Раде Милојевић: Српско-руске Недоумице

Поделите:

 

Тврдња да су Срби и Руси два сродна и јако слична народа, заиста је утемељена. Невероватна је сличност у језику, обичајима и наравима, чак и миленијум и по од раздвајања њихових предака. Да ли је за то најзаслужнија православна хришћанска вера, коју су оба народа примила из Цариграда (Новог или Другог Рима), или древно и заједничко словенско наслеђе, сложено је и нимало лако питање, и то није тема овог писања. Блиске везе између два народа, упркос великој удаљености и повремено неповољним околностима, одржаване су вековима.

Међутим, у последњих стотинак година наступило је извесно удаљавање и отуђење између два народа. Почело је Октобарском револуцијом и победом бољшевика. Знамо да су дипломатски односи између Совјетског Савеза и Краљевине Југославије успостављени тек 1940. године.Пошто су у Југославији победили комунисти, наступио је краткотрајни период „срдачних односа“ између две земље (1945-1948.године). После сукоба „великог вође“, Стаљина, и „малог вође“, Тита, надвила се опасност рата, првог у којем би Срби и Руси били на две супротстављене стране. Затим је уследио Хрушчовљев пут у „Каносу“ тј. Београд, где га је дочекао славодобитни Тито (1956. године). Сукоб Совјетског Савеза и Југославије окончан је, али међусобно поверење не. Титова Југославија постала је ближа западу. Тек је после распада Совјетског Савеза и Југославије (који су се готово подударили), дошло до поновног приближавања две земље и два народа. То је, ипак, прекратко време да би се надокнадиле деценије раздвојености. Рупе у међусобном познавању су велике. Незнање се помешало са површним знањем.

Добар пример за ово је однос према ЈВуО (четничком или равногорском покрету, који је понекад називан и покретом Драже Михаиловића). Неупућени би помислили да у Београду и даље влада Ј. Б. Тито, а у Кремљу управља Хрушчов, или можда Брежњев. Приликом својих говора за Дан победе, 9. маја, председник Руске Федерације, В. В. Путин, набрајући војске и покрете отпора и ослободилачке покрете, који су допринели сламању нацизма и фашизма, обавезно је помињао југословенске партизане, прећуткујући при томе ЈВуО. Поставља се питање: да ли председник Русије не зна за праву улогу Југословенске војске у отаџбини (ни најбоље обавештени председници не могу познавати све области људског знања, због тога постоје читави тимови различитих сарадника), или томе не придаје особиту важност, или је у питању инерција, оно што је једном изречено,касније сепонавља у скоро непромењеном облику. Што год да је у питању, неприхватљиво је. Нити је руски председник необавештен, чак напротив, нити руско-српски односи треба да почивају, између осталог, на неутемељеним и превазиђеним схватањима о тако важном периоду прошлости, какав је Други светски рат.

После дугог оклевања одлучио сам да напишем текст на ту тему. Подстакао ме је чланак руског историчара Никите Бондарева: Руско писмо Титу:“Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације“. Током Другог светског рата, Тито и врх КПЈ и НОВЈ, непрекидно су оптуживали ЈВуО, да сарађује са окупаторима, и да против њих не ратују. Такве оптужбе су упућиванеу Москву. Деценијама је здраво за готово, прихватано, да је Москва томе веровала. Када су у то поверовали и западни савезници (крајем 1943. године) судбина ЈВуО, била је запечаћена. На основу докумената из руских архива, Никита Бондарев је показао да је то далеко од истине. Све до друге половине 1944. године, из Москве је поручивано Титу да се не сукобљава са ЈВуО, и да учини све да се ослободилачке снаге удруже око заједничког циља: борбе за ослобођење Југославије од нацистичке и фашистичке окупације, да се идеолошка неслагања оставе за послератна времена.

