Ostoja Vojinović: Od olimpijskih preko ratnih igara – 35 godina od ZOI u Sarajevu

Podelite:

Ako bismo kojim slučajem danas pisali neki kolektivni spomenar, na stranici osamdesete godine verovatno ne bi pisalo ni inflacija, ni spoljni dug, koji je tada gušio Jugoslaviju i sa kojim su se kroz stabilizacione reforme borile vlade Branka Mikulića i Milke Planinc. Da li zbog žala za mladošću ili onoga što je kasnije došlo, tek osamdesete godine bi bile zapamćene kao veoma srećan period čiji vrhunac su svakako bile sarajevske Olimpijske igre iz februara 1984. godine.
U Sarajevu su 8.februara 1984.godine bile otvorene 14. Zimske olimpijske igre koje su predstavljale jedan od najznačajnijih i najvećih događaja koi su održani u bivšoj Jugoslaviji. Bile su to prve Zimske olimpijske igre organizovane u nekoj socijalističkoj zemlji za koje su pripreme trajale sedam godina, a glavni grad Bosne i Hercegovine, jedne od tadašnjih šest republika SFRJ, u tih četrnaest dana trajanja olimpijskih igara, bio je centar sveta.


Kako je došlo do toga da najvažniji sportski događaj na planeti organizuje baš Sarajevo? Stjepan Kljujić, nekada sportski novinar, a kasnije lider bosanskih Hrvata s početka rata devedesetih, kaže da je odluka doneta na sastanku Komunističke partije u Prištini početkom sedamdesetih godina. Posle 12 tačaka dnevnog reda, slovenački predstavnici su napustili sednicu jer su žurili na avion, a sarajevski profesor Ljubiša Zečević, pod tačkom razno, predlažio je da se Sarajevo kandiduje za organizaciju Olimpijskih igara.
Na sastanku MOK-a u maju 1978.godine u Atini, Sarajevo je zvanično dobilo organizaciju, pobedivši japanski Saporo i švedske gradove Falun i Geteborg. Glasanje se pokazalo uverljivim jer je grad na Miljacki dobio 36 glasova od mogućih 39.Još se pamti kako je pred odluku u Atini poznata engleska novinarka Pet Besford napisala: ’’Ukoliko se opredelite za Saporo, Japanci će vam ponuditi avion da skoknete do Tokija. Ako se opredelite za Geteborg, Šveđani će vam omogućiti da vidite fjordove i ledene santé.Ako vaš izbor bude Jugoslavija i Sarajevo, dočekaće vas široka i iskrena srca, toplo, ljudski, sa svojim planinama i snežnim terenima’’
Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević u sećanju na te dane pisao je kasnije da se Slovenci nikako nisu mirili sa takvom odlukom. Bili su toliko nezadovoljni da su čak i kod Tita lobirali da se Olimpijske igre ne održe i govorili da će novac cele Jugoslavije biti potrošen na objekte koji nikome neće služiti.
Književnik i novinar Muharem Bazdulj primećuje da se sve dešavalo nekoliko godina nakon Ustava iz 1974, koji je u praktičnom smislu već fokus političke moći usmerio na republičke partije, a ne na državnu, i ‘’ da su se partijske elite ponašale kao da su nezavisne republike, kao da je Jugoslavija neka vrsta praznog okvira. Tako mogu da zamislim iz perspektive Slovenije to što se u drugom delu Jugoslavije organizuje takav događaj koji oni ne smatraju kao nešto pozitivno, naročito što su iz te zemlje dolazila najveća imena iz zimskih sportova”.
Sa današnje tačke gledišta možda je čudno što su Olimpijske igre bile organizovane bez greške u vreme velikih ekonomskih problema, u vreme kada više nije bilo Tita da sve nadgleda. Ipak, oni koji su bili deo svega onoga što se 14 dana dešavalo u Sarajevu kažu da je sve moralo da bude besprekorno, do najsitnijeg detalja.Oni koji su bili uključeni u samu organizaciju, a koja se odnosila na brigu o ishrani delegacija, gostiju i sportista, išli su mesecima pre igara da obiđu najbolje hotele u Jugoslaviji, tako da su najbolji kuvari i najbolji šefovi sala morali u tom momentu biti u hotelu ‘Holidej in’ u Sarajevu.


Sarajevo je te olimpijske ’84-te bilo odlična prilika da se socijalistička Jugoslavija predstavi svetu. U Sarajevu su bili i američki i sovjetski takmičari, za razliku od američkog bojkota Olimpijskih igara u Moskvi 1980.godine, i sovjetskog bojkota Igara u Los Anđelesu. U leto iste 1984. godine. Sarajevo koje je ranije u svetu bilo poznato kroz lekciju o Sarajevskom atentatu, tada u sportskom smislu postalo je centar sveta.
Olimpijske igre promenile su iz korena grad na Miljacki. Od trenutka kada se saznalo da će biti domaćin, Sarajevo je postalo veliko gradilište. Menjao se vodovod iz turskih dana, pravio se gasovod, kanalizacija, sva neophodna borilišta, a Sarajlije su detaljno učile o zimskim sportovima. Olimpijske igre su od grada napravile metropolu, ali su i narodima koji su tamo živeli dale zanimaciju bar za neko vreme. Sarajevo je tih godina inače imalo i vrlo jak košarkaški, i jak fudbalski klub, i jaku muzičku scenu

