Саша Недељковић: Ходочашћа СОКОЛА на КАЈМАКЧАЛАН и бомбардовање Битоља 1940.

Поделите:

Савез Сокола је као родољубива организација неговала традиције борбе за ослобођење и уједињење. Милан Р. Мајсторовић је у чланку  „О поштовању умрлих предака” у часопису Соколске жупе Београд „Око соколово” истакао да се у нацији одржава веза са прецима и да завети и задаци предака постају завети и задаци потомака.  Соколи су организовали ходочашће код Спомен-капеле на Кајмакчалану. (1) Неколико година славио се, под домаћинством разних националних удружења. У 1940. за домаћина се примио Савез Сокола. На помену на Кајмакчалану старешина жупе Скопље Брановачки примио је домаћинство славе у име Савеза Сокола за 1940. (2) У листу  „Соколски гласник” истицало се : „Дух Кајмакчалана је најузвишенији наставак косовског духа”. … . што је том битком српска војска, тек опорављена после Албаније и Крфа, и без икаквих резерви, витешки хтела … животи, жртвовани на Кајмакчалану, пали у фанатичном заносу, да макар и најмање парче српске отаџбине отму непријатељу, и да се са тог парчета спреме за коначну победу. Тим чином је српска војска показала браћи у поробљеној отаџбини, и свима који су веровали у њену праведну ствар, широм света, да ни страхоте узмака преко Албаније, ни умирања на Виду нису могла да је сломе, и да ће она, удружена са југословенским добровољцима, донети коначно ослобођење. …. У томе је ВЕЛИКО СИМБОЛИЧНО ЗНАЧЕЊЕ КАЈМАКЧАЛАНА ЗА ДАНАШЊИЦУ, не само за нас Соколе, него и за све свесне синове Југославије … а који ни у најтежим приликама не желе да клону, … Дух Кајмакчалана је противан свему што значи колебљивост, малодушност, дефанзивност по сваку цену, … . Све наше чланство је на данашњи дан, у мисли и у срцу са својом браћом ходочасницима, напајајући се скупа са њима на истом извору, са жељом да тај дух прелију у читав народ, за све борбе које нас чекају, биле оне крваве или некрваве!” (3)

Делегација Савеза Сокола Краљевине Југославије отпутовала је из Београда 9 јула 1940. Пошли су са 20 жупских застава и савезном заставом на челу. Стигли су у Скопље 10 јула 1940, где су их дочекали чланови жупске управе, са старешином Брановачким на челу. Ту је био и соколски одбор који је  технички организовао кајмакчаланску свечаност.  На челу делегације из Београда били су др. Владимир Белајчић, Јоже Смертник, арх. Миливоје Смиљанић и остали чланови савезне управе, представници жупа из целе Југославије. По проценама у делегацији је требало да буде преко 300 лица из целе земље. Бројна национална удружења и представници власти одредили су своје делегате. Ходочашће је требало бити извршено 12. јула 1940. на  Петровдан, када је Спомен капела славила своју славу.  У Битољу на железничкој станици соколске ходочаснике дочекали су соколи и родољубиво битољско грађанство. На дочеку је била чета сокола, са заставом и музиком, представници општине и удружења, угледни грађани. Делегацију је поздравио нараштајац Антон Макродуловић, декламацијом, а затим је говорио подпредседник општине Жупањевац, војни католички свештеник Анте Дујмушић, а у  име Удружења резервних официра и ратника Радмило Вујовић. Одговорио им је први заменик старешине др. В. Белајчић. Поворка је са музиком прошла кроз варош до коначишта, свуда поздрављена од масе народа и грађана, која је изашла на улицу. (4) Соколско друштво у Битољу обавило је 11 јула 1940. свечано освећење новог соколског дома. Сви соколски ходочасници, који су из Београда кренули на Кајмакчалан присуствовали су свечаности. Освећење дома извршила су 4 свештеника, са протом Мирком Павловићем на челу. Прота је у свом говору подвукао мисију соколства у народу. Милорад Вујовић, просветар Соколског друштва у Битољу и професор гимназије изнео је историју Соколског друштва у Битољу, које је основано 1922. Дом је почео да се зида 1928.  (5)

