Rade Milojević: Srpsko-ruske Nedoumice

Podelite:

 

Tvrdnja da su Srbi i Rusi dva srodna i jako slična naroda, zaista je utemeljena. Neverovatna je sličnost u jeziku, običajima i naravima, čak i milenijum i po od razdvajanja njihovih predaka. Da li je za to najzaslužnija pravoslavna hrišćanska vera, koju su oba naroda primila iz Carigrada (Novog ili Drugog Rima), ili drevno i zajedničko slovensko nasleđe, složeno je i nimalo lako pitanje, i to nije tema ovog pisanja. Bliske veze između dva naroda, uprkos velikoj udaljenosti i povremeno nepovoljnim okolnostima, održavane su vekovima.

Međutim, u poslednjih stotinak godina nastupilo je izvesno udaljavanje i otuđenje između dva naroda. Počelo je Oktobarskom revolucijom i pobedom boljševika. Znamo da su diplomatski odnosi između Sovjetskog Saveza i Kraljevine Jugoslavije uspostavljeni tek 1940. godine.Pošto su u Jugoslaviji pobedili komunisti, nastupio je kratkotrajni period „srdačnih odnosa“ između dve zemlje (1945-1948.godine). Posle sukoba „velikog vođe“, Staljina, i „malog vođe“, Tita, nadvila se opasnost rata, prvog u kojem bi Srbi i Rusi bili na dve suprotstavljene strane. Zatim je usledio Hruščovljev put u „Kanosu“ tj. Beograd, gde ga je dočekao slavodobitni Tito (1956. godine). Sukob Sovjetskog Saveza i Jugoslavije okončan je, ali međusobno poverenje ne. Titova Jugoslavija postala je bliža zapadu. Tek je posle raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije (koji su se gotovo podudarili), došlo do ponovnog približavanja dve zemlje i dva naroda. To je, ipak, prekratko vreme da bi se nadoknadile decenije razdvojenosti. Rupe u međusobnom poznavanju su velike. Neznanje se pomešalo sa površnim znanjem.

Dobar primer za ovo je odnos prema JVuO (četničkom ili ravnogorskom pokretu, koji je ponekad nazivan i pokretom Draže Mihailovića). Neupućeni bi pomislili da u Beogradu i dalje vlada J. B. Tito, a u Kremlju upravlja Hruščov, ili možda Brežnjev. Prilikom svojih govora za Dan pobede, 9. maja, predsednik Ruske Federacije, V. V. Putin, nabrajući vojske i pokrete otpora i oslobodilačke pokrete, koji su doprineli slamanju nacizma i fašizma, obavezno je pominjao jugoslovenske partizane, prećutkujući pri tome JVuO. Postavlja se pitanje: da li predsednik Rusije ne zna za pravu ulogu Jugoslovenske vojske u otadžbini (ni najbolje obavešteni predsednici ne mogu poznavati sve oblasti ljudskog znanja, zbog toga postoje čitavi timovi različitih saradnika), ili tome ne pridaje osobitu važnost, ili je u pitanju inercija, ono što je jednom izrečeno,kasnije seponavlja u skoro nepromenjenom obliku. Što god da je u pitanju, neprihvatljivo je. Niti je ruski predsednik neobavešten, čak naprotiv, niti rusko-srpski odnosi treba da počivaju, između ostalog, na neutemeljenim i prevaziđenim shvatanjima o tako važnom periodu prošlosti, kakav je Drugi svetski rat.

Posle dugog oklevanja odlučio sam da napišem tekst na tu temu. Podstakao me je članak ruskog istoričara Nikite Bondareva: Rusko pismo Titu:“Vi govorite da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije“. Tokom Drugog svetskog rata, Tito i vrh KPJ i NOVJ, neprekidno su optuživali JVuO, da sarađuje sa okupatorima, i da protiv njih ne ratuju. Takve optužbe su upućivaneu Moskvu. Decenijama je zdravo za gotovo, prihvatano, da je Moskva tome verovala. Kada su u to poverovali i zapadni saveznici (krajem 1943. godine) sudbina JVuO, bila je zapečaćena. Na osnovu dokumenata iz ruskih arhiva, Nikita Bondarev je pokazao da je to daleko od istine. Sve do druge polovine 1944. godine, iz Moskve je poručivano Titu da se ne sukobljava sa JVuO, i da učini sve da se oslobodilačke snage udruže oko zajedničkog cilja: borbe za oslobođenje Jugoslavije od nacističke i fašističke okupacije, da se ideološka neslaganja ostave za posleratna vremena.

