Остоја Војиновић: Kако су Хрвати од српског манастира из 16.века направили диско клуб

Поделите:

Kаква судбина може задесити православне манастире, храмове светиње у Црној Гори, а након усвојеног срамног Закона о слободи вероисповести, може да нам послужи пример из ‘’сусједства’’.

Српска православна црква затражила уочи Божића 2011.године да јој се на Хвару врати манастир Свете Параскеве, који је у лето претходне године претворен у дискотеку. Овај клуб, илити манастир, у власништву је Града Хвара, а њиме управља извесни Kазимир Маркић.

После Другог светског рата овај манастир постао је, Законом о денационализацији, власништво Града Хвара и заштићен споменик културе. У далматинској епархији рекли су да су жалосни што је једна српска светиња претворена у ноћни клуб. неколико пута је био дорађиван без сагласности. Данас је тај манастир познати и веома посећени диско клуб ‘’Венеранда’’

Незадовољство у далматинској епархији поделио је и католички бискуп Миле Боговић када је питао епископа далматинског Фотија шта је са светом Венерандом, при чему се неугодно изненадио када је чуо да је то сада претворено у ноћни клуб.И поред обраћања надлежним телима да предузму све законске мере да се овај верски објекат врати СПЦ и њеним верницима, стање ‘’на терену’’ је непромењено скоро деценију.

Иначе, овај клуб је свечано отворен лета 2010.године, а после чега је био предмет провере грађевинске инспекције, због сумње у бесправну градњу на културно заштићеном добру. Министарство грађевине Републике Хрватске тада је спровело поступак за издавање инспекцијског решења о уклањању кровне конструкције уз казнену пријаву против инвенститора фирме Венеранда д.о.о. власника Kазимира Маркића.

Давне 1561. године, када је бити православан на овим просторима, као и данас, подразумевало спремност на страдања и у време када се Православље из Далматинске загоре спуштало према приобаљу и на острва, основан је на Хвару манастир Свете Параскеве.

Наиме, у том периоду када је на Хвару већ била смештена флота ратне млетачке морнарице, досељава се и неколико православних, грчких породица. Будући да је и међу морнарима било доста оних православне вероисповести, те како би тамошњи народ Божији могао приносити своје молитве Богу, саградила се црква у част преподобне мати Параскве. Важно је напоменути како је одмах поред цркве подигнут и дом за служашчег свештеника, у којем су понекад ради пастирске службе боравли један или двојица монаха. Од тада је црква Свете Параскеве прозвана манастиром.

Према писаним изворима, тада су значајан део хварског становништва чинили и православни Срби, а први хварски свештеник је био отац Евстатије Лефара.Иако су времена била тешка и упркос латинском прозелитизму, с обзиром на горе наведене податке, да се закључити да је под мелтачком влашћу, Православна Црква имала извесну слободу. Интересантан је податак да чак и папски визитатор, бискуп града Вероне, Августин Валерије, у свом извештају из фебруара 1579. године, када је у цркви још увек био само један олтар, помиње овај манастир Свете Параскеве. Нешто касније, 21. 10. 1616. године, обилазећи своју паству по Далмацији, у 75. години живота у овом манастиру упокојио се епископ Гаврило Север.

Нови млетачко-далматински епископ био је Теофан Kсенакис. Три године после смрти епископа Гаврила, епископ Теофан је у договору са млетачком општином уредио, да се 1619. године Гаврилово тело са Хвара пренесе у Млетке. Већ тада је Црквена општина на Хвару, била прилично лошег имовинског стања, иако се неколико деценија старала да издржава своје свештенослужитеље. На овакво стање Цркве на Хвару посебну пажњу обратио је нови епископ Атанасије Валеријан, који је млетачкој влади упутио молбу за помоћ. Пошто је власт због морнара православне верописповести имала интерес да Црква на Хвару буде активна, она преузима бригу око издржавања овог манастира. Тако млетачке власти, указом од 01. 02. 1628. године, када су у манастиру на Хвару живели монах Матеј Kасимати са још два сабрата, одређује једномесечну помоћ овој свештеној породици.

