Остоја Војиновић: Од олимпијских преко ратних игара – 35 година од ЗОИ у Сарајеву

Поделите:

Ако бисмо којим случајем данас писали неки колективни споменар, на страници осамдесете године вероватно не би писало ни инфлација, ни спољни дуг, који је тада гушио Југославију и са којим су се кроз стабилизационе реформе бориле владе Бранка Микулића и Милке Планинц. Да ли због жала за младошћу или онога што је касније дошло, тек осамдесете године би биле запамћене као веома срећан период чији врхунац су свакако биле сарајевске Олимпијске игре из фебруара 1984. године.
У Сарајеву су 8.фебруара 1984.године биле отворене 14. Зимске олимпијске игре које су представљале један од најзначајнијих и највећих догађаја кои су одржани у бившој Југославији. Биле су то прве Зимске олимпијске игре организоване у некој социјалистичкој земљи за које су припреме трајале седам година, а главни град Босне и Херцеговине, једне од тадашњих шест република СФРЈ, у тих четрнаест дана трајања олимпијских игара, био је центар света.


Kако је дошло до тога да најважнији спортски догађај на планети организује баш Сарајево? Стјепан Kљујић, некада спортски новинар, а касније лидер босанских Хрвата с почетка рата деведесетих, каже да је одлука донета на састанку Kомунистичке партије у Приштини почетком седамдесетих година. После 12 тачака дневног реда, словеначки представници су напустили седницу јер су журили на авион, а сарајевски професор Љубиша Зечевић, под тачком разно, предлажио је да се Сарајево кандидује за организацију Олимпијских игара.
На састанку МОK-а у мају 1978.године у Атини, Сарајево је званично добило организацију, победивши јапански Сапоро и шведске градове Фалун и Гетеборг. Гласање се показало уверљивим јер је град на Миљацки добио 36 гласова од могућих 39.Још се памти како је пред одлуку у Атини позната енглеска новинарка Пет Бесфорд написала: ’’Уколико се определите за Сапоро, Јапанци ће вам понудити авион да скокнете до Токија. Ако се определите за Гетеборг, Швеђани ће вам омогућити да видите фјордове и ледене сантé.Ако ваш избор буде Југославија и Сарајево, дочекаће вас широка и искрена срца, топло, људски, са својим планинама и снежним теренима’’
Некадашњи председник Председништва СФРЈ Раиф Диздаревић у сећању на те дане писао је касније да се Словенци никако нису мирили са таквом одлуком. Били су толико незадовољни да су чак и код Тита лобирали да се Олимпијске игре не одрже и говорили да ће новац целе Југославије бити потрошен на објекте који никоме неће служити.
Kњижевник и новинар Мухарем Баздуљ примећује да се све дешавало неколико година након Устава из 1974, који је у практичном смислу већ фокус политичке моћи усмерио на републичке партије, а не на државну, и ‘’ да су се партијске елите понашале као да су независне републике, као да је Југославија нека врста празног оквира. Тако могу да замислим из перспективе Словеније то што се у другом делу Југославије организује такав догађај који они не сматрају као нешто позитивно, нарочито што су из те земље долазила највећа имена из зимских спортова”.
Са данашње тачке гледишта можда је чудно што су Олимпијске игре биле организоване без грешке у време великих економских проблема, у време када више није било Тита да све надгледа. Ипак, они који су били део свега онога што се 14 дана дешавало у Сарајеву кажу да је све морало да буде беспрекорно, до најситнијег детаља.Они који су били укључени у саму организацију, а која се односила на бригу о исхрани делегација, гостију и спортиста, ишли су месецима пре игара да обиђу најбоље хотеле у Југославији, тако да су најбољи кувари и најбољи шефови сала морали у том моменту бити у хотелу ‘Холидеј ин’ у Сарајеву.


Сарајево је те олимпијске ’84-те било одлична прилика да се социјалистичка Југославија представи свету. У Сарајеву су били и амерички и совјетски такмичари, за разлику од америчког бојкота Олимпијских игара у Москви 1980.године, и совјетског бојкота Игара у Лос Анђелесу. У лето исте 1984. године. Сарајево које је раније у свету било познато кроз лекцију о Сарајевском атентату, тада у спортском смислу постало је центар света.
Олимпијске игре промениле су из корена град на Миљацки. Од тренутка када се сазнало да ће бити домаћин, Сарајево је постало велико градилиште. Мењао се водовод из турских дана, правио се гасовод, канализација, сва неопходна борилишта, а Сарајлије су детаљно училе о зимским спортовима. Олимпијске игре су од града направиле метрополу, али су и народима који су тамо живели дале занимацију бар за неко време. Сарајево је тих година иначе имало и врло јак кошаркашки, и јак фудбалски клуб, и јаку музичку сцену

