Радун: Идеологија паланке и анти-Србија

Поделите:
Припадници и интелектуални заступници „прве“ и „друге“ Србије често бивају врло блиски и сарађују „пословно“, а ова медијска халабука око идеолошких подела им је добра промоција у „својој циљној групи“

На страницама „Политике” Зоран Ћирјаковић је лансирао оштру полемику провоцирајући тзв. другу Србију на агресиван одговор, као да му није било довољно харанге када је писао „Латинка Перовић мајка друге Србије“. Аутор „провокативног штива“ којим оштро оспорава заговорнике и следбенике Константиновићеве „Философије паланке“ је у праву када је приказује као кључну књигу локалног аутошовинистичког и антинационалног погледа на свет.

Но ако бисмо хтели да будемо поштени, да се не сврставамо олако уз једну или другу „Србију“, Константиновић отвара и друге могућности за читање. Он у свом штиву признаје да постоје и они попут Његоша који јесу били заступници националног и традиционалног а који су се издигли из оријенталне каљуге „филозофије паланке“. Дакле постоји пут, можда је то немогућа мисија за већину, али је могуће извући се из мочваре паланачког, и то он види у српском и традицијском генију Петра Петровића Његоша. Његови следбеници и епигони некако по правилу избегавају ту „епизоду“ са Његошем.

Друга важна линија коју исто тако избегавају „читачи“ и „проповедници“ Константиновића јесте да је паланачко ипак мало шире приказано у поетско-филозофском штиву од једноставног свођена на национално и балканско. Наиме остављен је простор, додуше не тако велик, да се у „филозофију паланке“ сместе и њени заговорници и жарки мисионари. Као организован покрет налик на секту који агресивно напада и жигоше све оно што није по њиховом идеолошком или политичком укусу. Тако да они све што другима приговарају и сами демонстрирају. Они брижљиво гаје језик нетрпељивости према оном Другом кога олако поистовећују са злим српским национализмом или „нацизмом“. Таква агресија и „језик мржње“ којим бране свој квазилиберални догматизам заправо су одлике „паланке“. Они имају своје идоле који су из Света, а све што је из Србије по дефиницији је лоше, примитивно а неретко и злочиначко. Они живе у илузији да је у Свету све добро и позитивно, а у Србији готово све заостало. Паланка је присутна свуда па и у њиховом идеализованом Свету. Што их више слушате јасније видите да је то паланачка идеологија о којој много боље сведоче књижевни ликови српске сатире попут „Феме“ и „покондирене тикве“ но замршено штиво „њиховог идеолога“ Константиновића.

Можда, истине ради, треба рећи и да нема баш толико разлике између представника „прве“ и „друге“ Србије, рецимо између Ћосића и Латинке. У тексту под насловом „Добричин прстен и другосрбијанци“ (НСПМ, 2009) настојао сам да „приближим“ ове две наизглед потпуно супротстављене идеолошке фигуре пре свега кроз врло сродне левичарске ставове о партизанима, четницима, православљу итд. Далеко од тога да Добрици Ћосићу доделимо Латинкину титулу „родитеља друге Србије“, но ствари сигурно нису тако црно-беле. На пријатељство и менторство у односу на Ђинђића или пак на идеју поделе Косова и признања сецесије нема толико право Латинка колико Добрица. Често се изненадим „другосрбијанским“ испадима српских интелектуалних „патриота“ који се вајкају на балкански примитивизам свог народа који их „не разуме“ или пак на „националистичке“ искрице код наших анационалних либерала.

Да закључим – паланачког има и на једној и на другој страни, иако у медијском простору доминира агресивно испољавање „злог духа паланке“ код оних који се виде као настављачи идеје Радомира Константиновића. Занимљиво је да припадници и интелектуални заступници „прве“ и „друге“ Србије често бивају врло блиски и сарађују „пословно“, а ова медијска халабука око идеолошких подела им је добра промоција у „својој циљној групи“. Они су део исте београдске интелектуалне и политичке елите и имају много више заједничког у односу на „обичне грађане“ који се искрено укључују у те вештачки подстрекаване поделе.

Србији нису од користи такви секташки и идеолошки сукоби јер се у њима троши драгоцена енергија, а производ је безвредан. Насупрот томе, много плодотворнији би био приступ обједињавања и тражења заједничких именитеља на којима се граде платформе за заједничку друштвену акцију. Но то је дисциплина која у Србији није ни цењена а ни плаћена као производња и продубљивање раскола.

Бранко Радун

Политика

Поделите:

1 коментар

  1. Константиновић је један извикани Титов панегиричар. Паланка је сасвим ирелевантна за озбиљну духовност – ова се једнако јавља у пустињи, као и у паланци и у мегаполисима (чак у мегаполисима можда и најређе). Срби генерално нису паланачког духа, упоређено са Мителеуропом; ту етикету нама и лепи Мителеуропа, по принципу пројекције свог зла на друге.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here