Saša Nedeljković: NAPADI NA PRIPADNIKE SOKOLA U HRVATSKOJ

Podelite:

      

Hrvatski separatisti organizovali su napade na članove Saveza Sokola tridesetih godina 20 veka u tadašnjoj Savskoj i Primorskoj banovini. U Osijeku je održan sastanak sokolskih radnika na selu u prostorijama župe Osijek. Prema izveštajima sokolskih radnika na selu istaknuto je da rad u većini jedinica na selu skoro zastao, a uzrok su bile nezdrave prilike na terenu. O tim nezdravim prilikama bilo je pisano u listu „Sokolski glasnik“ : „U nekim mestima sokolski radnici izloženi su i teškim pretnjama, a sokolski domovi su napadani i oštećivani. U drugim pak jedinicama osujećen je rad premeštajem sokolskih radenika.” (1)

Sokolsko društvo Dubrovnik uputilo je 28. jula 1938. predstavku M. Stojadinoviću : „Da bi omeli napredak sokolstva u srezu Dubrovnik, koje je brojalo 26 sokolskih četa, sa oltara se propovedalo protiv sokolstva i pretilo paklenim mukama onima, koji stupe, ili ostanu u sokolskoj organizaciji. Čak, štaviše, pretilo se i životom i imovinom. Neki su naši članovi bili zaista tučeni, a nekima je upropašćena imovina. U godini 1936. paljeni su stogovi sena i iščupano na stotine čokota loze našim članovima, potpaljena je sokolana u Orašcu. Godine 1937. zapaljen je sokolski dom sokolske čete Popovići (Konavle). Iste godine je rulja separatista polupala izloge na dućanima naših članova, a pre nekoliko dana, pod kuću u kojoj se nalazi sokolska četa u Postrenju, podmetnut je dinamit.”  (2)  Komanda mesta Dubrovnik izvestila je ministra vojske i mornarice kako je noću između 13. i 14 januara 1937. zapaljena sokolana u selu Popovići u opštini Cavtat. Paljevinu je izvršilo 5 članova HSS-a. (3) Napada je bilo sve više. U selu Orašcu je septembra 1938. izgorela kuća istaknutog sokola Kreša Krilanovića. Vatra je podmetnuta tako da je cela kuća sa nameštajem izgorela, ostala su samo 4 gola zida. (4) U članku „Sokolskim radnicima pale kuće“ objavljenom 15. oktobra 1938. u „Bratstvu“, glasniku sokolske župe Osijek, navodi se: „U Orašcu, naprednom mestu u blizini Dubrovnika, zapaljena je kuća jednom sokolskom radniku dok je s majkom boravio u Dubrovniku. Kao opomena da će to nedelo biti izvršeno izvešena je nekoliko dana pre crna zastava. Budući da je na isti način dat znak i starešini čete br. Rakidiji, bojazan je da će i njegova kuća biti zapaljena, u toliko pre što se njegovom zaslugom podiže u Orašcu sokolski dom.“ (5) U nedeljniku „Dubrovnik” u članku „Političke štete u Orašcu” navodi se da je u noći između 6 i 7 januara 1939. posječeno Đurović Marku, članu sokolske čete u Orašcu, 15 komada velikih loza i 4 stabla jabuka. Šteta je procenjena 6.500 dinara. Stvar je bila predana u ruka suda. (6) Usled pritisaka hrvatskih separatista  mnoge seoske čete  prestale su sa radom.  U listu „Sokolski glasnik“ objavljeno je o smrti Nikole Ljubanovića, člana sokolske čete Kraj : „Odgojen je u časnim sokolskim idealima istine i poštenja, … kad je trebao da svedoči o jednom događaju, kojemu je slučajno prisustvovao, nije hteo od tih načela odstupiti i zato je danas mrtav. Pred samim sudom u Biogradu…, uboden je izdajničkim nožem, tako da i pored najvećeg zauzimanja starešine dr. Barišića, nije mogao da se spase. Bio je pun poleta i svojim radom je uzdržavao celu četu u Kraju. Njegovom smrću mi gubimo jednog od najboljih saradnika, “. (7)