Наслеђе Олимпијских игара

Да ли је оно што се у тих 14 дана дешавало у Сарајеву био врхунац бивше државе, или почетак краја те државе?
Након Олимпијаде у Сарајеву Београд се званично кандидовао да буде домаћин Летњих олимпијских игара 1992. године, које је добила Барселона.
Ипак, оно што ће се касније десити и са олимпијским борилиштима и са сарајевском рајом није било ни изблиза тако весело као Вучко или медаља Јура Франка. Неки симболично примећују да је олимпијски пламен са Kошева осам година касније запалио Сарајево.
Гашење тог олимпијског пламена био је симбол престанка једних игара и почетак других игара које су иза себе оставиле много веће жртве. Олимпијска поља постала су ратна, а свет је поново гледао ка Сарајеву. Али су уместо боба и уметничког клизања, на програму биле сцене деструкције, смрти и жртава.


Мухарем Баздуљ каже да је амерички антрополог Питер Андерс, који је писао књигу о војницима Унпрофора раних деведесетих, направио згодну везу између Олимпијаде и опсаде Сарајева.”Он је рекао – да није било Олимпијаде, да се тад није направила телевизија, линк веза и техничка логистика којом су се касније слали ратни извештаји у свет, глобална слика тог рата била би другачија, јер људи на Западу не би имали свакодневни увид у то што се дешавало”.


Зимски туризам свакако је позитивно наслеђе Олимпијских игара из ’84. године. Али наслеђе игара које су дошле после Олимпијских можда се најбоље види на некада главним олимпијским борилиштима. Стаза за боб на Требевићу је једина у свету која није у функцији, скокова на Игману данас нема, а нико не зна где је бакља којом је пре тридесет година запаљен олимпијски пламен.


Чак и пре ратних разарања олимпијски објекти су били у потпуности неискориштени, осим боб и санкашке стазе. Сарајево у годинама после олимпијаде није успело организовати ниједно значајније такмичење у клизању ( осим пар јуниорских ), хокеју, скијашким скоковима или било којој другој нордијској или алпској дисциплини.Сарајево једноставно није знало искористити потенцијал који му је остао након олимпијских игара. И данас, скоро двадесет и пет година по окончању ратних сукоба, нити једно борилиште није стављено у пуну функцију. Чак шта више, кров ледене дворане Скендерија се срушио пре шест година, а до дана данашњег није дошло до његове реконструкције.


Ове године обележава се 35 година од поцетка 14. Зимских олимпијских игара у Сарајеву, а да никоме није пало на памет да направи ре-принтове врхунских олимпијских постера или билборда из тог времена, или да направи ретро серију спортске опреме или можда копије олимписких медаља у знак подсећања на ту олимпијску годину.Три И по деценије касније, многе олимпијске знаменитости леже напуштене, шта због зуба времена, што због ћињенице дас у се некадашњи симболи највећег позитивног догађаја у Сарајеву нашли на првим линијама раздвајања током последнејг рата. Олимпијске игре, замениле су наћалост неке друге, ратне.


Тридесетпет године касније, поред присутне носталгије, 14. Зимске олимпијске игре остаће запамћене и по неколико врло вечних достигнућа и занимљивости које ћемо овом приликом поменути.
Јуре Франко је постао је први Југословен који је освојио медаљу на зимским олимпијским играма.


Аустрија је у односу на резултате са ранијих олимпијада, подбацила освојивши свега једну бронзу.
Сенегалац Ламине Гуеје је постао први црни такмичар из Африке који је наступао у скијању на зимској олимпијади.
Џејн Торвил и Kристофер Дин из Велике Британије освојили су маскималан број бодова у уметничком клизању добивши при том оцену која није никада касније поновљена на следећим олимпијадама.


Још једна занимљивост везана је за церемонију затварања игара која се одиграла у затвореном простору, што се поновило само још једном, и то 2010. године у Ванкуверу.
Олимпијски пламен запалила је легендарна клизачица Санда Дубравчић, док је маскота игара био Вучко, креација Словенца Јоже Тробеца, која је и 34 године касније остала симбол Сарајева.


На 14. Зимслким олимпијским играма учествовало је 1.272 такмичара из, до тада, рекордних 49 држава света.
Током трајања игара, подељено је укупно по 39 златних, сребрених и бронзаних медаља, а међу најуспешнијим земљама по броју освојених одличја биле су СССР, САД и Финска.

Остоја Војиновић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here