Стаљин и тадашње совјетско руководство поступали су у овом случају сасвим прагматично и промишљено. Добро је познато колико се Стаљин трудио да Хитлеру не да никакав повод за напад на Совјетски Савез. Због тога је водио веома попустљиву, чак снисходљиву политику према Трећем рајху. Наравно, узалуд. Када је рат ипак избио 22. јуна 1941. Совјетски Савез се нашао у тешкој ситуацији. Стаљин је схватао да ово није обичан сукоб, већ борба на живот и смрт. Због тога је учинио неке ствари, које се пре кобног 22. јуна нису могле ни замислити. Да се ствари мењају могло се запазити већ у Стаљиновом првом ратном говору, 3. јула 1941.године. Тада је вођа уз уобичајено комунистичко ословљавање: „другови и другарице“ и „грађани и грађанке“, по први пут употребио традиционално (у православним земљама) обраћање: „браћо и сестре“. Мења се и однос према Руској православној цркви, дотада изразито непријатељски. Подршка цркве у ратном напору била је преко потребна. Уосталом, највиши јерарх РПЦ, митрополит Сергије, већ првог дана рата упутио је позив свим православним верницима да дају све од себе за одбрану отаџбине. Због тога је са највишег места стигло одобрење да се после 18 година, изабере патријарх, управо митрополит Сергије.Стаљин је прихватио пружену руку запада, прво Черчила, а потом и Рузвелта. Да би показао западу да му је борба против нацизма и фашизма на првом месту, одлучио је да се распусти Коминтерна, на коју су западњаци гледали са подозрењем. Због свега овога Стаљин је и од Тита тражио да се класна борба и идеолошке несугласице оставе по страни, да најважнија буде борба против заједничког непријатеља.

Ово је, међутим, била последња ствар, коју су Тито и његови сарадници били спремни да учине. Они су били у истој ситуацији као руски бољшевици 1917. године. Светски сукоб и окупација Југославије били су јединствена прилика да се домогну власти, и нису хтели да то испусте. У Драгољубу Михаиловићу и његовој војсци видели су највећу препреку остварењу своје замисли. Због тога су свим средствима ратовали против ЈВуО, и у њој су у ствари видели главног противника. Тада почињу да шире гласине о неактивности четничких јединица, о њиховој сарадњи са окупатором, да у Југославији против окупатора и његових сарадника ратује само НОВЈ, предвођена КПЈ. И то ће се понављати деценијама. Још је Гебелс рекао да хиљаду пута поновљена лаж, почиње да звучи као истина.

Пошто је мој деда ратовао као припадник ЈВуО, имао сам прилике да још пре тридесетак година чујем од њега, и његових преживелих ратних другова, причу другачију од званичне верзије, која је у Југославији била поштована као Свето Писмо. Деда је учествовао у нападу на немачки гарнизон у Шапцу, 22. и 23. септембра 1941. године. Покушај да се град ослободи био је неуспешан, а затим је уследила немачка казнена експедиција праћена репресалијама против становништва. У јесен 1943. са својом Церском бригадом Церског корпуса и са другим јединицама из Србије и Босне и Херцеговине и Црне Горе учествовао је у борбама на просторима источне Босне. Борбе су вођене против Немаца, усташа и домобрана. Церски корпус укључио се у борбе после ослобођења Вишеграда, 5. октобра 1943. Заједно са другим јединицама ЈВуО ослободили су Рогатицу. Покушај да се ослободи Соколац, и да се приближе Сарајеву, спречио је напад неких јединица комунистичке НОВЈ, у леђа четничким јединицама. Исте 1943. године, на Велики Петак, Немци су у родном селу мога оца и деде, Текеришу, у северозападној Србији, између Шапца и Лознице ( у истом селу је споменик јунацима Церске битке, који су августа 1914. године победили аустро-угарске нападаче) ухапсили свештеника, пароха текеришке цркве светог пророка Илије, учитеља, трговца и двадесетак домаћина из овог и суседних села. Ухапшени су као сарадници покрета ДМ (Драже Михаиловића у терминологији окупатора, понекад називаног и националистички покрет). Сви су одведени у логор Бањица и стрељани су у Јајинцима. Чудан је тај окупатор који стреља своје верне слуге, како су комунистички пропагандисти и „историчари“ називали припаднике и сараднике ЈВуО. Уосталом, колико су римокатоличких свештеника и муслиманских хоџа, ухапсили немачки окупатори на просторима бивше Југославије, током Другог светског рата?

Да будем искрен, очекивао сам да се појави овакав текст неког руског историчара. Бондарев је, и у време кад су у Србији вођене полемике у вези са рехабилитацијом Драже Михаиловића, објавио сличан чланак. Направљен је велики и важан искорак. Аутор, иначе, износи неколико својих становишта која ћу укратко размотрити.

