Олга Томовић: Уступимо позорницу младости – на њима свет остаје!

Поделите:

У намери да зачиним тривијалност уторка, која је многима пала као камен за купус на ножни палац, описаћу вам једну слику Београда на данашњи дан, а све у намери да се са оптимизмом осврнем на предстојећи хаос 9. марта, који долази после осмог, оног женског.
У банци, у пошти, у Дому Здравља, пре подне све врви од пензионера (ваљда пензје кануле). Да се осетим усамљено у погледу година, као да сам слетела у дом стараца где ме сви гледају као уљеза. Просто сева гнев из очију стараца и завист: “Ти ниси једна од нас. Ти си од оних којима ништа не ваља, ни један систем, само би мењао нешто… А шта ти фали?! Имаш и кров над главом и малдост и пун ти стомак и не рмбаш пијуком по ледини, не копаш њиву. Е, такви су упропастили све стару Југу…интелектуалци…нерадници… Мисле они нешто, измишљају, а било је добро да боље не може бити.”
А ја кажем да се тако стиче утисак да је Београд град стараца, бивших пролетера, антипролетера, али навиклих на систем пролетаријата. Такоже тврдим да се стиче неодољив дојам да је опет геријатрија “изабрала” будућност младости, која је у мањини, која се не опире и која је дигла руке од политике…барем се тако чини. Господо седе главе, мудрост не лежи у годинама, већ у искуству, а ви сте своју доказали костантно падајући на испиту зрелости да државу учиниде домовином. А онда видим гомиле деце која са осмехом гледају у даљину… Kрећу се, жељни су промена И новог, пуни су правде у очима. Њима се мења свет, дотерује им се реалност, револуционарни дух , ма колико блед наспрам оног познатог, чегеваранском, куља да уради оно жто су њихови дедови пропустили. Сада, да ли су они заведени, да ли су кренули за неким ко ће их жедне оставити на ледини, или иду сами, као стихија новог пролећног пљуска, то је мање важно. Важно је дас у будни И жељни!
Пуни су аутобуси неких нових клинаца којима је оптимизам начин живота и који се аутистично држе своје неосноване животне радости.
И буде ми тешко, згрчи ми се желудац од туге над њиховим малим животима испуњеним празним очекивањима, а онда се тргнем. Опалим себи шамар, онако мушки, али у себи и наредим срцу да се отвори. Ма, има наде, има! Ма како звучало немогуће у овом тренутку, нешто вири из свих тих усплахирених очију које са надом корачају у фамозни 9. Окотобар, а да И не знају тачно шта смо ми тада желели да мењамо. Није њима важно шта, битан им је симбол датума, па ако не буде девети, биће пети! Биће можда И неки њихов нови датум, само да се не мешамо, да се уклонимо И пустимо их да живе, јер наше шансе смо потрошили, наџивела нас је чак И пролетаријатска свест. И јесте да је далеко Сунце, али је ту и гледам у њега.
Сва та младост која се провлачи по маргинама статистика иде даље. Њихово време тек долази, а то ће бити време које ни мени, ни злу које је појело данас, неће бити познато. Та младост је одрасла у мрклом мраку, а опет има осмех који светли…та малдост дише друге ритмове…
У сред центра, у сивилу дана и дорћолских фасада, угледам комби, фолцику, ишаран, савршено ван времена и атмосфере. Паркирана дуга као подсетник на све младости новог доба које су револуционарно промениле изглед света.
Живео девети март, симбол првог отпора према нечему што смо видели као непобедиво зло! Први кораци су најбитнији, али само ако су самостални, без репова домаћих издуваних жутаћа И страних плаћеника. Нада значи живот, а живот је за младе, наше, њихове, стога, шапе доле сви И нека нас деца науче нечему, нисмо се научени родили!

Олга Томовић

ВИДОВДАН

Поделите:

1 коментар

  1. Bulshit, Olgo Tomović! Bulshit! Šta si htela da menjaš 5.oktobra? TV Bastilju? I Mitevića? A onda vam sa Mitević pridruži u DOS..I onda dobismo Dinkića Svilanovića Čovića Mihajlovića Čedu i Čanka..I Skupštinu sa zapaljenim glasačkim listićima.. Ako već ne znaš da omladini objasniš ko sve kidiše na Srbijicu i šta je pređe a šta potlje tj šta iz čega proisteče onda bolje ćuti i štrikaj.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here