Postoje li granice do kojih možemo ići u našim samoobmanama i našoj sramoti!

Podelite:

Znamo li o čemu pričamo. Ko smo zapravo mi. Jesmo li još živi ili smo živi umrli prije naših sunarodnika koji su prije 24. godine zločinački poubijani u “Oluji”: vojno-policijsko-hrvatsko-međunarodnom udruženom zločinačkom podhvatu i zločinačkom pogromu srpskog naroda, koji je bježeći sa svojih vjekovnih ognjišta mislio da će barem sačuvati glave svoje djece, majki, očeva, pa onda i svoje.

Kako mogu da vidim, a pratio sam mnoge izvještaje – na svim parstosima održanim u svetim srpskim pravoslanim hramovima, kako u Republici Srpskoj, tako i u Srbiji – okupilo se nešto manje ljudi nego što je u toj ustaškoj zločinačkoj akciji ubijeno Srba.

Žalosno je poređenje, ali mrtvi Srbi iz Oluje su brojniji nego živi Srbi koji su prisustvovali svim parastosima zajedno. A gdje su bili ostali ili preostali Srbi. Jedan dan u godini, pa se i on ovako neslavno završio.

Svima nam je jasno da su u svakom manjem mjestu sa nekoliko hiljada stanovnika bile prepune  bašte kafića. Sjedila je omladina – naša budućnost kojoj, nažalost, ni u primisli nije bilo da odu do svetih hramova i da se pomole Bogu za pokoj duša nevino stradalih i umorenih sunarodnika Srba.

Koga to pokušavamo da slažemo. Pogledajmo istini u oči. Sami se pogledajmo  pred sopstvenim ogledalom naše savjesti. Kome mi to našu tragičnu prošlost i sumornu sadašnjost ostavljamo za budućnost. Je li to ova naša omladina kojoj su važniji kafići nego sat vremena da budu u svetim hramovima na molitvama našoj umorenoj braći.

Kakvi smo to ljudi. Kome to svoje duše prodajemo i o kakvoj to navodnoj srpskoj sabornosti i srpskom jedinstvu govorimo. Nikada se nismo otrijeznili od zabluda, a ni opametili, jer Srbi su narod koji svoja stradanja najbrže prepušta zaboravu.

Nije onda nikakvo čudo što još nismo odbetonirali sve jame srpskog stradanja iz Drugog svjetskog rata. Još nismo dostojanstveno obilježili Jasenovac, ni sva naša “Jadovna”, jadna nam bila i kukavna majka.

Nije nikakvo iznenađenje što u najvećem gradu mrtvih Srba u Gradini /Spomen području zloglasnog ustaškog koncentracionog logora smrti Jasenovcu/ nikada nismo okupili barem desetak hiljada Srba. 

A beogradsku “Arenu” je tri dana zaredom punio Dino Merlin, koji je nakon rata javno govorio da njegova noga nikad neće stati na tlo zločinačke i agresorske Srbije. Bio je upravu. Nije samo stala njegova noga, već je cijeli, dakle komplet – zabavljao egzaltirane beograđane, koje baš briga šta je Merlin govorio o njihovoj zemlji, a time i o njima samima.

Znamo li mi dokle ćemo stići ovakvi kavi smo, a nikakvi smo. Imamo li kao narod ikakvu budućnost. Kako ćemo sutra pred Cara Lazara i kosovske junake, te Njegoša, Vojvode Živojina Mišića i Stepu Stepanovića, kao i pred Jovana Dučića, Nikolu Teslu i mnoštvo drugih slavnih Srba. A svi ćemo jednog dana morati tamo i sa olujom i bez oluje.

Ima li te moj narode?

Gdje ste moji Srbi?

Imali nas još živih
ili smo od sramote umrli, 
a još živimo!

U pomen i vječnu zahvalnost 
svim stradalim Srbima 

koji su izgubili živote u ratovima 
u bivšoj Jugoslaviji 

– državi koju su svi razvaljivali, 

a koju su samo branili Srbi

i zato je srpski narod toliko i stradao.

VJEČNA IM SLAVA!

“Zemaljsko je za malena carstvo,

a nebesko uvek i doveka”.

Objavio Slavko Jovičić Slavuj

Podelite:

2 Komentari

  1. KLACKANJE BEZ KLACKALICE!

    U našem društvu postoje dva klackanja. Političari klackaju narod, na mamac im pružaju povećanje plata i penzija. I kada treba da ostvare povećanje, narod i penzioneri iskliznu. Narod ne klacka sebe, klackaju ga ministri, premijer(ka), predsednik. Dobro je što od takvog klackanja ne pomuti im se mozak i strpljenje. Klackaju vreme, imaju ga.

    ♣ Bolje osam sati na poslu, nego ne spavati uopšte.
    ♣ Umiranje i nije tako težak posao.. Naročito ako je tuđi.
    ♣ Moji šefovi bi mogli da se malo više cene. A ne da se prodaju badava svom šefu.
    ♣ Mom „vođi“ vreme je njegov najbolji svedok “istine”.
    ♣ Kome je politika majka, nije mu teško biti kurvin sin.
    ♣ Demokratija je političarima iznad svega. Al` je nema dole.
    ♣ Multietička smo sredina. Svaka stran(k)a ima svoju etiku.
    ♣ Nije uradio sve preko noći, krao je i danju!
    ♣ Ženama nije bitno ko će im skinuti zvezde, već gaće!
    ♣ Zakletva prodavačice ljubavi: čast svakome, veresija samo mužu.
    ♣ Mnogi kod nas rade, al’ ne urade ništa.
    ♣ Koliko se Sosa razmahao, Timočka krajina mu je pretesna.
    ♣ Zašto sam upecao zlatnu ribicu, kada komšiki su malo tri želje.
    ♣ Nije(?) toliko lud, a uživa u svojim ludostima!
    ♣ „Ubi“ sve svoje saradnike, nikako da „ubije“ sebe. Kako će sam…?
    ♣ On se šlihta, njemu se šlihtaju. Bez šlihtanja se ne može?!
    ♣ On ih laže, oni ga lažu. Svi se dobro lažu!
    ♣ Istina istinu stiže, laž nikako da stigne laž.
    ♣ Borimo se kao lavovi, živimo kao psi!
    ♣ U mojoj firmi onaj ko ne poludi, nije normalan!?
    ♣ Napredne su sve akcije naše vlade. Zec je još u šumi, a oni već debelo zamastili ražanj.
    ♣ Naši vodeći političari, kako stvari stoje, udaviće se u sopstvenoj demagogiji.
    ♣ Briselski sporazum Beograd – Priština o KiM izgleda da pada u vodu. Kao da je sastavljan na brvnu.

  2. Komentar bi imao smisla da se odnosi na temu i na događaje o kojima sam govorio.
    Prethodni komentar nema nikakve veze sa tekstom.

    I na kraju – ne branim nikoga, ali ne postoji nijedna država bez političara i tako je od nastanka svijeta, a tako će biti i ubuduće.

    Nikakvi aforizmi ne stoje kao komentar na ponuđeni tekst.
    Oni bi dobrodošli da se radilo o nekom opuštajućem tekstu, ali nije.
    Tekst govori o velikoj srpskoj nesreći.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here