Nova situacija u Jugoslaviji nastala je sklapanjem sporazuma Cvetković-Maček 26. 8. 1939. Posle osnivanja Banovine Hrvatske došlo je do masovnih napada na sokole i njihove domove u Hrvatskoj. O svemu što se dešavalo sokolska društva su obaveštavala  list Saveza Sokola „Sokolski glasnik” koji je izlazio u Beogradu.  Na vanrednoj Glavnoj Skupštini Saveza Sokola 1 oktobra 1939. u vežbačkoj dvorani Saveza Sokola na Terazijama, delegati iz župa Sušak-Rijeka, Zagreb, Split, Šibenik, Bjelovar i Karlovac izneli su poteškoće sa kojima su se sokoli u tim krajevima borili, kao i sve progone. Na skupštini je bilo prisutno 120 delegata iz svih krajeva zemlje. Josip Rišlavi, podstarešina župe Zagreb, govorio je o ubistvu Dragutina Kramera, zatim je izneo slučajeve napada na Šimu Lovrića, Miladina Nenadovića, F. Smoje, Bukavicu, Jova Petrovića, J. Hrabljenovića, na sestre Budrović i Pšenička, na 4 sokola iz Ljubljane, koji su došli na župske utakmice. Članovi Seljačke zaštite oduzimali su značke na ulici svim sokolima. Na zahtev Građanske zaštite i u njenom prisustvu, izvršen je pretres u sokolskom društvu Zagreb IV, posle koga je Mikuličić na ulici premlaćen. Slata su preteća pisma pojedinim sokolima, u kojima im je rečeno, da moraju napustiti Hrvatsku, ili će biti ubijeni. Marko Sablić, starešina župe Karlovac istakao je da će Sokolstvo u tim krajevima neustrašivo nastaviti svoj rad. Prvi zamenik starešine Belajčić je izneo da Sokolstvo proživljuje teške dane, ali bilo je još i daleko težih dana, kada ga je tuđin progonio tamnicama i vešalima, pa je Sokolstvo ipak pobedilo. Skupština je završena sa parolom „Rad se nastavlja”. (8) Hrvatska štampa odgovorila je na rezoluciju sa sokolske skupštine. Zagrebački “Obzor” od 3 oktobra 1939. posvetio je članak skupštini Saveza SKJ. Istakao je da se u rezoluciji “ne iznosi ni jedan konkretan slučaj”. Konstatovao da “na taj način sve te tužbe ostaju bez osnova…”. List „Sokolski glasnik“ konstatovao je da “kao da Sokole smatra ljudima, koje svaki frankovački razbijač može slobodno da mlati, pa da time vrši — “rodoljubivu hrvatsku dužnost” (9) Usledio je napad i paljenje sokolskog doma u Betini kod Šibenika. Napad na Sokolski dom u Betini trajao je od 19 do 23 časa, a niko se nije pojavio da zaštiti sokole i njihovu imovinu.  Napadi su učestali od kad su listovi “Hrvatski glasnik” iz Splita i “Hrvatski dnevnik” iz Zagreba otvorili kampanju protiv sokolskih domova. (10)

