вртићи прескупи за њену платицу са којом једва може да подмири лошу исхрану и рачуне. За дете потребно је много новца. Иако се “велики” бусао да ће да одреши кесу, од тога ништа или врло јадно. Али, није то тема моје јадиковке…

Да ли сте запазили да највише деце имају ромкиње, сиротиња? Да ли сте приметили да децу може да роди нека тамо наркоманка, а не може жена која изгара и чезне, а здрава је и права. Неплодност се раширила међу Србима као пошаст. Много је парова на чекању за вештачку оплодњу или неке друге захвате. Много је парова без наде… Многа су огњишта пуста, јер се лоза никада неће наставити и то не избором, већ нуждом.

И када парови прођу све кругове пакла да добију своје чедо, а то се не деси, одлуче се на усвајање. А тек је то у овој земнљи најтежи пут по трњу. Ретко до усвојења долази. Зашто? Зашто, ако знамо да се деца, сада, по новим Законима о Заштити Детета, одузимају биолошким родитељима на ангро. Довољно је да комшија анонимно пријави да је дете заплакало и ето социјалаца на вратима, неретко са полицијом, одводе дете као да је дечје плакање ненормална појава, као да се деце плачем не оглашавају и кад су бесна, љута, када су пала, када им није купљена омиљена играчка. Деце пуне установе за збрињавање. Kо је једном закорачио у дом за незбринуту децу, вуче трауме цео живот. А парови опет без права да добију своје парче среће.

За усвојење потребно је прво прибавити гомилу папира: извод из матичне књиге рођених, венчаних, држављанство, фотокопија личне карте, доказ да лице није осуђивано, кажњавано, доказ о приходима, о имовинском стању.
Друга фаза је процена опште подобности потенцијалних усвојитеља: Сваки члан овог мултидисциплинарног тима стручњака сагледава оно што су прописани стандарди за процену партнера: њихова лична својства, мотивацију за усвојење, и друге елементе који су релевантни за процену подобности. Значајне теме о којима се разговара, између осталог се односе и на њихово детињство. Јер, веома је важно да се парови “конфронтирају” са тим делом свог личног развоја, да би знали са каквим искуством крећу у родитељство које је мало сложеније и изазовније него биолошко.
Трећа фаза се завршава одлуком о подобности и уношењем података у регистар.

Четврта фаза је фаза чекања јер када усвојитељи уђу у регистар, они нису стекли никакво право да ће у одређеном року реализовати усвојење, како то често доживљавају, већ је само потврђено да по закону имају могућност да усвоје дете.
У овим правилницима јасно стоји да усвојитељи могу бити неки подобнији парови из иностранства! Читам И не верујем својим очима. Kако су ти тимови “стручњака” дошли до овог закључка. Kако једно дете рођено у Србији, може бити боље одгајано у страној култури? Новци. Новци, поштовани Срби, све се врти око пара, па И мала, а драгоцена будућност Србије.

Kроз “непробојне” кордоне социјалне заштите деце лако се провлаче маргинални ликови, а поштене породице кукају за одузетом децом. Маргиналци не презају ни од чега, немају папире, немају чиме дете ни да хране, а камоли да облаче, а што имају троше на алкохол и дрогу, али зато лажу без премца. Онда од тих истих социјалаца добију још и новчану помоћ, јер су, тобож, материјално угрожени, а труде се да очувају породицу. И ко ту трпи? Деца, једино деца И увек деца. Занемарена, одузета, продата, отуђена… Али, ко њих пита када тимови стручњака знају боље, они су ту да деца буду несрећна, јер је то у дечјем интересу. Kаква фарса од система.
Радо на ову фарсу надовезујем још једну. Појам хранитељства. Дотични хранитељи добијају лепе паре од државе да чувају ту одузету децу. Па се намеће питање, зашто те паре не би добиле породице од којих је дете одузето, а одузето је због немаштине, не злостављања. Парадоксално!

Тако се децом тргује. Немам други израз, а тражим га већ извесно време. Тргује се људском срећом и несрећом, оном највећом И најсветијом. Америчке диве усвајају децу свих боја да им се слажу уз хаљине, а наше породице плачу или што немају своје, или што не могу да усвоје туђе. Једино се социјалци сналазе у овом муљу, њима је све једно, само да се окреће, да се пара врти, јер за бургију овде нема потребе.
Јадна си Србијо. Јадна и по старим и по новим законима. Сада се пелене купују за бабе и деде, а кмече једино душебрижници, они од којих је све ово и почело.

Олга Томовић

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here