Постоје ли границе до којих можемо ићи у нашим самообманама и нашој срамоти!

Поделите:

Знамо ли о чему причамо. Ко смо заправо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 24. године злочиначки поубијани у “Олуји”: војно-полицијскo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.

Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје – на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској, тако и у Србији – окупило се нешто мање људи него што је у тој усташкој злочиначкој aкцији убијено Срба.

Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби. Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.

Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне  баште кафића. Сједила је омладина – наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.

Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Сами се погледајмо  пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.

Какви смо то људи. Коме то своје душе продајемо и о каквој то наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Никада се нисмо отријезнили од заблуда, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.

Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, ни сва наша “Јадовна”, јадна нам била и кукавна мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Спомен подручју злогласног усташког концентрационог логора смрти Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. 

А београдску “Арену” је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет – забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.

Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, те Његоша, Војводе Живојина Мишића и Степу Степановића, као и пред Јована Дучића, Николу Теслу и мноштво других славних Срба. А сви ћемо једног дана морати тамо и са олујом и без олује.

Има ли те мој народе?

Гдје сте моји Срби?

Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли, 
а још живимо!

У помен и вјечну захвалност 
свим страдалим Србима 

који су изгубили животе у ратовима 
у бившој Југославији 

– држави коју су сви разваљивали, 

а коју су само бранили Срби

и зато је српски народ толико и страдао.

ВЈЕЧНА ИМ СЛАВА!

“Земаљско је за малена царство,

а небеско увек и довека”.

Објавио Slavko Jovičić Slavuj

Поделите:

2 Коментари

  1. КЛАЦКАЊЕ БЕЗ КЛАЦКАЛИЦЕ!

    У нашем друштву постоје два клацкања. Политичари клацкају народ, на мамац им пружају повећање плата и пензија. И када треба да остваре повећање, народ и пензионери исклизну. Народ не клацка себе, клацкају га министри, премијер(ка), председник. Добро је што од таквог клацкања не помути им се мозак и стрпљење. Клацкају време, имају га.

    ♣ Боље осам сати на послу, него не спавати уопште.
    ♣ Умирање и није тако тежак посао.. Нарочито ако је туђи.
    ♣ Моји шефови би могли да се мало више цене. А не да се продају бадава свом шефу.
    ♣ Мом „вођи“ време је његов најбољи сведок “истине”.
    ♣ Коме је политика мајка, није му тешко бити курвин син.
    ♣ Демократија је политичарима изнад свега. Ал` је нема доле.
    ♣ Мултиетичка смо средина. Свака стран(к)а има своју етику.
    ♣ Није урадио све преко ноћи, крао је и дању!
    ♣ Женама није битно ко ће им скинути звезде, већ гаће!
    ♣ Заклетва продавачице љубави: част свакоме, вересија само мужу.
    ♣ Многи код нас раде, ал’ не ураде ништа.
    ♣ Колико се Соса размахао, Тимочка крајина му је претесна.
    ♣ Зашто сам упецао златну рибицу, када комшики су мало три жеље.
    ♣ Није(?) толико луд, а ужива у својим лудостима!
    ♣ „Уби“ све своје сараднике, никако да „убије“ себе. Како ће сам…?
    ♣ Он се шлихта, њему се шлихтају. Без шлихтања се не може?!
    ♣ Он их лаже, они га лажу. Сви се добро лажу!
    ♣ Истина истину стиже, лаж никако да стигне лаж.
    ♣ Боримо се као лавови, живимо као пси!
    ♣ У мојој фирми онај ко не полуди, није нормалан!?
    ♣ Напредне су све акције наше владе. Зец је још у шуми, а они већ дебело замастили ражањ.
    ♣ Наши водећи политичари, како ствари стоје, удавиће се у сопственој демагогији.
    ♣ Бриселски споразум Београд – Приштина о КиМ изгледа да пада у воду. Као да је састављан на брвну.

  2. Коментар би имао смисла да се односи на тему и на догађаје о којима сам говорио.
    Претходни коментар нема никакве везе са текстом.

    И на крају – не браним никога, али не постоји ниједна држава без политичара и тако је од настанка свијета, а тако ће бити и убудуће.

    Никакви афоризми не стоје као коментар на понуђени текст.
    Они би добродошли да се радило о неком опуштајућем тексту, али није.
    Текст говори о великој српској несрећи.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here