“Hrvatski dnevnik” javio  je iz Šibenika da je “u potkrovlju sokolskog doma u Betini neko podmetnuo dinamit i da je zgrada oštećena”. Zagrebački “Obzor” od 21 oktobra 1939. doneo je vest, da u Betini uopšte nije bilo nikakve eksplozije, niti da je dom oštećen. (11) Nasuprot hrvatskim listovima koji su ignorisali paljenje doma u Betini, frankovački “Hrvatski narod” organ dr. M. Budaka objavio je hvalospev nad demoliranjem doma u Betini.  Istakao je da : “U Betini, obližnjem selu Šibenika, došlo je do neobične provale narodnih osjećaja. … tamošnji sokolski dom ostao je bez i trunka pokretne imovine. Neke su novine javile o nekakovom dinamitu, koji je bio postavljen pod krov. …. Ali je istina, da su složni seljaci preko noći posve ogolili to leglo svakog zla. … a bilo je i — ”emigranata”. Papirnate objekte svake ruke pojela je vatra. … “. „Sokolski glasnik“ preneo je kako su nazvali zulukaferski hvalospev “Hrvatskog naroda”. Istakli su da dok su “Hrv. Dnevnik”, “Hrv. Straža”, “Hrv. Glasnik” pa i ”Novo Doba”, javljali da je bio postavljen od nepoznatih ljudi dinamit, ili da nije bilo napada na dom, ili da su napad inscenirali sami sokoli, dotle je Budakov list pohvalio seljake zbog “osvajanja Bastilje”. „Sokolski glasnik“ konstatovao je : „Ali kad je trebalo rušiti prave Bastilje, one austrijske, onda su ih rušili Sokoli, dok su im frankovci pokorno služili”. Za pisanje “Hrvatskog naroda” konstatovao je „Takva glorifikacija zločinstva ne može se čitati ni u centralnoj Africi!”. (12) HSS je koristio svoju vlast da progoni sokole, i to premeštanjima, otpuštanjima, … . Društvo u Gospiću izgubilo je tri svoja člana 1939. i to : Prosvetarku Milicu Kalinić, koja je bila premeštena u Titel; Načelnika Bogdana Rajčevića, upravnika pošte, koji je bio premeštzen u Karlovac. Njegov odlazak bio je veliki udarac za društvo, jer je vodio celokupan tehnički rad društva. Počeo je sokolovati pre Prvog svetskog rata. I sreskog pristava Dragoljuba Nikolića, koji je bio stavljen na raspoloženje ministru unutrašnjih poslova. U članku „Iz sokolskog društva Gospić” u  listu „Sokolski glasnik” isticalo se da je interes za sokole bio u porastu, baš usled teškog stanja u kome se nalazilo Sokolstvo u tim krajevima. (13) U Metkoviću su bili poderani svi sokolski plakati za proslavu Prvog decembra. U oči Dana ujedinjenja vrata sokolane bila su uprljana i oštećena, a pred vratima je bio zapaljen sanduk, sa zapaljivim materijalom, ali je na vreme sprečena šteta. Hajka se vodila protiv starešine društva dr. Mateja Košćine, književnika i jednog od vođa nacionalne omladine pre Prvog svetskog rata. Zato što je bio soko, premešten je Mornarić u Tomislavgrad. Otpušten je član sokolskog društva Mustur, koji je bio zvaničnik kod poreske uprave. (14)

U članku „Imali progona u Banovini Hrvatskoj“ u „Sokolskom glasniku” navodi se : „Prošlih dana je Ministarstvo pošta otkazalo službu, … svima ugovornim poštarima u srezu Dubrovačkom, koji su članovi Sokola. Otkazana je služba poštarima u selima Maranovići, Luka Šipanjska, Koločep, Topolo i Orašac, a izgleda da će biti otkazano i onome u Zatonu. Svi ti poštari su najsavesnije vršili svoju dužnost, ali gospodin ministar pošta im otkazuje samo zato što su Sokoli, i što tako traže lokalni partijski sovjeti.” (pristalice H.S.S.) „Da je to tačno, najbolje dokazuje činjenica, što su ti lokalni sovjeti bili obavešteni o otkazu pre no štu je odnosnim poštarima stigao zvanični akt, a što su oni trijumfalno razglasili po celom srezu, kao „pobedu”. (15)

