Ослободити теологију духовности зарад вештачког академизма и модерности је свођење теологије на апсурд

Поделите:

У последње време може да се примети да у српском теолошком дискурсу постоји известан јаз између тзв. академске теологије и једноставне, опитне црквене праксе, тј. монашке духовности, са тенденцијом да се богословље уздигне над опитом било да је тај опит добро или лоше пласиран верницима кроз догађаје у Цркви.

Kод католика монаси или како то кажу комшије Хрвати редовници, у приличној мери представљају мотор теолошке мисли, академизма у природним наукама али и у духовности. Тако је Жорж Леметр, иначе физичар и свештеник (језуита/монах), дошао до теорије Великог праска коју је нешто касније прихватио и Ајнштајн.

Данас има монахиња у католичком свету које су на фону феминистичке теологије (не кажем да су и у праву), многи језуити, поготово у Латинској Америци, следе теологију ослобођења и нагињу политичкој левици. Да не говоримо о њиховом прегалаштву у природним наукама како у прошлости тако и данас.

Монаштво би требало и код нас да буде мотор развоја теологије али и духовности, из крајње практичног и једноставног разлога – зато што су томе посветили живот у целости. Међутим, на томе треба да се ради. Док гледамо тв “Храм” где су гостовали поједини професори са ПБФ, можемо да приметимо да се ствара некаква теологија која као да има комплекс од хуманистичких са једне и природних наука са друге стране, те да се о теологији прича као о науци у ужем, ескпериманталном, упоредном и критичком смислу.

Не тврдим да православни не треба озбољно да поразмисле о историјскокритичкој методи и њеном погледу на Нови завет, али ослободити теологију духовности зарад некаквог вештачког академизма и модерности је свођење теологије као такве на апсурд.

Напротив, духовност је императив данашњег времена. Зашто се многи окрећу ка Далеком истоку, зашто млади више читају контемплације од Марка Аурелија у познатој књизи “Самоме себи” и књиге Антона Демела (мало ко зна да је он католички духовник и монах из Индије) него Нови завет? То су темељна питања.

Такозвана академска теологија која настаје са историјскокритичком методом и научним бумом у деветнаестом веку, коју је између осталих уоквирио и Пол Тилих (1886 – 1965) са његовом теологијом културе (поглед на хришћанство кроз призму домета у култури и науцу), била је више потреба његовог него нашег времена и о Тилиху заиста можемо да мислимо само најбоље.

Међутим, истини за вољу, теологија чак и у Тилиховом кључу без духовности данас готово да никога не занима.

Нудити теологију без духовности – исто је што и превести жедног преко воде. Такође, на хришћанском Западу поред студија теологије постоје паралелно и студије хришћанске духовности. Испада да је српска теологија данас са свим искушењима тамо где је Западна (и католичка и протестантаска) била крајем 19. и почетком 20. века.

На пример, данас се кроз хагиотерапију и духовне вежбе на Западу развија оно што се назива мистичким путем и егзистенцијалном духовношћу на темељима те праксе из прошлости. Слично као за време покрета “Devotio moderna” (модерна побожност) која је цветала у време Хуманизма и Ренесансе, а у ствари то је била заборављена пракса хришћанске контемплативне традиције.

Време догматских спорова и богословствовања на Истоку или на Западу у периоду схоластике је иза нас, као што је иза нас и период тзв. академске теологије из периода с краја 19. и почетка двадесетог века.

Сад, наравно, духовност не треба да се сведе на пост средом и петком и целовање свештеника у руку, већ би требало да буде на темељима праксе созерцања и исихазма пролагођене духу времена.

Kо ће то да уради и ту праксу понуди Цркви?

Најпозванији је монашки ешалон који би требао да на основу здравог хуманизма и мистичке традиције направи нешто истовремено што би било и ново и старо.

Да ли такав ешалон постоји, то је питање?

Наравно, литургија остаје као централна саборна прослава и пракса која се такође мењала кроз време што сазнајемо из историје Цркве, али и укупног Логосног поретка ствари, укључујући и предхрићански период.

Пеђа Радосављевић

Поделите:

2 Коментари

  1. Честитам на корисном тексту. Само ја бих рекао да теологија треба да буде и академска и опитна, и критичка и контемплативна, и рефлексивна и практична. Треба је развијати у свим смеровима.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here