Staljin i tadašnje sovjetsko rukovodstvo postupali su u ovom slučaju sasvim pragmatično i promišljeno. Dobro je poznato koliko se Staljin trudio da Hitleru ne da nikakav povod za napad na Sovjetski Savez. Zbog toga je vodio veoma popustljivu, čak snishodljivu politiku prema Trećem rajhu. Naravno, uzalud. Kada je rat ipak izbio 22. juna 1941. Sovjetski Savez se našao u teškoj situaciji. Staljin je shvatao da ovo nije običan sukob, već borba na život i smrt. Zbog toga je učinio neke stvari, koje se pre kobnog 22. juna nisu mogle ni zamisliti. Da se stvari menjaju moglo se zapaziti već u Staljinovom prvom ratnom govoru, 3. jula 1941.godine. Tada je vođa uz uobičajeno komunističko oslovljavanje: „drugovi i drugarice“ i „građani i građanke“, po prvi put upotrebio tradicionalno (u pravoslavnim zemljama) obraćanje: „braćo i sestre“. Menja se i odnos prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi, dotada izrazito neprijateljski. Podrška crkve u ratnom naporu bila je preko potrebna. Uostalom, najviši jerarh RPC, mitropolit Sergije, već prvog dana rata uputio je poziv svim pravoslavnim vernicima da daju sve od sebe za odbranu otadžbine. Zbog toga je sa najvišeg mesta stiglo odobrenje da se posle 18 godina, izabere patrijarh, upravo mitropolit Sergije.Staljin je prihvatio pruženu ruku zapada, prvo Čerčila, a potom i Ruzvelta. Da bi pokazao zapadu da mu je borba protiv nacizma i fašizma na prvom mestu, odlučio je da se raspusti Kominterna, na koju su zapadnjaci gledali sa podozrenjem. Zbog svega ovoga Staljin je i od Tita tražio da se klasna borba i ideološke nesuglasice ostave po strani, da najvažnija bude borba protiv zajedničkog neprijatelja.

Ovo je, međutim, bila poslednja stvar, koju su Tito i njegovi saradnici bili spremni da učine. Oni su bili u istoj situaciji kao ruski boljševici 1917. godine. Svetski sukob i okupacija Jugoslavije bili su jedinstvena prilika da se domognu vlasti, i nisu hteli da to ispuste. U Dragoljubu Mihailoviću i njegovoj vojsci videli su najveću prepreku ostvarenju svoje zamisli. Zbog toga su svim sredstvima ratovali protiv JVuO, i u njoj su u stvari videli glavnog protivnika. Tada počinju da šire glasine o neaktivnosti četničkih jedinica, o njihovoj saradnji sa okupatorom, da u Jugoslaviji protiv okupatora i njegovih saradnika ratuje samo NOVJ, predvođena KPJ. I to će se ponavljati decenijama. Još je Gebels rekao da hiljadu puta ponovljena laž, počinje da zvuči kao istina.

Pošto je moj deda ratovao kao pripadnik JVuO, imao sam prilike da još pre tridesetak godina čujem od njega, i njegovih preživelih ratnih drugova, priču drugačiju od zvanične verzije, koja je u Jugoslaviji bila poštovana kao Sveto Pismo. Deda je učestvovao u napadu na nemački garnizon u Šapcu, 22. i 23. septembra 1941. godine. Pokušaj da se grad oslobodi bio je neuspešan, a zatim je usledila nemačka kaznena ekspedicija praćena represalijama protiv stanovništva. U jesen 1943. sa svojom Cerskom brigadom Cerskog korpusa i sa drugim jedinicama iz Srbije i Bosne i Hercegovine i Crne Gore učestvovao je u borbama na prostorima istočne Bosne. Borbe su vođene protiv Nemaca, ustaša i domobrana. Cerski korpus uključio se u borbe posle oslobođenja Višegrada, 5. oktobra 1943. Zajedno sa drugim jedinicama JVuO oslobodili su Rogaticu. Pokušaj da se oslobodi Sokolac, i da se približe Sarajevu, sprečio je napad nekih jedinica komunističke NOVJ, u leđa četničkim jedinicama. Iste 1943. godine, na Veliki Petak, Nemci su u rodnom selu moga oca i dede, Tekerišu, u severozapadnoj Srbiji, između Šapca i Loznice ( u istom selu je spomenik junacima Cerske bitke, koji su avgusta 1914. godine pobedili austro-ugarske napadače) uhapsili sveštenika, paroha tekeriške crkve svetog proroka Ilije, učitelja, trgovca i dvadesetak domaćina iz ovog i susednih sela. Uhapšeni su kao saradnici pokreta DM (Draže Mihailovića u terminologiji okupatora, ponekad nazivanog i nacionalistički pokret). Svi su odvedeni u logor Banjica i streljani su u Jajincima. Čudan je taj okupator koji strelja svoje verne sluge, kako su komunistički propagandisti i „istoričari“ nazivali pripadnike i saradnike JVuO. Uostalom, koliko su rimokatoličkih sveštenika i muslimanskih hodža, uhapsili nemački okupatori na prostorima bivše Jugoslavije, tokom Drugog svetskog rata?