Na članke sokolske štampe reagovao je časopis “Dubrava”. U svom odgovoru na njihov članak redakcija  „Sokolskog glasnika” istakla je : „Vodopad psovki osula je dubrovačka „Dubrava” na Savez Sokola K.J., što se založio za progonjene Sokole u Dubrovniku, koji su, na najsuroviji način, otpušteni od tamošnje opštine. Već po tome se vidi, da taj vodopad ne potiče od kog pravog dubrovačkog Hrvata, već bog zna od kog „furešta”, zakukuljenog u hrvatsku zastavu, jer je dubrovačka skladnost nadaleko poznata, radilo se o Hrvatima ili o Srbima. Ali svako govori kako ume, pa tako i redakcija „Dubrave”. Zato je, umesto odgovora na njene mirišljive izraze, pitamo – ŠTA KONKRETNO IMA DA IZNESE protiv odpuštenih Sokola u dubrovačkoj opštini, pa da se onda utvrdi, na kojoj strani je nasilje, denuncijantstvo i korupcija, a na kojoj pošten i rodoljubiv rad. Umesto paušalnih fraza, o „onima koji su kroz dvadeset godina mučili, proganjali i uništavali Hrvate”, i koji su „izmuzli svoj narod”, — neka gospoda oko „Dubrave”, ako nisu klevetnici, iznesu konkretno o progonjenima, šta su skrivili i šta su „izmuzli?!” Da su imali šta, bili bi to već sada učinili. Ali baš to, što se ograničuju na općenite psovke, najbolje pokazuje, da su progonjeni Sokoli samo zato krivi, što su bili bolji Hrvati od njih; i što su u Dubrovniku osnivali „Hrvatski Soko”, onda kada su mnogi današnji grlati Hrvati bili poluitalijanaši, i klanjali se Beču …”.  (16)  Usledio je napad na Čedu Milića, starešinu Župe Mostar, jednog od najistaknutijih sokolskih i nacionalnih prvoboraca. Napad je izvršen u više navrata posle završene skupštine društva Imotski 11.2.1940. Kao delegat župe Čeda Milić je išao je na skupštinu sokolske jedinice u selu Glavini kod Imotskog. Bio je u pratnji sokola iz Imotskog dr. Pave Radovanovića, načelnika Živka Rake, Novaka Vukićevića, Miha Tadića i načelnice Anđe Ivanišević. Na putu između Imotskog i Glavine sokoli su naišli na grupu članova Hrvatske seljačke zaštite. Oko stotinjak članova zaštite su u prolazu demonstrirali povicima, zviždanjem i dovikivanjem a kasnije su bacali kamenje u pravcu sokola. Za vreme rada skupštine u Glavini prošla je pored sokolskog doma četa  Hrvatske seljačke zaštite. Ponovo su se vratili ispred doma uz pesmu i pogrdne psovke. Posle završene skupštine Čeda Milić je uz pratnju sokola iz Imotskog, krenuo natrag u Imotski. Pri ulasku u grad opazili su dva člana Hrvatske seljačke zaštite koji su trčali iz kafane u kafanu i pozivali svoje ljude, da bi organizovali napade. Pred kafanom „Napredak” dočekali su Čedu Milića sa divljom drekom, zviždanjem, psovkama i povicima : „Dole Čeda Milić …”. Posle povika bacali su kamenje i pucali iz revolvera. Drugi napad izvršile su iste osobe sa pridošlim licima na pazarištu. Tu su počeli da bacaju veće količine kamenja i ispalili su dva metka. Na predlog starešine društva grupa sokola se sklonila u kafanu „Central”. Rulja je navalila kamenjem, demolirala vrata i zid i upala u kafanu. Tražeći Čedu Milića razdražena gomila je razbijala staklo. Čeda Milić se uklonio iz kafane kada mu je i vlasnik otkazao gostoprimstvo. U kafani je bilo preko 40 osoba, na čelu sa predsednikom mesnog odbora HSS advokatom dr. Milom Vukovićem. Niko nije ni pokušao da zaštiti napadnute sokole. Koristeći se mrakom, sokoli su se sklonili u kuću starešine sokolskog društva, dr. Pavla Radovanovića. Rulja je došla pred kuću i gađala kamenjem, te su neka stakla polupali. Napadači su mislili, da će Čeda Milić krenuti za Mostar automobilom, te su u borovoj šumi, odmah do Imotskog, pretražili svaki autobus, koji je naišao iz Imotskog. Povodom napada  Izvršni odbor Saveza Sokola uputio je telegram banu Hrvatske Banovine dr. Ivanu Šubašiću u kome se tražilo kažnjavanje krivaca, koji su vlastima u Imotskom bili poznati. Sokoli su smatrali da kada nisu mogli da ih skrše policija i šuckori Austrije, neće moći ni da ih razbije ni bedna garda Seljačke zaštite. (17)

