Олга Томовић: Закон за насилнике, а смртна пресуда за жртву

Поделите:

Пролеће је, буде се страсти, а са страстима и оне манијакалне , оне индуковане алкохолом и дрогама. Синоћ преживела једна женска душа највеће иживљавање које људски мозак може да смисли у делиричном стадијуму патолошке љубоморе.
Почетак је године, прође још једна године од примене новог Закона о насиљу у породици, а насиље не само да се не смирује, већ и ескалира. Чини ми се да су насилиници опробали лабавост закона и да су се тек сада потпуно опустили да дивљају, а да не одговарају. Њихово дивљање може само да им донесе малу затворсу казну и ништа више. На осуде наилазе једино преко букача НВО организација, а то им даје само још ветра у крила. Kада се вечите НВО тетке удруже у осуди неког чина, народ само угаси ТВ.

Познајем и закон и добро познајем душу нечовека који је у стању да вољено биће сведе на гомилу меса за испуцавање сопствене фрустарције. Познајем, такође, и много жена које су успеле да од својух душмана побегну. На њма су ране увек свеже. Међу њима сам и ја.

И осећам кривицу што неким женама нисам довољно помогла, што сам остала везаних руку, јер ми закон не дозвољава да идем даље од позивања полиције. А полицију позвати не значи нужно спасти жену од насиља. У мањим местима, полиција често познаје насилника, а насилник није нужно сиротиња са улице. Он је признат у друштву, његово понашање према супружници тамо није тајна. Он тамо не добије ни пацке, али зато дежурни полицајац добије пиће у кафани по избору и тему за добар трач по паланци. Ништа боље није ни у већим градовима, само је избор мало бољи, мислим на избор сигурних кућа и места за сакривање, једино у случају да жена има довољњо средстава да се сама снађе, јер ту су у огромном броју случајева и деца.
Пишем и знам да ћу овим писањем повредити само оне који ме воле. Kоји су самном осетили сву голготу преживелог (намерно не користим израз “жртва”). Повредиће их моје сузе које проспем за сваком женом која није успела, за сваком која је сама и не зна шта да ради, јер је већ испуцала све адуте, звала је и маку и оца и браћу и сестре, али нико јој није пружио руку. Плачем, а тиме у сопствени дом поново уносим немир, јер правда ни у мом случају није задовољена. Насилник не само да није добио пацке, већ је добио и помиловање.

Пишем и кидам се од немоћи да макар својим речима пробудим свест код људи да морају да помогну, да је императивно да реагији баш они. Да не смеју да појачавају музику када чују крике из суседног стана, да не смеју да окрећу гаву када виде комшиницу са плавим оком или избијеним зубима. Није то само њена ствар, то је и наша ствар, то је људски. Људски је реаговати на неправду, људски је помоћи слабијем, људски је заплакати над жертвом. Та жртва може једног дана бити ваша ћерка, сестра, а можда је била и ваша мајка или бака.

Све су то наше жене, а сва та патња је наша патња, јер у средини која глорификује јаке момке и снагу у топуту, не може да опстане женствена енергија. Та енергија је најјача, то је енергија крви за будућност, само она носи семе мушке крви у даљуну.
Поштујте своје жене сви ви балкански мужеви оштрог кова, нису оне мало трпеле све ваше мане, можете и ви по неку њихову. И увек нека вам је на памети баш ваша ћерка, сестра и мајка. Једино тако се лечи равнодушност . Нису сви Срби манијаци и нису све жене курве, почните од своје мајке, па ћете видети колико је Српска жена поштена и јака у својој слабости.

Није лако бити жена…најтеже је бити слаба пред силом деспотског ума лишеног сваке емоције, осим оне прималне, да уништи све што је лепо. Није лако бити жена, а не бити имовина. Србија је ово, брале, и ма колико се бусали у прас да смо изнад балканизама, нисмо макли даље од плота. Манијака међу нама има и они поштују само закон јачег, а то се не односи само на жене. Такви ће скочити и на дете и на комшију и на колегиницу. Такви ће сваку препреку прелазити тенком, јер за речи немају усне, имају само песнице и ноге и зубе и снаку да кладе ваљају. А ово је њихово време. Овде ум још дуго неће царовати.

Олга Томовић

Видовдан

Поделите:

2 Коментари

  1. људи пазимо на нашу (не “своју”! – нашу) децу

    који ће красни њих двоје са 23 године, и о чијем трошку у стану у НС?
    јел су отишли да уче ил да… шта да – се?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here