Делегати  су заједно са представницима резервних официра и удружења Албанске споменице, пошли на Јелак, где је краљ Александар, после заузимања Битоља подигао дворац. Делегација је путовала у 12 војничких камиона, два аутобуса и са једним теретним војним камионом. Стигли су у село Бач. Разгледали су то историјско место, где је краљ подигао 1916. себи скромну резиденцију и ту пренео свој штаб. Били су импресионирани скромношћу мале спаваће собе и собе за рад, у којима је биравио краљ Александар. Генерал Љубомир Максимовић, који је за време Првог светског рата био командант I батаљона 23 пешадијског пука, објашњавао је моменте из ратовања у тим крајевима, а нарочито одржавање везе, која је била од огромног значаја. Ту је одржано соколско зборовање и свечано истакнута застава. Већ од Бача соколи су имали прилике да виде успутна мала гробља, ограђена бодљикавом жицом. Пут је водио за Добровени, па клисуром Црне река, за село Скочивир, где су била велика гробља војника. Код Коњарске реке приређен је пољски ручак, на трави, поред реке. Пут је настављен према Јелаку. Одатле су се видели положаји Груниште, Старков гроб, Старков зуб, Сива стена, Кајмакчалан. Пут је водио у густу јелову шуму. Испод Јелака, код места, званог Краљева чесма, поворка се зауставила. Кроз јелову шуму соколи и остали учесници похода су се попели на место где се налазило склониште и мали дворац краља Александра, а затим до осматрачнице на Јелаку, одакле је краљ заједно са војводом Мишићем, посматрао највећи део фронта, после пада Кајмакчалана. Старешина соколске жупе Скопље, Иван Брановачки, објашњавао је соколима све положаје и ток борби на положајима, који су се са те осматрачнице лепо видели. На месту, где је за време рата било завојиште дринске дивизије, на надморској висини од 1500 метара, био је за соколе подигнут војнички логор, од малих шаторских крила. Улазак камиона са соколима дочекала је музика 46 пука. Били су представници војске : генерал Велиша Ковачевић, командант граничних трупа;  санитетски пуковник др. Ђорђе Пантазис; Никола Јанковић, помоћник команданта војног округа; …. присуствовали су резервни официри из Битоља и других места, подофицири, каплари, редови, као и становништво околних места.  Војна труба дала је знак за соколски збор. Соколи су били постројени око места где се налазио јарбол. На челу строја налазило се 18 соколских застава, застава удружења носилаца Албанске споменице и застава Скаута. Начелник Пајић дао је знак мирно, а за време свирања химне подигнута је застава на јарбол. Говорио је др. Белајчић. После њега говорио је генерал Максимовић. У свом говору истакао је :„… да су тада, пробивши се кроз непријатељске редове, дошли из поробљене отаџбине код нас војвода Луне и учитељица Чакаревић, и донели нам вести из наше земље, којој смо пошли у сусрет.” Иван Брановачки је завршио зборовање : „Нека дух ових планина овлада нашом земљом и народом, па се нећемо бојати за своју судбину!” Војна музика је свирала „Хеј Словени”, што су заједно певали сви присутни. На предлог  генерала Максимовића војна музика је свирала  тужну песму  „Тамо далеко” коју су пре 20 година певали они који су своје животе положили на месту соколског зборовања. У соколском логору била је подељена вечера из војничких казана. На Петровдан у зору сви су били на ногама. Пристигли су и други гости из Битоља. Поворка камиона је кренула даље. Ходочасници су пошли на Кајмакчалан. Кроз густу јелову шуму наилазили су на гробове војника српске војске. Прешли су из шумске зоне у зону где су биле алпинске ливаде, а затим у голу, снежну зону. Стигли су врх Кајмакчалана, где се налазила Спомен-капела. Пристигли су и званични представници, на челу са генералом Пандуровићем. Присуствовао је председник Народне одбране Илија Трифуновић, митрополит скопски Јосиф, епископ охридско-битољски Платон, … многобројни представници  националних и културних друштава. Осим представника националних и родољубивих организација присуствовали су сељаци из околних места.  Пред капелом обавило се сечење славског колача и главни део свечаности. Славу је примило за идућу годину Урошевић, председник удружења Браниоца Београда. Белајчић је у име Савеза Сокола положио венац,  затим је почасна чета испалила три плотуна, а војна музика  свирала погребни марш. У име Савета  витешких, патриотских и родољубивих удружења говорио је  генерал Љубомир Максимовић.  Одржан је мимоход сокола пред костурницом на Кајмакчалану. Белајчић је истакао : „ … Тешка времена притискују садашњицу. Али жртве овога места показују, како се и најтежа времена могу пребродити. Поход на Кајмакчалан завршен је!”(6) Активности Савеза Сокола привукле су пажњу уредништва часописа Ратни поменик” које је коментарисало : „Приређивањем ове свечаности на Мојковцу као и ходочашћем на Кајмакчалану, соколи нам дају вере и поуздања, да ће у будуће повести омладину оним путем, којим су је водили њихови очеви и дедови. Ово витешко буђење код сокола само нас може обрадовати и ми им желимо успеха на правоме путу националног и витешког васпитања омладине. Не клоните, драги соколи, већ напред и само напред, за свога Краља и свој народ.” (7)