Da budem iskren, očekivao sam da se pojavi ovakav tekst nekog ruskog istoričara. Bondarev je, i u vreme kad su u Srbiji vođene polemike u vezi sa rehabilitacijom Draže Mihailovića, objavio sličan članak. Napravljen je veliki i važan iskorak. Autor, inače, iznosi nekoliko svojih stanovišta koja ću ukratko razmotriti.

Prvo, da je JVuO nastavljač pokreta nastalog početkom 20. veka, poznatog kao četnički ili komitski. Taj pokret je nastao da bi se vojnim sredstvima vodila borba za oslobođenje srpskog stanovništva u Staroj Srbiji i Makedoniji. Srpski komiti ili četnici vojevali su protiv turskih vojnih i policijskih snaga, albanskih (arbanaških) odmetnika –kačaka, i protiv bugarskih komita na prostorima Vardarske Makedonije. U Prvom svetskom ratu, komite ili četnici su se borili protiv austro-ugarskog i bugarskog okupatora. Sa ovim stanovištem se u potpunosti slažem. Znam da su pripadnike JVuO, u mom zavičaju (severozapadnoj Srbiji), na početku ustanka, nazivali i komitama. Znači da ih je narod zaista smatrao nastavljčima četnika ili komita iz vremena oslobodilačkih ratova vođenih početkom 20. veka. Naravno, pokret generala Mihailovića, imao je i neke posebnosti u odnosu na svoje prethodnike. Nigde u Evropi, tokom Drugog svetskog rata, okolnosti nisu bile tako složene, kao u tadašnjoj Jugoslaviji. Da bi se to koliko-toliko prikazalo, dovoljno je podsetiti, da nigde nije postojalo toliko različitih vojnih formacija, stranih i domaćih. Na prostorima tadašnje Jugoslavije delovale su četiri okupacione vojske: nemačka, italijanska, mađarska i bugarska. Domaćih (pri tome mislim da su sastavljene od ljudstva koje je poticalo sa domaćih prostora) bilo je najmanje desetak: slovenačka Bela garda, hrvatski ustaše i domobrani, njima bliske muslimanske milicije, u Srbiji takozvani nedićevci i ljotićevci, na Kosovu, Metohiji i zapadnoj Makedoniji albanski balisti, zatim JVuO i NOVJ, pa SS divizije sastavljene od „domaćih“ Nemaca (folksdojčera), divizija Princ Eugen, od muslimana iz Bosne i Hercegovine, divizija Handžar i Albanaca sa Kosova, Metohije i sa zapada Makedonije, divizija Skenderbeg i dr.