Sokolska štampa pratila je i pritisak vlasti HSS na škole u Banovini Hrvatskoj. U listu „Sokolski glasnik” preneto je iz „Jugoslovenske Pošte” : „U našim osnovnim školama provodi se sistematska akcija za upisivanje đaka u tzv. stijegove „Hrvatskog junaka”. U muškoj Građanskoj školi izdan je izgleda, neki naročiti ferman, koji glasi : „svi učenici katolici moraju biti članovi Hrv. Junaka”. Presija je očigledna. Upravi Građanske škole prijavljen je – naravno bez uspjeha – slučaj, u kojemu je jedan učenik premlaćen zato što nije htio da postane Hrvatski junak, na silu.”  (18) U „Sokolskom glasniku“ je u članku na naslovnoj strani „Velika seoba sokolskog nastavničkog naroda u Banovini Hrvatskoj” istakli su da kad su pročitali u „Hrvatskom dnevniku” dva saopštenja Banske vlasti o premeštaju 2.000 profesora i učitelja, da im je bilo jasno da je na obzorju nova nepravda. Komentarisali su izjavu o nastavnicima koji „ni po svome osjećanju ne spadaju u Banovinu Hrvatsku”. Preneli su iz Sarajevske „Jugoslovenske pošte” slučaj nastavnice, koja je 28 godina službovala u Dubrovniku i koju je za grad vezivao grob jedinca sina, pa je ipak premeštena. A samo Sokolsko društvo u Dubrovniku izgubilo je svoje članove : Mariju Mozetić, Milku Crnčević, Dušana Rajačića, Todora Hajdukovića, Leopoldinu Glumčić, Nevenku Smolčić, Antuna Stegara, Margaritu Delivejo i Lukreciju Kovačević. Svi su poslati u zabačena sela kao što su Stravča, Čelebić, Mihaniče, Gornje Ogorje, Medov Dolac …. . Sve zato da se paralizuje rad Sokolskog društva Dubrovnik, jer su sestre  Crnčević i  Mozetić bile načelnice, a Rajačić prosvetar. Svi ostali bili su agilni članovi. „I sad izračunajte,– ako je iz samog Sokolskog društva Dubrovnik premešteno desetak učitelja, samo zato što su Sokoli, koliko li je učitelja i profesora premešteno u čitavoj Banovini, isključivo iz tog razloga?” (19)

Banovina  Hrvatska raspustila je Sokolsku župu Šibenik. Niz sokolskih župa i jedinica uputio je Savezu Sokola rezoluciju i pisma, zbog raspuštanja župe Šibenik i konfiskacije imanja svih njenih jedinica. Tražili su da Savez Sokola preduzme mere, da se nepravda ispravi. (20) Savet patriotskih i viteških organizacija uputio je Savezu Sokola pismo u kome je istaknuto :  U sednici Saveta, od 12 o. m., slučaj raspuštanja SOKOLSKE ŽUPE ŠIBENIK, skrenuo je na sebe pažnju prisutnih i bio predmet žive diskusije. Jednodušnom odlukom Savet se pridružuje protestima koje ste, povodom ovog slučaja, učinili kod merodavnih faktora i žali, što je uopšte bilo moguće da se ovakva odluka donese ..”. (21)

