OSAMDESET TRI ČOBANSKE FRULE PESNIKA (PESNIKU DOBRICI ERIĆU)

Podelite:

 

Osamdeset tri čobanske grule zasvirase nebeskim stadima od oblaka,

odnese ih pesnik livada i pašnjaka,

rađanja i proplanaka…

Ode i ti dobri čoveče i odnese osamdeset tri zemaljske frule,

da njima nebeskim stadima od oblaka zapisuješ melodije.

 

Znao si dobri čoveče kazivati u pero,

sad stihuješ tvoja je olovka frula

i svih deset prstiju po jedna svirala čobansja,

dok svitanja ispisuješ cvrkutanjem  ptica.

Jesi li imao ogledalce dobri čoveče,

da zavučeš ruku u odžzak

i vidiš taj krug neba,  te kružne godove  svetlosti i da se neka metalna ptica

nije nadvila nad našim ognjištem,

vidiš li nebo u tom komadu ogledala,

kojim ti izmeriše poslednji dah, samrtni ropac, taj izdisaj tajnu vremenskog zapisa slovariš,  taj fleš koji će se vinuti u nebo, ta duša čovekova i prosuti se svetlucavim grumenjima zlata,  da postane svetlost pesniku koji se tek rađa.

 

Vidiš li tamo čobanske pletenice vile suđenive, tu riblju kost ukrašenu nevenom i pupoljkom,  zbog kojih gost u grlu zastaje…

Jesi li u sakama poneo zrnevlje pšenice isklijale, da zaseješ njive Svetog Save i pupoljke i ruže i božure i bosilja, metvice, da razvučes osmeh ko usne harmonike,

ponese li sa sobom prag vekovni i zapis hrasta, jesi li ili nisi dobri Dobrice , ili makar samo malu lepinju i malo kajmaka,

čokot tamjanike ili kap šljivovice,

da tamo negde bele vrane iz oblaka obojiš

vinom rumenim i potocima brzacima,

izvorima nadahnuća,

odnese li osamdeset tri vilina konjica i svica,

ostavi li svoj pramen kose umesto babina svom novom rifjenju,

u herbarijumu livadskog bilja..

 

Jesu li ponei Milošu i Radmili pesnice frulašu  testamente odžzaklija,

žitnica i vinarija,

tapiju života između prvih mlečnih zuba do zuba vremena,

vratio majččino mleko do mlečnog puta.

Pesniku ćurlika, slavuja i lasta,

Ti koji si pesnik i zapis vekovnog hrasta,

impuls nadničarskih ruku.

Odnese li bosilju bosiljka i žile kucavice

pesničkog prvenca i negde u unutrašnjem džepu kaputa sirotinjskog,

kalem srpske loze neprskane, odnese li u ustima pesmu da je šapatom bisera prosipaš usnim školjkama,

pesnicima ambasadorima ljubavi,

koji te dočekaše da se ponovo rodiš na nebu,

ovenčan slavom pesnika, šljivika i višnjika.

 

Odnese li osamdeset tri svetinje i sto knjiga, šumu cerovu, seču badnjaka i kompas da se vratiš unazad kad dođe vreme a ti otelotvoren i ovaplocen kroz nežne prolećne kapi kiše,  da pesmom umiješ devojacka lica i zaliješ tek posejane niive, višnjike i žitnice,

pomiluješ pogledim od suza njihove ruke i ramena pre Vrbice,

mladih snaša što tek poskidaše džempere od vunice.

Dal ti u usima odzvanja melodija osamdeset tri frule i stihovi pesmarice?

Ponese li ogledalce dobri čoveče,  da kroz odžak ogoriš dimnjake da sukne plamen ognjišta u visine, ako se neka metalna ptica nadvila iznad krova, pa se ne vide godovi kruga ko svetlosti iz tunela,  da grcamo zagrcnuti i zakašljani od prevelikog oblaka čadžavog dima, kojim inkvizitori pesmu čobansku i bistru reku i nebo nad zemljom srbice i ćirilice,  vruće pogače i soli sa majčinim  mlekom posisanim, na ovoj zemlji zadužbini Mlečnog puta,  a tamo gde nema ptičijeg mleka i meda iz saća, gde žive svetilišta i fenjeri od stihova,

koji će nadgledati naše živote.

Ponese li dobri čoveče osamdeset tri narodne nošnje i opanke šiljkane da se preobuku i preodenu svi “gore”  pod skutem Božjim ususkane, da se obuku oni u dronjicima kojima je dotrajala,  negde u nebeskom jatu, negde u nebeskom jatu gde žive pastiri i pesme samoniklice i zagrljaji kraj reke, sred pašnjaka i proplanaka, večitim uzdahom neudahnute devojke iz grada,  odnese li zubora i sumora i ptica,  šumadijski dečače i starče, pesniče – seljače,  da ssssumore i psss ne govore tišini šutnju.

 

Odnese li osamdeset tru dukata da platiš  nebeske muzičare, kad krenu s tobom u nebesku svirku i kad nad nekim lugom budeš drozd ili lastavica.,

odnese li pesmotvorne slovarice i borovinu i miropomazanje da zaustaviš crvotočine na drvenim krstovima zasipajučih  smolastim tamjanom,  da okrpiš opanke šiljkane, kad ti kumovi na krštenju novorođenja budu pesnici minulih vekova, ispevali sve il šta osta neispevano,vidaru i travaru,  biljoberu,

pesniče oca i sina,sviralo od zove, naskupljana jabuko divljako u pregači majke

i stari oraju u džepu praoca…

 

Pesniče ljubavi i proleća javi vide li gde da golub sa vrapcem gnezdo svija ili kos sa sokolom ili  ko kod nas grlica sa grlicom pre Lazareve Subote i Vrbice,  pesniče čobanine u čijim je rukama frula olovka,

da tamo gore sviraš i pevaš  nebeskim stadima i da bdiješ iznad srpskih odžaklija, rizničaru i čuvaru ćirilice – dobri čoveče,  Dobrice…

 

Nek večna slava pesniku šuma i ptica, igranki i prela, senica i golubica, pesniku sela, oltara i opela, krstenja i rađanja,

pesniku livada iznikli iz šumora šuma i žubora ,

sa izvora pesme izvorne

i devojačkih strgnutih đerdana,

pesniče livada, čobanskih stada, radničke klase i nadničara,

pesniče ljubavi i behara, proroka lakoskoka,

pesmi majke oca i sina ,  dede i unuka,

vesniku čobanskih proleća.

Nesalomivi, čudesni , žilo kucavice,

sviraču i oraču, kopaču, samonikla livadska biljko lekovita ,  pesmotvore , Ti koji si grmalj a dolećes kao vrabac pod prozore pred svitanje ,  gde na čela umornih stavljaš obloge od mesečine,

svih svojih pesničkih sloboda.

Danas je Gruža i slavljenica tužna,

ostala bez pesnika ruže vetrova.

Slava ti.

 

Slavica Jovanović novinar i književnik

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here