Соколи нису дуго  чекали на ратна искушења. Италијанска авијација бомбардовала је Битољ 5. новембра 1940. У листу Савеза Сокола Соколском Гласнику” објављено је званично саопштење о резултатима анкетне комисије која је утврдила да су бомбе које су пале на Битољ 5 новембра, бачене из авиона италијанског ваздухопловства. (8) Савез Сокола позвао је соколска друштва да прикупљају помоћ за страдале у Битољу. Соколска жупа Београд послала је новчану помоћ а уједно и ангажовала све своје јединице да прикупљају прилоге за пострадале у Битољу. (9) У листу Савеза Сокола Соколском Гласнику” писали су у чланку из Битоља Соколски дом у Битољу за време напада из ваздуха” да је целокупно становништво Битоља захвално свим племенитим родољубима који су указали помоћ пострадалима од бомбардовања, а да се битољски соколи поносе, што је Савез Сокола први покренуо иницијативу за помоћ  и што је соколство у толикој мери показало љубав за пострадалу браћу. Приликом бомбардовања оштећен је соколски дом, који је био недавно свечано отворен и који је био понос вароши. Неколико тешких бомби пало је у десном крилу дворишта дома. Бомбе су направиле дубоке јаме, а од њих су срадали и зидови дома, као и прозори. Комади челика избушили су дом на неколико места. Направљене су рупе на зиду, оштечени су прозори и споредна врата, а стакла су сва полупана, како спољна тако и унутрашња. На неколико места пао је плафон, а направљено је неколико отвора на крову. Дом је било потребно поправити јер је био у таквом стању, да за време зиме, било немогуће да се ради у њему. Штета је процењена на 15.000 динара. По писцу чланка расположење међу соколима било је одлично, а јавност је била пуна поуздања у одбрамбену снагу. Рад у соколском друштву Битољ требао је бити настављен после поправке дома. (10) Соколи у Скопљу желели су да помогну пострадалима у Битољу. Соколско друштво Скопље-Матица одржало је 25 новембра 1940. редовну седницу под председништвом старешине срх. Ст. Газикаловића. Седници је присуствовао и начелник жупе Скопље инг. Војислав Пајић. Одлучили су да 7 децембра 1940. у својим просторијама друштво одржи братско вече са игранком, посвећено Битољцима. (11) Приликом прославе дана уједињења, Првог децембра, соколи у Битољу су пошли на гробове српских и савезничких војника одавши јунацима почаст. Нису биле заборављене ни жртве бомбардовања. После благодарења у црквама, одржана је свечана седница соколског друштва Битољ. На седници су држани патриотски говори, читана Посланица Савеза Сокола и приређен пригодан програм. У чланку у Соколском Гласнику” истицало се да је мноштво присутних манифестовало за соколске и народне идеале. (12)