U „Sokolskom Glasniku” preneto je u članku pod nazivom  „Društvo hrvatskih profesora protiv sokolstva” odluka društva od 28 lipnja 1940,  da  „Nijedan profesor Hrvat, član DHSP, ne može biti član Jugosokola”.  Komentar „Sokolskog Glasnika” bio je : „Ovo je jedinstven primer u našoj javnosti, da jedno udruženje, koje čak nije ni partijsko ni političko, … izvodi takvu NEDOPUŠTENU I SKANDALOZNU PRESIJU NA SAVJEST I NA SLOBODU SVOJIH ČLANOVA, da im ZABRANJUJE da budu članovi jednog zakonski priznatog udruženja, ne obrazloživši tu zabranu nikakvim prestupom … sa strane tog udruženja. … A to treba tumačiti kao da su svi Hrvati, bez razlike, prisiljeni da se odreknu samostalnog mišljenja i da se povinuju totalitarnim zabranama svoje, frankovačko-klerikalne uprave. … Ne vodi li to u otvorenu mržnju svih protiv svakoga, i u stvaranje atmosfere za neku vrst društvenog rata?”(22) U Zagrebu je 15 septembra 1940. održano damsko lakoatletsko takmičenje, za prvenstvo države. Na takmičenju postigle su odlične uspehe takmičarke iz Maribora. U subotu uveče grupa mariborskih sokolica vozila se u tramvaju, gde su bile insultirane : „Ovo nije Jugoslovenski Zagreb”, „Ovdje ne smiju biti Jugosokoli”. Grupa je na prvoj stanici sišla sa tramvaja, ali se tu našlo nekoliko članova „Hrvatske Građanske zaštite”, koji su fizički napali sokolice, tražeći da skinu sokolske značke. Kad sokolice to nisu htele izvršiti, udarali su ih, te su konačno izvukli revolvere. Pred takvim dokazima kulture sokolice iz Maribora bile su prisiljene da skinu značke i da ih predaju članovima Zaštite. (23) Dubrovačka „Narodna Svijest” pisala je sa oduševljenjem o velikom premeštanju nastavnika jugoslovena u Banovini  Hrvatskoj, ali se nije zadovoljavala sa progonima već je tražila da se ti nastavnici maknu uopšte sa škola u Banovini  Hrvatskoj, te da se  „sa njima obračuna”. Komentar „Sokolskog Glasnika” bio je : „Kao što se dakle vidi, zagrebački vlastodršci ni ovakvim progonima ne uspevaju da nadlicitiraju franko-furtimaše. Oni ih i ovom prilikom napadaju, tvrdeći da su premalo učinili, i traže uvek sve gore i gore postupke.” (24)

Napadi su se nastavili i 1941. U „Sokolskom Glasniku” preneto je 1941. : „Pišu nam iz Jajca : Nedavno je izveden napad na naš sokolski dom, pa je novopodignuta ograda oko doma na više mesta provaljena. Stvar je prijavljena policiji i krivci su pronađeni. Zovu se Ivica Franić, Anto Franko i Drago Ladan. Utvrđeno je da su pre toga pevali u nekoj kafani izazivačke pesme uperene protiv Jugoslovena, a zatim su počinili pomenuto delo. Krivci su ipak kažnjeni.” (25)

 

Hrvatski separatisti organizovali su napade na članove sokola u Savskoj i Primorskoj banovini.  Sokolska štampa je o tim pretnjama i napadima pisala prvo sumarno, a zatim posle širenja napada detaljnije. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. HSS je koristio vlast za obračun sa sokolskom organizacijom. Usledila su otpuštanja, premeštanja članova sokolskih društava i napadi na sokolske domove. Burne reakcije u štampi izazvali su paljenje sokolskog doma u Betini i napad na Čedu Milića, starešinu Sokolske  župe Mostar, u Imotskom. Srpska i hrvatska štampa pisale su o napadima. Sokolska štampa potcenila je hrvatske separatiste poredeći ih sa šuckorima Austrije. Zaštita je nastavila svoje napade tokom Aprilskog rata 1941. Napadi Zaštite na sokole u Banovini Hrvatskoj bili su uvod u stradanje  pripadnika sokolskog pokreta u ustaškim logorima i  jamama  u  NDH.