Nikita Bondarev takođe ističe, da između JVuO i jedinica Crvene armije nije bilo sukoba prilikom ulaska sovjetske vojske u Srbiju jeseni 1944. godine. To je važno zaveštanje generala Mihailovića za budućnost srpsko-ruskih odnosa. Izbegnuto je prolivanje i srpske i ruske krvi. Za razliku od njega, Broz je Srbe 1948-1953. godine pripremao za borbu protiv Rusa. Naravno, bio bi to rat Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, ali dobro je poznato da su jezgro svake jugoslovenske vojske bili Srbi, kao što je okosnica Sovjetskog Saveza bila Rusija. Bogu hvala, takav sukob se ipak nije dogodio, ali mogao je. Zbog toga mi je bio neshvatljiv tako snishodljiv odnos ruske istoriografije prema Brozu i njegovom nasleđu, koji traje evo sve do naših dana. Iz Bondarevljevog članka sada se može razumeti da je u pitanju stav „starije“ generacije balkanologa. Nažalost, ne poznajem tako dobro rusku savremenu balkanologiju, pretpostavljam da se radi o naučnicima koji su „oblikovani“ u vreme komunizma. Verujem da će „mlađa“ generacija balkanologa uspeti da potisne stereotipne predstave o JVuO i uopšte o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji. Imam utisak (voleo bih da grešim) da u današnjoj Rusiji ne znaju mnogo o Srbima i uopšte o prilikama u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu (videli smo da je to veoma zamršeno razdoblje, nejasno i mnogim Srbima). Naprimer, da su na prostorima jugoistočne Evrope, zaista okupirane bile samo Srbija, Crna Gora i Grčka ( Srbija i veći deo Grčke pod nemačkom, Crna Gora i ostatak Grčke pod italijanskom okupacijom), sve ostale zemlje imale su neki oblik saradnje sa Trećim rajhom i fašističkom Italijom. Na prostoru okupirane Srbije od septembra 1941. do septembra 1943. važio je zloglasni propis „sto za jednog“, tj. streljanje sto Srba, talaca, za jednog ubijenog nemačkog vojnika, i pedeset za ranjenog. Slični propisi (ili još suroviji) važili su na okupiranim prostorima Sovjetskog Saveza. Zatim, stradanja Srba, i Srpske pravoslavne crkve u takozvanoj NDH mislim da su tek u novije vreme postala poznata ruskoj javnosti. Neke od ovih tema u bivšoj Jugoslaviji bile su gurane „pod tepih“ zarad politike bratstva i jedinstva, koja je bila jedan od kamena temeljaca KPJ i njenog naslednika SKJ. Sve ovo doprinelo je tome da ruska javnost ne poznaje mnoge važne činjenice iz srpske prošlosti, i naravno, obrnuto. Ne verujem ni da je srpska javnost mnogo bolje obaveštena o mnogim važnim činjenicama iz novije ruske prošlosti.

Zato verujem da će „nova“ ili „mlađa“ generacija ruskih balkanologa morati mukotrpno da radi (i srpski istoričari isto tako) da bi slika o Drugom svetskom ratu bila celovita i jasna. Posla ima zaista mnogo. Naprimer, da li je Broz, stvarno bio trojanski konj Zapada u dotle monolitnom komunističkom bloku, zavrbovan od britanskih tajnih službi još pre Drugog svetskog rata, zbog čega je sukob Tito-Staljin bio neminovan? Nadam se da ćemo jednom dobiti istinit odgovor i na ovo pitanje.

