Ostoja Vojinović: Međunarodni praznik rada, ili – Gde ćeš za Prvi maj

Podelite:

 

Prvi maj – Dan rada kroz istoriju označen je kao dan kada radnici treba da pokažu solidarnost i iznesu svoje zahteve za poboljšanje položaja. Umesto radničkih protesta i parada, danas se ovaj praznik više vezuje za zabavu, odmor od nekoliko dana, a sve manje se sećamo  borbe za radnička prava.Velike društvene promene  utiču na teži položaj radnika, koji sve manje imaju siguran posao,i u stalnoj su neizvesnosti od gubitka istog. Taj praznik obeležava se u spomen na događaje koji su se desili krajem aprila i početkom maja 1886. godine u brojnim gradovima u Americi, a posebno u Čikagu, koji je prerastao u  središte opšteradničkog pokreta i masovnih protesta. Crveni karanfili, simbol prolivene krvi radnika koji su 1.maja 1886.godine na ulicama Čikaga stradali tražeći osmočasovno radno vreme, danas, čini se definitivno odlaze u zaborav.Nekadašnje sletove i parade zamenio je Prvomajski uranak uz miris roštilja i nadu da baš na taj 1.maj neće biti kiše.A Čikago?Seti li ga se još ko?

Gde smo danas? Ostali zaglavljeni u 19.veku? Ako se se ide u korak sa tehnološkim razvojem, gde je humanistička strana čoveka, i da li je ostala u humanizmu i renesansi ili je automatizacija progutala?

Tokom druge polovine 19. veka položaj radnika u čitavom svetu bio je  loš, a pojam „radničkih prava“ kao takav nije ni bio poznat.Nisu postojali jasni kriterijumi kojima bi bile utvrđene obaveze i prava radnika i poslodavaca, visina minimalne nadnice, dužina trajanja radnog vremena. Ondašnji radnici bili su prepušteni na milost i nemilost države, industrijalaca , i   usled takvog radničkog položaja   , došlo je do uspostavljanja svesti o potrebi njihovog udruživanja radi ostvarivanja osnovnih ljudskih i radničkih prava. Sa druge strane, država i poslodavci nimalo nisu bili skloni da izađu u susret opravdanim radničkim zahtevima, što je izazvalo masovne proteste i sukobe na ulicama gradova. Najveći protesti održani su 4. maja 1886. godine u Čikagu, kada je uzavrela atmosfera dovela je do otvorenog sukoba u kome je stradalo četvoro ljudi. U spomen na te događaje tri godine kasnije uspostavljeno je obeležavanje 1. maja kao univerzalnog Praznika rada. U Srbiji je Prvi maj obeležen prvi put 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu.

Od početka borbe za radnička prava pa  do danas, obeležavanje, a ne praznovanje, ovog datuma prolazilo je kroz različite istorijske i društvene promene. Sve do perioda uspostavljanja prvih komunističkih i socijalističkih država, praznik rada je obeležavan  radničkim protestima širom sveta. U kapitalističkim državama tradicija radničkih protesta zadržana je i do danas, dok je u komunističkim i socijalističkim zemljama, poput nekadašnje Jugoslavije, taj praznik proglašen za državni, smatrajući da su radnička prava u potpunosti ispoštovana, pa je 1. maj prerastao u Praznik rada. Dakle, umesto borbe za radnička prava i obeležavanja uspomene na velike demonstracije u Čikagu, uspostavljen je praznik i iz tog perioda, potiče praksa kod nas da se 1. maj praznuje, umesto da  bude povod  za ukazivanje na probleme i teškoće u oblasti ostvarivanja prava radnika.

Iz socijalističkog perioda baštinimo praksu prvomajskih uranaka koje karakteriše beskrajno konzumiranje hrane i pića, kao fenomen lišen svakog sadržaja i smisla, čime je dan posvećen najvećoj borbi radničkih prava izgubio svoju svrhu. Umesto da koristimo taj datum za jačanje položaja radnika , mi ga praznujemo kao kakav uobičajeni državni praznik. Takva višedecenijska praksa govori o niskoj i nedovoljno razvijenoj svesti među radnicima u Srbiji, i o dezorijentisanosti sindikata, čije su aktivnosti decenijama bile karakterisane prodajom zimnice i svinjskih polutki po sniženim cenama, umesto aktivnijom i neprestanom borbom za radnička prava.

Kakav je danas položaj radnika i koliko su njihova prava ugrožena? Interes kapitala doveo je do toga da su radnici svuda u svetu ugroženi, a naročito u zemljama u tranziciji. Sve češće se ne poštuju prava radnika, zbog kojih je i otpočela njihova borba  i obeležavanje 1. maja, a to je pre svega pravo na 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati spavanja. Time se poništavaju kroz istoriju postignuta radnička i civilizacijska dostignuća. Veliki broj radnika je izgubio, ili su im ograničena i druga prava: siguran posao, plaćen prekovremeni, rad u smenama, noću i praznicima, kao i jednaka prava zaposlenih na određeno i neodređeno vreme, zaposlenih u preduzeću i radnika zaposlenih privremeno preko raznih privatnih agencija.

Sindikati u Srbiji  su oslabili i odavno ne brane autentične interese radnika. Sa druge strane, poslodavci su sve moćniji, a država, ima ključnu ulogu kada je reč o donošenju zakona koji bi trebalo da štite radnike. U današnje vreme, vreme kapitala, najvažniji je profit, pa vrlo često ne postoji ljudska strana kada je reč o odnosu poslodavca prema radnicima.

 

Radnici danas imaju mnogo razloga da javno kažu svoje probleme i iskažu nezadovoljstvo, ali je sindikalna razdrobljenost radničke klase dovela do toga da je radnicima teško da se klasno stabilizuju i sindikalno organizuju.U nekim kapitalističkim zemljama na Dan rada radnici i građani masovno demonstriraju i javno iskazuju nezadovoljstvo postojećim stanjem, pre svega srednji slojevi, koji su svuda u svetu najviše pogođeni ekonomskom krizom. Kada je reč o našoj zemlji, među radnicima je najprisutniji strah od gubitka posla, siromaštva i strah od bolesti, odnosno nedovoljno sredstava za lečenje, kao i želja za zaradom od koje se može pristojno živeti.

Radnici bivših komunističkih država u povodu ovog dana nemaju masovne proteste i demonstracije, dok su one u kapitalističkim državama, poput Francuske i Italije redovne i masovne. Ovaj fenomen je malo teško objasniti, no isti verovatno ima veze sa zasićenjem višedecenijskom pričom i potenciranjem prava radnika koji su se na kraju osećali bedno, obespravljeno i daleko siromašnije nego njihovi saborci sa kapitalističkog Zapada.

Kakogod, i ove, kao i prethodnih godina ulice Pariza, Tuluza, Rima, Madrida, Barselone i Berlina biće opet pune besnih radnika željnih pravde, dok ćemo mi na Istoku, bogati, siti i krcati svim beneficijama praznik provesti uz roštilj i ožderavanje.Možda se u tome i krije odgovor na pitanje zašto je njima bolje nego nama.

Samo da nas još vreme posluži, i da ne bude kiše.

 

Ostoja Vojnović

Vidovdan

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here