Олга Томовић: Време нежности – да ли је Србија спремна на еутаназију неизлечиво болесних?

Поделите:

Јутрошња сећања, па на њих додате вести о савременим методама убијања оболелих од неизлечивих болести, сахранила су у мени све остале утиске овог мајско-октобарског петка. Еутаназија. Постоји од када је човека, али је у модерно доба сврстана у злочине равне убиству са предумишљајем. И коње убијаји, зар не? Данас се провуче вест да Србија разматра хумано убиство као одговор на захтеве пацијената неизлечиво болесних и у страшним мукама.

Убити, одузети живот, угасити светињу. Од када је високоморалним садистима живот светиња? Лицемери свих земаља у којма је еутаназија дозвољена  богате се на рачун смрти. Да се мука реши, тамо негде, човек је спреман да плати петоцифрени износ у еврима. И не осуђујем мученог човека, не осуђујем еутаназију као излаз из оклопа који се покварио и мучи душу до степена неиздрживе потребе за самоуништењем. Осуђујем поступак. Хумана смрт има своју цену, па где се онда сакри хуманост?

Била сам активни посматрач мука самрних највољенијег бића. Знам шта је немати лекове које свет има, немати основне услове за боловање, немати чист кревет и реч утехе. По нашим стандардима свака је смрт тешка борба са болом. По нашим стандардима свака је смрт тешка борба са болешћу и унапред изгубљени рат против система који не вреднује живот и на болест гледа као на терет за буждет, па болесне трпа у фијоке и чекаонице за смрт.

Наше болнице су казамати за осуђене на болест. И, што је болест тежа, лека је мање, а смрт је извеснија. Сваки се болесник моли, и неверник постаје верник, јер му само милост Божија преостаје да му скрати муке законом загарантованог одржавања у животу и законом загарантованог самртног ропца докле год је у њему животне снаге. Kо ово није видео рећи ће да је то сасвим природно, борба треба да траје долке год има у човеку даха живота. Али није. Нити је то природно, нити је то људски. Деведесетих година прошлог века један сободни стрелац пуцао ми је у пса, из забаве, да проба оружје, пресекао му је кичмену мождину, није га убио, био је лош стрелац. Посматрала сам вољеног пса два дана пре него што сам га одвела да га успавају. Очима ме је молио да му скратим муке. Мирно ми је умро на рукама после инекције коју му је до ветеринар. Чак ми се учинило и да му се очи смеше. Отишао је достојанствено.

А човек, он лежи у сопственом измету, јер сестара је мало на одељењу за умируће. Нема ко да га пресвуче. Нема ко да чује његове јауке, осим других болесника у реду за истиу болну смрт.

Тај је човек некада био човек. Сада ни сам себе не види као човека, види само следећи дан бола, претвара се у бол. У њему нема живота. И када дише, дише његова машина за дисање, и када се помера, помера се његова мука, једино када јауче, јауче његова душа људска да оде из кавеза који се распада.

Да ли је Србија спремна за еутаназију? Да ли је она Србима потребна? О, она је Србима потребнија од много чега другог, јер се у Србији умире мучно. Али, Србији такође треба лекова, болница, особља, доктора, услова за живот после болести, све то јој треба пре него што озакони еутаназију. Србија није дала шансу животу, а већ трчи да озакони смрт. И, надам се да ће је озаконити. Да се моје душе душа мучила још само један дан дуже, била сам спремна да посегнем за мером која није по закону људском, али је по Божијем.

Све је у овој држави склоно манипулацији и живот и смрт.  Све има своју цену, само се достојанство изгубило заједно са душом и нежношћу. Емпатија је давно еутаназирана, од те душевне болести боловали су само они са непостојећим органом који се звао савест.

Нама смртницима, рођеним у време прорачуна, остаје само да се надамо да ћемо имати довољно снаге да издахнемо тихо и јефтино.

Олга Томовић за Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here