Прво, да је ЈВуО настављач покрета насталог почетком 20. века, познатог као четнички или комитски. Тај покрет је настао да би се војним средствима водила борба за ослобођење српског становништва у Старој Србији и Македонији. Српски комити или четници војевали су против турских војних и полицијских снага, албанских (арбанашких) одметника –качака, и против бугарских комита на просторима Вардарске Македоније. У Првом светском рату, комите или четници су се борили против аустро-угарског и бугарског окупатора. Са овим становиштем се у потпуности слажем. Знам да су припаднике ЈВуО, у мом завичају (северозападној Србији), на почетку устанка, називали и комитама. Значи да их је народ заиста сматрао настављчима четника или комита из времена ослободилачких ратова вођених почетком 20. века. Наравно, покрет генерала Михаиловића, имао је и неке посебности у односу на своје претходнике. Нигде у Европи, током Другог светског рата, околности нису биле тако сложене, као у тадашњој Југославији. Да би се то колико-толико приказало, довољно је подсетити, да нигде није постојало толико различитих војних формација, страних и домаћих. На просторима тадашње Југославије деловале су четири окупационе војске: немачка, италијанска, мађарска и бугарска. Домаћих (при томе мислим да су састављене од људства које је потицало са домаћих простора) било је најмање десетак: словеначка Бела гарда, хрватски усташе и домобрани, њима блиске муслиманске милиције, у Србији такозвани недићевци и љотићевци, на Косову, Метохији и западној Македонији албански балисти, затим ЈВуО и НОВЈ, па SS дивизије састављене од „домаћих“ Немаца (фолксдојчера), дивизија Принц Еуген, од муслимана из Босне и Херцеговине, дивизија Ханџар и Албанаца са Косова, Метохије и са запада Македоније, дивизија Скендербег и др.

Никита Бондарев такође истиче, да између ЈВуО и јединица Црвене армије није било сукоба приликом уласка совјетске војске у Србију јесени 1944. године. То је важно завештање генерала Михаиловића за будућност српско-руских односа. Избегнуто је проливање и српске и руске крви. За разлику од њега, Броз је Србе 1948-1953. године припремао за борбу против Руса. Наравно, био би то рат Југославије и Совјетског Савеза, али добро је познато да су језгро сваке југословенске војске били Срби, као што је окосница Совјетског Савеза била Русија. Богу хвала, такав сукоб се ипак није догодио, али могао је. Због тога ми је био несхватљив тако снисходљив однос руске историографије према Брозу и његовом наслеђу, који траје ево све до наших дана. Из Бондаревљевог чланка сада се може разумети да је у питању став „старије“ генерације балканолога. Нажалост, не познајем тако добро руску савремену балканологију, претпостављам да се ради о научницима који су „обликовани“ у време комунизма. Верујем да ће „млађа“ генерација балканолога успети да потисне стереотипне представе о ЈВуО и уопште о Другом светском рату у Југославији. Имам утисак (волео бих да грешим) да у данашњој Русији не знају много о Србима и уопште о приликама у Југославији у Другом светском рату (видели смо да је то веома замршено раздобље, нејасно и многим Србима). Например, да су на просторима југоисточне Европе, заиста окупиране биле само Србија, Црна Гора и Грчка ( Србија и већи део Грчке под немачком, Црна Гора и остатак Грчке под италијанском окупацијом), све остале земље имале су неки облик сарадње са Трећим рајхом и фашистичком Италијом. На простору окупиране Србије од септембра 1941. до септембра 1943. важио је злогласни пропис „сто за једног“, тј. стрељање сто Срба, талаца, за једног убијеног немачког војника, и педесет за рањеног. Слични прописи (или још суровији) важили су на окупираним просторима Совјетског Савеза. Затим, страдања Срба, и Српске православне цркве у такозваној НДХ мислим да су тек у новије време постала позната руској јавности. Неке од ових тема у бившој Југославији биле су гуране „под тепих“ зарад политике братства и јединства, која је била један од камена темељаца КПЈ и њеног наследника СКЈ. Све ово допринело је томе да руска јавност не познаје многе важне чињенице из српске прошлости, и наравно, обрнуто. Не верујем ни да је српска јавност много боље обавештена о многим важним чињеницама из новије руске прошлости.

Зато верујем да ће „нова“ или „млађа“ генерација руских балканолога морати мукотрпно да ради (и српски историчари исто тако) да би слика о Другом светском рату била целовита и јасна. Посла има заиста много. Например, да ли је Броз, стварно био тројански коњ Запада у дотле монолитном комунистичком блоку, заврбован од британских тајних служби још пре Другог светског рата, због чега је сукоб Тито-Стаљин био неминован? Надам се да ћемо једном добити истинит одговор и на ово питање.