Савез Сокола Краљевине Југославије био је родољубива организација која је неговала традиције борбе за ослобођење и уједињење. У 1940. за домаћина славе се примио Савез Сокола. Савез Сокола је приредио масовно ходочашће соколства на Кајмакчалан код Спомен-капеле јула 1940. Војска је обезбедила камионе и шаторе. Соколи су сматрали да је дух Кајмакчалана најузвишенији наставак косовског духа. Желели су да ходочашћем прелију тај дух на цео народ за све борбе које су их чекале. Соколи нису дуго чекали на ратна искушења. Италијанска авијација бомбардовала је Битољ 5. новембра 1940. Приликом бомбардовања оштећен је соколски дом, који је био  свечано отворен 11 јула 1940. у присуству соколских ходочасника. Савез Сокола позвао је соколска друштва да прикупљају помоћ за страдале у Битољу.

 

Саша Недељковић

Видовдан

 

Напомене :

 

  1. Милан Р. Мајсторовић, „О поштовању умрлих предака”, „Око соколово”, Београд,  1939, бр. 7 и 8, стр. 85;
  2. „Полазак соколских ходочасника на Кајмакчалан”, „Соколски гласник”, Београд, 12 јули 1940, бр. 28, стр. 3; Др. М. Драгић, „Соколски ходочасници на путу за Јелак и Кајмакчалан”, „Соколски гласник”, Београд, 19 јули 1940, бр. 29, стр. 1, 2, 3;
  3. „Соколско ходочачће на Кајмакчалан”, „Соколски гласник”, Београд, 12 јули 1940, бр. 28, стр. 1;
  4. „Полазак соколских ходочасника на Кајмакчалан”, „Соколски гласник”, Београд, 12 јули 1940, бр. 28, стр. 3; Др. М. Драгић, „Соколски ходочасници на путу за Јелак и Кајмакчалан”, „Соколски гласник”, Београд, 19 јули 1940, бр. 29, стр. 1, 2, 3;
  5. „Свечано отварање соколског дома у Битољу”, „Соколски гласник”, Београд, 19 јули 1940, бр. 29, стр. 6;
  6. „Полазак соколских ходочасника на Кајмакчалан”, „Соколски гласник”, Београд, 12 јули 1940, бр. 28, стр. 3; Др. М. Драгић, „Соколски ходочасници на путу за Јелак и Кајмакчалан”, „Соколски гласник”, Београд, 19 јули 1940, бр. 29, стр. 1, 2, 3;
  7. „Прослава боја на Мојковцу”, „Ратни Поменик”, Београд, септембар 1940, бр. 6, стр. 5; „Ратни Поменик”, Београд, септембар 1940, бр. 6, стр. 1;
  8. „Ликвидиран инциденат због Битоља”,Соколски Гласник”, Београд, 22 новембар 1940, бр. 47, стр. 4;
  9. „Соколски живот”, „Око Соколово”, Београд, 1940, бр. 9 и 10;
  10. Соколски дом у Битољу за време напада из ваздуха”,Соколски Гласник”, Београд, 22 новембар 1940, бр. 47, стр. 4;
  11. Соколство Скопља за пострадале у Битољу”,Соколски Гласник”, Београд, 29 новембар 1940, бр. 48, стр. 11;
  12. У Скопљу и Јужној Србији”,Соколски Гласник”, Београд, 6 децембар 1940, бр. 49, стр. 4;

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here