ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)

Поделите:

 

Осамдесет три чобанске груле засвирасе небеским стадима од облака,

однесе их песник ливада и пашњака,

рађања и пропланака…

Оде и ти добри човече и однесе осамдесет три земаљске фруле,

да њима небеским стадима од облака записујеш мелодије.

 

Знао си добри човече казивати у перо,

сад стихујеш твоја је оловка фрула

и свих десет прстију по једна свирала чобансја,

док свитања исписујеш цвркутањем  птица.

Јеси ли имао огледалце добри човече,

да завучеш руку у оџзак

и видиш тај круг неба,  те кружне годове  светлости и да се нека метална птица

није надвила над нашим огњиштем,

видиш ли небо у том комаду огледала,

којим ти измерише последњи дах, самртни ропац, тај издисај тајну временског записа словариш,  тај флеш који ће се винути у небо, та душа човекова и просути се светлуцавим грумењима злата,  да постане светлост песнику који се тек рађа.

 

Видиш ли тамо чобанске плетенице виле суђениве, ту рибљу кост украшену невеном и пупољком,  због којих гост у грлу застаје…

Јеси ли у сакама понео зрневље пшенице исклијале, да засејеш њиве Светог Саве и пупољке и руже и божуре и босиља, метвице, да развучес осмех ко усне хармонике,

понесе ли са собом праг вековни и запис храста, јеси ли или ниси добри Добрице , или макар само малу лепињу и мало кајмака,

чокот тамјанике или кап шљивовице,

да тамо негде беле вране из облака обојиш

вином руменим и потоцима брзацима,

изворима надахнућа,

однесе ли осамдесет три вилина коњица и свица,

остави ли свој прамен косе уместо бабина свом новом рифјењу,

у хербаријуму ливадског биља..

 

Јесу ли понеи Милошу и Радмили песнице фрулашу  тестаменте оџзаклија,

житница и винарија,

тапију живота између првих млечних зуба до зуба времена,

вратио мајччино млеко до млечног пута.

Песнику ћурлика, славуја и ласта,

Ти који си песник и запис вековног храста,

импулс надничарских руку.

Однесе ли босиљу босиљка и жиле куцавице

песничког првенца и негде у унутрашњем џепу капута сиротињског,

калем српске лозе непрскане, однесе ли у устима песму да је шапатом бисера просипаш усним шкољкама,

песницима амбасадорима љубави,

који те дочекаше да се поново родиш на небу,

овенчан славом песника, шљивика и вишњика.

 

Однесе ли осамдесет три светиње и сто књига, шуму церову, сечу бадњака и компас да се вратиш уназад кад дође време а ти отелотворен и оваплоцен кроз нежне пролећне капи кише,  да песмом умијеш девојацка лица и залијеш тек посејане нииве, вишњике и житнице,

помилујеш погледим од суза њихове руке и рамена пре Врбице,

младих снаша што тек поскидаше џемпере од вунице.

Дал ти у усима одзвања мелодија осамдесет три фруле и стихови песмарице?

Понесе ли огледалце добри човече,  да кроз оџак огориш димњаке да сукне пламен огњишта у висине, ако се нека метална птица надвила изнад крова, па се не виде годови круга ко светлости из тунела,  да грцамо загрцнути и закашљани од превеликог облака чаџавог дима, којим инквизитори песму чобанску и бистру реку и небо над земљом србице и ћирилице,  вруће погаче и соли са мајчиним  млеком посисаним, на овој земљи задужбини Млечног пута,  а тамо где нема птичијег млека и меда из саћа, где живе светилишта и фењери од стихова,

који ће надгледати наше животе.

Понесе ли добри човече осамдесет три народне ношње и опанке шиљкане да се преобуку и преодену сви “горе”  под скутем Божјим усускане, да се обуку они у дроњицима којима је дотрајала,  негде у небеском јату, негде у небеском јату где живе пастири и песме самониклице и загрљаји крај реке, сред пашњака и пропланака, вечитим уздахом неудахнуте девојке из града,  однесе ли зубора и сумора и птица,  шумадијски дечаче и старче, песниче – сељаче,  да ссссуморе и пссс не говоре тишини шутњу.

 

Однесе ли осамдесет тру дуката да платиш  небеске музичаре, кад крену с тобом у небеску свирку и кад над неким лугом будеш дрозд или ластавица.,

однесе ли песмотворне словарице и боровину и миропомазање да зауставиш црвоточине на дрвеним крстовима засипајучих  смоластим тамјаном,  да окрпиш опанке шиљкане, кад ти кумови на крштењу новорођења буду песници минулих векова, испевали све ил шта оста неиспевано,видару и травару,  биљоберу,

песниче оца и сина,свирало од зове, наскупљана јабуко дивљако у прегачи мајке

и стари орају у џепу праоца…

 

Песниче љубави и пролећа јави виде ли где да голуб са врапцем гнездо свија или кос са соколом или  ко код нас грлица са грлицом пре Лазареве Суботе и Врбице,  песниче чобанине у чијим је рукама фрула оловка,

да тамо горе свираш и певаш  небеским стадима и да бдијеш изнад српских оџаклија, ризничару и чувару ћирилице – добри човече,  Добрице…

 

Нек вечна слава песнику шума и птица, игранки и прела, сеница и голубица, песнику села, олтара и опела, крстења и рађања,

песнику ливада изникли из шумора шума и жубора ,

са извора песме изворне

и девојачких стргнутих ђердана,

песниче ливада, чобанских стада, радничке класе и надничара,

песниче љубави и бехара, пророка лакоскока,

песми мајке оца и сина ,  деде и унука,

веснику чобанских пролећа.

Несаломиви, чудесни , жило куцавице,

свирачу и орачу, копачу, самоникла ливадска биљко лековита ,  песмотворе , Ти који си грмаљ а долећес као врабац под прозоре пред свитање ,  где на чела уморних стављаш облоге од месечине,

свих својих песничких слобода.

Данас је Гружа и слављеница тужна,

остала без песника руже ветрова.

Слава ти.

 

Славица Јовановић новинар и књижевник

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here