Међутим, пошто је та помоћ била недовољна и мала за потребе манастира и монаха, 13. септембра 1636. године, од истих власти издат је дукал, којим се манастиру Свете Параскеве на Хвару, додељује 60 канапа необрађене земље у Пишћинама и Бешкови. Овим дукалом се озакоњује и државно право патроната на земљу. Тако су, у јуну 1644. године када је у манастир за хварског пароха дошао Пахомије Kанакари, власти у септембру 1646. године, тражиле од кнеза и хварског проведитора извештај о томе постављењу. Потом је генерални проведитор далматински Леонард Фосколо почетком маја 1647.године, тачније 05. 05. 1647. године, по пријему позитивног извештаја, одобрио Пахомијево постављење за православног свештенослужитеља на Хвару.

До 1685. године у манастиру Свете Параскеве увек се служило по источном обреду, и увек се читао Никео-цариградски символ вере. Међутим, прилике се мењају и те исте године, хварски бискуп Приули, обратио се проведитору Валијеру, са молбом да у цркви Свете Параскеве поред православног сагради и латински олтар. Валијер му је уважио молбу, те је тада направљен католички олтар, посвећен Светом Франциску, где је понекад, мимо воље православног свештенства и народа, латински свештеник служио мису.

Наиме, треба споменути да су католички олтари били грађени и по осталим православним црквама у Задру, Шибенику и Трогиру. На пример, у време епископа Мелентија Типалда, када је православна црквена општина у Трогиру била веома јака, храм је одузет, а народ махом поунијаћен. Ипак, та пракса да латинска миса буде служена у православним храмовима, те да се дограђују латински олтари, временом је ишчезла.

Уредба проведитора Гриманија од 22. 10. 1754. године сведочи о томе да је манастир Свете Параскеве био уређен тако да су се у њему могла вршити православна богослужења. Исти указ налаже да се и цркве у Скрадину, Задру и Шибенику морају уредити по прописима источног обреда.

Након Другог светског рата и познатог закона о национализацији у тадашњој СФРЈ, манастир Свете Венеранде (Параскеве), постаје власништво града Хвара и заштићени је споменик културе. Са жаљењем констатујемо, да се годинама на манастиру изводе радови, будући да је ова светиња претворена у диско клуб. Приликом недавне посете делегације јерусалимске Патријаршије Задру, када је бискуп Миле Боговић питао епископа далматинског Фотија шта је са светом Венерандом, веома се изненадио чувши да је то сада ноћни клуб.

По свим државно-правним прописима, како садашњих тако и свих претходних власти, манастир Свете мати Параскеве – Венеранде, требало би да буде у власништву Православне Епархије далматинске. Стога се у епархији надају да ће надлежни органи предузети све законске мере да се овај верски објекат не само де јуре, већ и де фацто врати Српској Православној Цркви и њеним верницима.

Уздајући се у помоћ Божију и молитве преподобне Параскеве,у епархији далматинској верују да ће се у овом намученом манастиру ускоро узнети благодарствене молитве Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу.

Остоја Војновић за Видовдан

 

https://eparhija-dalmatinska.hr/arhiva2011/0001-11-L.html

https://forum.krstarica.com/…/hrvati-od-srpske-crkve-napra…/

 

http://www.alo.rs/ves…/34473/Od_srpske_crkve_napravili_disko

 

https://slobodnadalmacija.hr/novosti/hrvatska/clanak/id/121234/

 

https://www.vecernji.hr/vijesti/pravoslavna-crkva-trazi-povrat-manastira-u-kojem-je-nocni-klub-235803

 

Поделите:

1 коментар

  1. Ovo je crkva manastir grčke crkve i nema nikakve veze sa bilo kojom drugom crkvom nego grčkom….

    “први хварски свештеник је био отац Евстатије Лефара” i tako redom …

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here