I na kraju bih se osvrnuo na zapažanje Bondareva da su velikim delom pobornici tešnje saradnje Srbije i Rusije istovremeno naklonjeni ravnogorskom pokretu. Mislim da je to istina. Stereotip je, recimo, da se na generala Mihailovića gleda kao na britanskog čoveka. Pa sam Mihailović je tokom rata imao velike probleme sa Britancima, počevši od članova britanskih vojnih misija u njegovom štabu. Poznate su njegove reči, da Britanci na JVuO gledaju kao na svoju kolonijalnu vojsku, koju bi da upotrebljavaju po svom nahođenju. Znamo takođe i ko je Brozu pružio pojas za spasavanje i pre konferencije u Teheranu. Mislim na Čerčila, naravno. On je najzaslužniji za jačanje komunističkog pokreta u drugoj polovini 1943. godine. Britanci su Titu poslali 20 puta više vojne opreme nego generalu Mihailoviću, oni su zdravo za gotovo prihvatili podatak o 300 hiljada pripadnika NOVJ u drugoj polovini 1943. godine. Oni su izvršili pritisak na izbegličku vladu i kralja Petra II da se odreknu Mihailovića i njegovog pokreta. Tako su u stvari pripremili teren da se Broz ustoliči kao vladar Jugoslavije. Tvrdnja da je komunizam stigao u Jugoslaviju sa Staljinovim tenkovima, samo je delimično tačna. Njegov put bio je već popločan. Ipak, žalosna je činjenica da su završne radove na uvođenju komunističke jednopartijske diktature odradili tadašnji Sovjeti, odnosno Rusi. Tito im se „odužio“ već 1948. godine. Posle svega treba ići dalje i izvući zaključke iz prebogate istorije i srpskog i ruskog naroda (ako nismo bogati materijalnim dobrima istorijom smo prebogati). Današnji ruski naučnici i ništa manje političari treba da znaju sledeće: kao malo koji narod u Evropi, srpski narod velikim svojim delom naklonjen je Rusima i Rusiji. Pri tome zaista mislim na narod, a ne na vlast, koja je većim delom korumpirana (kao uostalom i većina vladajućih garnitura u savremenom svetu) i koja se zaklanja iza zvučnih i često neiskrenih izjava. Poruke prošlosti su uprkos nekim nedoumicama jasne, ako se trezveno sagledavaju. Kao prvo, pobeda Titovog pokreta odgovarala je možda interesima tadašnjeg Sovjetskog Saveza (pa i to za kratko vreme), ali interesima današnje Rusije, ne. Jer pobedom komunističkog pokreta sa Titom na čelu, u Jugoslaviji je na vlast došla garnitura političara rođenih u bivšoj Austro-Ugarskoj, koji su u međuratnom periodu bili favorizovani od Kominterne. Svi oni bili su duhovno i idejno oblikovani u toj katoličkoj imperiji. A dobro je poznato da ljudi iz tog dela Evrope nikada nisu bili naklonjeni Rusiji. Kao što je porazom pokreta Draže Mihailovića za duže vreme bio potisnut srpski pravoslavni element, koji je tradicionalno bio naklonjen Rusiji. Srpski komunisti nisu iz te priče. Oni su se u velikom broju (pod uticajem Kominterne) distancirali od srpstva i potpuno udaljili od pravoslavlja. Oni su možda voleli Sovjetski Savez, ali Rusiju, carsku, pravoslavnu i tradicionalnu, nikako (kod ravnogoraca je bilo obrnuto).

Treba dodati da je doskora vladajući pogled na Drugi svetski rat u jugoslovenskoj (i srpskoj), kao i u sovjetskoj (ruskoj) istoriografiji ne samo netačan, već je i nepravedan. Desetine hiljada pripadnika JVuO (ravnogorskog pokreta) borilo se protiv nacizma i fašizma, desetine hiljada saradnika je podržavalo tu borbu, hiljade su toj borbi poginule. Zar su njihove žrtve manje vredne i značajne da se ne spominju? Ovo nije u skladu sa istorijskom istinom.

Osim u Srbiji u današnjim granicama, JVuO je postojala i na prostorima Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Osim u Sloveniji, na svim ostalim prostorima, ovaj pokret je uglavnom bio srpski, mada je bilo i muslimana (današnjih Bošnjaka, pa i katolika i Hrvata) u njegovim redovima. Naprimer, u Makedoniji, JVuO je delovala u kraju zvanom Poreč (radi se o prostoru gde je u narodu još bila jaka srpska narodna svest, uz to radi se o stanovništvu koje je tradicionalno bilo borbeno i buntovno, koje je aktivno učestvovalo u komitskoj ili četničkoj akciji početkom 20. veka).

Jedna izjava Latinke Perović možda najbolje odslikava stavove njihovih duhovnih naslednika. Radi se, inače, o gospođi, koja je možda najupečatljiviji predstavnik onoga što se u Srbiji kolokvijalno naziva Druga Srbija. To su, u najkraćem, oni koji bi se odrekli celokupne srpske prošlosti, kao mračnjačke i zaostale (posebno pravoslavnog nasleđa, koje je kao i u slučaju ruske prošlosti, ono najvažnije, jer je tokom proteklog milenijuma upravo pravoslavlje oblikovalo i srpski i ruski narod). Jedino što je vredno pamćenja, po njima, je onošto je stvoreno u vreme komunističkog i socijalističkog perioda. Ta gospođa je nedavno, razmatrajući Titovu zaostavštinu, izdvojila jednu stvar kao najvredniji deo Brozovog nasleđa. To je činjenica da je J. B. Tito, prvi put u njihovoj istoriji, psihološki pripremio Srbe za ratovanje protiv Rusa. Bogu hvala, do toga nije došlo.

Razumnima je ovo barem povod za razmišljanje, a onaj ko razmišlja svakako će pronaći i neke pouke.

Rade Milojević

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here