Nasleđe Olimpijskih igara

Da li je ono što se u tih 14 dana dešavalo u Sarajevu bio vrhunac bivše države, ili početak kraja te države?
Nakon Olimpijade u Sarajevu Beograd se zvanično kandidovao da bude domaćin Letnjih olimpijskih igara 1992. godine, koje je dobila Barselona.
Ipak, ono što će se kasnije desiti i sa olimpijskim borilištima i sa sarajevskom rajom nije bilo ni izbliza tako veselo kao Vučko ili medalja Jura Franka. Neki simbolično primećuju da je olimpijski plamen sa Koševa osam godina kasnije zapalio Sarajevo.
Gašenje tog olimpijskog plamena bio je simbol prestanka jednih igara i početak drugih igara koje su iza sebe ostavile mnogo veće žrtve. Olimpijska polja postala su ratna, a svet je ponovo gledao ka Sarajevu. Ali su umesto boba i umetničkog klizanja, na programu bile scene destrukcije, smrti i žrtava.


Muharem Bazdulj kaže da je američki antropolog Piter Anders, koji je pisao knjigu o vojnicima Unprofora ranih devedesetih, napravio zgodnu vezu između Olimpijade i opsade Sarajeva.”On je rekao – da nije bilo Olimpijade, da se tad nije napravila televizija, link veza i tehnička logistika kojom su se kasnije slali ratni izveštaji u svet, globalna slika tog rata bila bi drugačija, jer ljudi na Zapadu ne bi imali svakodnevni uvid u to što se dešavalo”.


Zimski turizam svakako je pozitivno nasleđe Olimpijskih igara iz ’84. godine. Ali nasleđe igara koje su došle posle Olimpijskih možda se najbolje vidi na nekada glavnim olimpijskim borilištima. Staza za bob na Trebeviću je jedina u svetu koja nije u funkciji, skokova na Igmanu danas nema, a niko ne zna gde je baklja kojom je pre trideset godina zapaljen olimpijski plamen.


Čak i pre ratnih razaranja olimpijski objekti su bili u potpunosti neiskorišteni, osim bob i sankaške staze. Sarajevo u godinama posle olimpijade nije uspelo organizovati nijedno značajnije takmičenje u klizanju ( osim par juniorskih ), hokeju, skijaškim skokovima ili bilo kojoj drugoj nordijskoj ili alpskoj disciplini.Sarajevo jednostavno nije znalo iskoristiti potencijal koji mu je ostao nakon olimpijskih igara. I danas, skoro dvadeset i pet godina po okončanju ratnih sukoba, niti jedno borilište nije stavljeno u punu funkciju. Čak šta više, krov ledene dvorane Skenderija se srušio pre šest godina, a do dana današnjeg nije došlo do njegove rekonstrukcije.


Ove godine obeležava se 35 godina od pocetka 14. Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu, a da nikome nije palo na pamet da napravi re-printove vrhunskih olimpijskih postera ili bilborda iz tog vremena, ili da napravi retro seriju sportske opreme ili možda kopije olimpiskih medalja u znak podsećanja na tu olimpijsku godinu.Tri I po decenije kasnije, mnoge olimpijske znamenitosti leže napuštene, šta zbog zuba vremena, što zbog ćinjenice das u se nekadašnji simboli najvećeg pozitivnog događaja u Sarajevu našli na prvim linijama razdvajanja tokom poslednejg rata. Olimpijske igre, zamenile su naćalost neke druge, ratne.


Tridesetpet godine kasnije, pored prisutne nostalgije, 14. Zimske olimpijske igre ostaće zapamćene i po nekoliko vrlo večnih dostignuća i zanimljivosti koje ćemo ovom prilikom pomenuti.
Jure Franko je postao je prvi Jugosloven koji je osvojio medalju na zimskim olimpijskim igrama.


Austrija je u odnosu na rezultate sa ranijih olimpijada, podbacila osvojivši svega jednu bronzu.
Senegalac Lamine Gueje je postao prvi crni takmičar iz Afrike koji je nastupao u skijanju na zimskoj olimpijadi.
Džejn Torvil i Kristofer Din iz Velike Britanije osvojili su maskimalan broj bodova u umetničkom klizanju dobivši pri tom ocenu koja nije nikada kasnije ponovljena na sledećim olimpijadama.


Još jedna zanimljivost vezana je za ceremoniju zatvaranja igara koja se odigrala u zatvorenom prostoru, što se ponovilo samo još jednom, i to 2010. godine u Vankuveru.
Olimpijski plamen zapalila je legendarna klizačica Sanda Dubravčić, dok je maskota igara bio Vučko, kreacija Slovenca Jože Trobeca, koja je i 34 godine kasnije ostala simbol Sarajeva.


Na 14. Zimslkim olimpijskim igrama učestvovalo je 1.272 takmičara iz, do tada, rekordnih 49 država sveta.
Tokom trajanja igara, podeljeno je ukupno po 39 zlatnih, srebrenih i bronzanih medalja, a među najuspešnijim zemljama po broju osvojenih odličja bile su SSSR, SAD i Finska.

Ostoja Vojinović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here