И на крају бих се осврнуо на запажање Бондарева да су великим делом поборници тешње сарадње Србије и Русије истовремено наклоњени равногорском покрету. Мислим да је то истина. Стереотип је, рецимо, да се на генерала Михаиловића гледа као на британског човека. Па сам Михаиловић је током рата имао велике проблеме са Британцима, почевши од чланова британских војних мисија у његовом штабу. Познате су његове речи, да Британци на ЈВуО гледају као на своју колонијалну војску, коју би да употребљавају по свом нахођењу. Знамо такође и ко је Брозу пружио појас за спасавање и пре конференције у Техерану. Мислим на Черчила, наравно. Он је најзаслужнији за јачање комунистичког покрета у другој половини 1943. године. Британци су Титу послали 20 пута више војне опреме него генералу Михаиловићу, они су здраво за готово прихватили податак о 300 хиљада припадника НОВЈ у другој половини 1943. године. Они су извршили притисак на избегличку владу и краља Петра II да се одрекну Михаиловића и његовог покрета. Тако су у ствари припремили терен да се Броз устоличи као владар Југославије. Тврдња да је комунизам стигао у Југославију са Стаљиновим тенковима, само је делимично тачна. Његов пут био је већ поплочан. Ипак, жалосна је чињеница да су завршне радове на увођењу комунистичке једнопартијске диктатуре одрадили тадашњи Совјети, односно Руси. Тито им се „одужио“ већ 1948. године. После свега треба ићи даље и извући закључке из пребогате историје и српског и руског народа (ако нисмо богати материјалним добрима историјом смо пребогати). Данашњи руски научници и ништа мање политичари треба да знају следеће: као мало који народ у Европи, српски народ великим својим делом наклоњен је Русима и Русији. При томе заиста мислим на народ, а не на власт, која је већим делом корумпирана (као уосталом и већина владајућих гарнитура у савременом свету) и која се заклања иза звучних и често неискрених изјава. Поруке прошлости су упркос неким недоумицама јасне, ако се трезвено сагледавају. Као прво, победа Титовог покрета одговарала је можда интересима тадашњег Совјетског Савеза (па и то за кратко време), али интересима данашње Русије, не. Јер победом комунистичког покрета са Титом на челу, у Југославији је на власт дошла гарнитура политичара рођених у бившој Аустро-Угарској, који су у међуратном периоду били фаворизовани од Коминтерне. Сви они били су духовно и идејно обликовани у тој католичкој империји. А добро је познато да људи из тог дела Европе никада нису били наклоњени Русији. Као што је поразом покрета Драже Михаиловића за дуже време био потиснут српски православни елемент, који је традиционално био наклоњен Русији. Српски комунисти нису из те приче. Они су се у великом броју (под утицајем Коминтерне) дистанцирали од српства и потпуно удаљили од православља. Они су можда волели Совјетски Савез, али Русију, царску, православну и традиционалну, никако (код равногораца је било обрнуто).

Треба додати да је доскора владајући поглед на Други светски рат у југословенској (и српској), као и у совјетској (руској) историографији не само нетачан, већ је и неправедан. Десетине хиљада припадника ЈВуО (равногорског покрета) борило се против нацизма и фашизма, десетине хиљада сарадника је подржавало ту борбу, хиљаде су тој борби погинуле. Зар су њихове жртве мање вредне и значајне да се не спомињу? Ово није у складу са историјском истином.

Осим у Србији у данашњим границама, ЈВуО је постојала и на просторима Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Македоније и Словеније. Осим у Словенији, на свим осталим просторима, овај покрет је углавном био српски, мада је било и муслимана (данашњих Бошњака, па и католика и Хрвата) у његовим редовима. Например, у Македонији, ЈВуО је деловала у крају званом Пореч (ради се о простору где је у народу још била јака српска народна свест, уз то ради се о становништву које је традиционално било борбено и бунтовно, које је активно учествовало у комитској или четничкој акцији почетком 20. века).

Једна изјава Латинке Перовић можда најбоље одсликава ставове њихових духовних наследника. Ради се, иначе, о госпођи, која је можда најупечатљивији представник онога што се у Србији колоквијално назива Друга Србија. То су, у најкраћем, они који би се одрекли целокупне српске прошлости, као мрачњачке и заостале (посебно православног наслеђа, које је као и у случају руске прошлости, оно најважније, јер је током протеклог миленијума управо православље обликовало и српски и руски народ). Једино што је вредно памћења, по њима, је оношто је створено у време комунистичког и социјалистичког периода. Та госпођа је недавно, разматрајући Титову заоставштину, издвојила једну ствар као највреднији део Брозовог наслеђа. То је чињеница да је Ј. Б. Тито, први пут у њиховој историји, психолошки припремио Србе за ратовање против Руса. Богу хвала, до тога није дошло.

Разумнима је ово барем повод за размишљање, а онај ко размишља свакако ће пронаћи и неке поуке.

Раде Милојевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here