Osloboditi teologiju duhovnosti zarad veštačkog akademizma i modernosti je svođenje teologije na apsurd

Podelite:

U poslednje vreme može da se primeti da u srpskom teološkom diskursu postoji izvestan jaz između tzv. akademske teologije i jednostavne, opitne crkvene prakse, tj. monaške duhovnosti, sa tendencijom da se bogoslovlje uzdigne nad opitom bilo da je taj opit dobro ili loše plasiran vernicima kroz događaje u Crkvi.

Kod katolika monasi ili kako to kažu komšije Hrvati redovnici, u priličnoj meri predstavljaju motor teološke misli, akademizma u prirodnim naukama ali i u duhovnosti. Tako je Žorž Lemetr, inače fizičar i sveštenik (jezuita/monah), došao do teorije Velikog praska koju je nešto kasnije prihvatio i Ajnštajn.

Danas ima monahinja u katoličkom svetu koje su na fonu feminističke teologije (ne kažem da su i u pravu), mnogi jezuiti, pogotovo u Latinskoj Americi, slede teologiju oslobođenja i naginju političkoj levici. Da ne govorimo o njihovom pregalaštvu u prirodnim naukama kako u prošlosti tako i danas.

Monaštvo bi trebalo i kod nas da bude motor razvoja teologije ali i duhovnosti, iz krajnje praktičnog i jednostavnog razloga – zato što su tome posvetili život u celosti. Međutim, na tome treba da se radi. Dok gledamo tv “Hram” gde su gostovali pojedini profesori sa PBF, možemo da primetimo da se stvara nekakva teologija koja kao da ima kompleks od humanističkih sa jedne i prirodnih nauka sa druge strane, te da se o teologiji priča kao o nauci u užem, eskperimantalnom, uporednom i kritičkom smislu.

Ne tvrdim da pravoslavni ne treba ozboljno da porazmisle o istorijskokritičkoj metodi i njenom pogledu na Novi zavet, ali osloboditi teologiju duhovnosti zarad nekakvog veštačkog akademizma i modernosti je svođenje teologije kao takve na apsurd.

Naprotiv, duhovnost je imperativ današnjeg vremena. Zašto se mnogi okreću ka Dalekom istoku, zašto mladi više čitaju kontemplacije od Marka Aurelija u poznatoj knjizi “Samome sebi” i knjige Antona Demela (malo ko zna da je on katolički duhovnik i monah iz Indije) nego Novi zavet? To su temeljna pitanja.

Takozvana akademska teologija koja nastaje sa istorijskokritičkom metodom i naučnim bumom u devetnaestom veku, koju je između ostalih uokvirio i Pol Tilih (1886 – 1965) sa njegovom teologijom kulture (pogled na hrišćanstvo kroz prizmu dometa u kulturi i naucu), bila je više potreba njegovog nego našeg vremena i o Tilihu zaista možemo da mislimo samo najbolje.

Međutim, istini za volju, teologija čak i u Tilihovom ključu bez duhovnosti danas gotovo da nikoga ne zanima.

Nuditi teologiju bez duhovnosti – isto je što i prevesti žednog preko vode. Takođe, na hrišćanskom Zapadu pored studija teologije postoje paralelno i studije hrišćanske duhovnosti. Ispada da je srpska teologija danas sa svim iskušenjima tamo gde je Zapadna (i katolička i protestantaska) bila krajem 19. i početkom 20. veka.

Na primer, danas se kroz hagioterapiju i duhovne vežbe na Zapadu razvija ono što se naziva mističkim putem i egzistencijalnom duhovnošću na temeljima te prakse iz prošlosti. Slično kao za vreme pokreta “Devotio moderna” (moderna pobožnost) koja je cvetala u vreme Humanizma i Renesanse, a u stvari to je bila zaboravljena praksa hrišćanske kontemplativne tradicije.

Vreme dogmatskih sporova i bogoslovstvovanja na Istoku ili na Zapadu u periodu sholastike je iza nas, kao što je iza nas i period tzv. akademske teologije iz perioda s kraja 19. i početka dvadesetog veka.

Sad, naravno, duhovnost ne treba da se svede na post sredom i petkom i celovanje sveštenika u ruku, već bi trebalo da bude na temeljima prakse sozercanja i isihazma prolagođene duhu vremena.

Ko će to da uradi i tu praksu ponudi Crkvi?

Najpozvaniji je monaški ešalon koji bi trebao da na osnovu zdravog humanizma i mističke tradicije napravi nešto istovremeno što bi bilo i novo i staro.

Da li takav ešalon postoji, to je pitanje?

Naravno, liturgija ostaje kao centralna saborna proslava i praksa koja se takođe menjala kroz vreme što saznajemo iz istorije Crkve, ali i ukupnog Logosnog poretka stvari, uključujući i predhrićanski period.

Peđa Radosavljević

Podelite:

2 Komentari

  1. Čestitam na korisnom tekstu. Samo ja bih rekao da teologija treba da bude i akademska i opitna, i kritička i kontemplativna, i refleksivna i praktična. Treba je razvijati u svim smerovima.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here