Saša Nedeljković za Vidovdan

 

Napomene

  1. „Sastanak sokolskih radenika na selu”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 22 januar 1937, br. 1, str. 7;
  2. Nikola Žutić, „Sokoli”, Beograd, str. 127;
  3. Gojko Jakovčev, “Sokolska organizacija u borbi za za bratstvo jugoslavenskih naroda do 1918 godine: progon sokolske organizacije u Hrvatskoj”, Zagreb, 1970, str. 53;
  4. „Palež kuće u Orašcu”, „Dubrovnik”, br. 35, Dubrovnik, 3 septembra 1938, str.4;
  5. „Sokolskim radnicima pale kuće“, „Bratstvo“, Glasnik sokolske župe Osjek, br. 10, 15. oktobra 1938, God. VII, Osjek, str.204;
  6. „Političke štete u Orašcu”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 27. januara 1939, br. 4, str. 4;
  7. „Tragična smrt uzornog sokola”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 16 juna 1939, br. 24, str. 5;
  8. Bran. Slijepčević, „Vanredna Glavna Skupština SSKJ.”, „Bratstvo”, Osijek, 15 oktobra 1939, br. 10, str. 194, 195; „Sokolstvo u radu i borbi”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 6 oktobar 1939, br. 40, str. 3;
  9. „Obzor o sokolskoj rezoluciji i napadima na Sokolstvo”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 6 oktobar 1939, br. 40, str. 6;
  10. „Napadaji na Sokole se množe!”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 20 oktobar 1939, br. 42, str. 3; „Čitajući novine …”,„Sokolski glasnik“, Beograd, 27 oktobar 1939, br. 43, str. 5;
  11. „Čitajući novine …”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 27 oktobar 1939, br. 43, str. 5;
  12. „Glorifikacija zločinstva”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 novembar 1939, br. 46, str. 1;
  13. „Iz sokolskog društva Gospić”, „Sokolski glasnik”, Beograd,  3 novembar 1939, br. 44, str. 5;
  14. „Kratke vesti iz našeg Sokolstva”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 29 decembar 1939, br. 52, str. 2;
  15. „Ima li progona u Banovini Hrvatskoj?” „Sokolski glasnik”, Beograd, 12. april 1940, br. 15, str. 4;
  16. „Još o premeštanju učitelja i otpuštanju sokola”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 28 juni 1940, br. 26, str. 3;
  17. M.G.S. „Više se ne može ćutati ni trpiti”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 april 1940, br. 4, str.57-59;
  18. „Sokolstvo u borbi”, „RAD „HRV. JUNAKA”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 22 novembar 1940, br. 47, str. 6;
  19. „Velika seoba sokolskog nastavničkog naroda u Banovini Hrvatskoj”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 20 septembar 1940, br. 38, str. 1;
  20. „Sokolstvo za braću u Šibeniku”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 27 septembar 1940, br. 39, str. 1;
  21. „Poruka Saveta patriotskih, ratničkih i viteških organizacija”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 27 septembar 1940, br. 39, str. 2;
  22. „Društvo hrvatskih profesora protiv sokolstva”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 27 septembar 1940, br. 39, str. 5;
  23. „Napadaj na Mariborske sokolice u Zagrebu”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 27 septembar 1940, br. 39, str. 3;
  24. „Čitajući novine …”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 27 septembar 1940, br. 39, str. 7;
  • „Oštećenje Sok. doma u Jajcu”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 31 januar 1941, br. 5, str. 2;
Podelite:

1 komentar

  1. Bože moj – pa mi nikako da ostvarimo bilo koju strategiju protiv tog vatikanskog zla! Poubijaše nas i četrdesetih i devedesetih… DOKLE VIŠE?
    NEMA LI JEDNA JEDINA BOMBA ZA VATIKAN?

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here