Саша Недељковић: Соколи Дубровника и околине у Бановини Хрватској

Поделите:

   

  

Тридесетих година 20 века дошло је до омасовљења соколских друштава и оснивања  нових соколских сеоских чета. Соколско друштво Дубровник настојало је да прошири свој рад на село. Држава је у том периоду пружала подршку соколима. На почетку књиге  „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933” као мото истакнуте су речи краља Александра о значају села : „Кроз све мучне периоде наше историје, село је било и остало будан чувар националних тековина и извор снаге… . Радити у правцу културног и привредног подизања нашег села, уз строго чување његовог националног карактера, значи одговорити дужностима садашњости и потребама нашег здравог и успешног развијања у будућности.”(1) Соколско друштво у Дубровнику је у свом националном раду као матично друштво оснивало сеоске соколске чете у околини Дубровника. У извештајима за скупштину Соколског друштва Дубровник одржану 28. фебруара 1937. истакнуто је : „Показали су труд и преданост оних који су по бури, мразу, киши и жези одлазили у наше крше или на неки усамљени оток и обављали један важан народни и соколски посао.” Изабран је посебан одбор за извођење Петрове петољетке. (2) Бранко Хопе, члан соколског друштва   Дубровник писао је о сеоским четама у листу Савеза сокола  „Соколском гласнику”. У свом чланку истакао је : „ … Са  селом морамо бити у тесној вези, село морамо чешће обилазити, сродити се са његовим животом,  упознати његове тегобе, поучавати га и од њег се учити. То се може постићи само непрестаним контактом старешинства жупе и села, … што је мањи териториј то је контакт чешћи а успех већи. “(3)

Соколска чета Орашац основана 1931. имала је 1934. 74 члана, а чета Затон основана исте године имала је 89 чланова. У сеоским четама Соколског друштва Дубровник било је чланова : Бабино Поље (1933) 176 чланова,  Ћилипи (1931) 109, Ђуринићи-Молунат (1931) 40 чл, Говеђани (1933) 40 чл,  Комолац (1933) 58, Корита (Мљет)  (1933) 31, Мандаљена (1931) 45,  Мокошица (1930) 62, Мравинци (1933) 39, Мрцине (1933) 25, Плат-Солине (1933) 36, Плочице  (1931) 86, Пострање (1931) 69, Слано (1931) 49, Суђурађ (1933) 101, Витаљина (1931) 55. Соколско Друштво Дубровник имало је 1932. 9 чета са 491 чланом, 26 нараштаја и 134 деце а 1933. 18 чета са 916 чланова, 74 нараштаја и 201 деце. (4)

Хрватским сепаратистима са римокатоличким свештеницима сметао је рад сокола и зато су  вршили нападе на чланове соколских чета и њихову имовину. У листу ,,Дубровачка трибуна” 1933. у чланку ,,Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “ истакнуто је : „У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ. (5)

У Луци Шипањскоj у кући Балда Смрдеља одржан jе 14. фебруара 1937. састанак ради оснивања соколске чете. Састанку jе присуствовало око 100 особа. Састанку jе присуствовала и делегациjа матичног друштва Дубровник од 7-8 чланова на челу са старешином Ником Шутићем. У име промицатељног одбора састанак jе отворио Нико кап. Бауле, коjи jе поздравио делегате Соколског друштва Дубровник и чете Суђурад. Нико Шутић jе истакао значаj оснивања чете у данашње време, када се са свих страна „пуца на Соколство и Југославенство”. У управу чете изабрани су : старjешина Бауле кап. Нико; замjеник Вуковић Антун; таjник Стjеповић В. Марко; благаjник Матић Перо; начелник Горjанц Петар; просвjетар Стjеповић Иво; књижњичар Бороjе Перо; статистичар Винцетић Жељко; повj. за штедњу Иванковић Викториjа; повj. за пољопривреду Злокић Петар; домаћин Алабаш Иво; ревизори Стjепковић Нико и Копорчић Здравко. Кап. Бауле позвао jе чланство да прионе на рад без обзира на претње коjих не треба да се боjе. Мато Урђевић, старjешина чете Суђурађ, преко свог изасланика поздравио jе новосновану чету и обећао им пуну помоћ и сарадњу у почетцима њеног рада. Нико Шутић jе говорио о жртвама коjе су пале за стварање Југославиjе, те о значаjу соколске Петрове Петољетке. У чету се одмах на скупштини  уписало око 80 чланова и чланица. Због оснивања Соколске чете у Луци Шипањскоj неколико локалних хрватских сепаратиста претило jе оснивачима. Они су се обратили листу „Дубровник” : „Ми се сада налазимо у тако тешком положаjу, да морамо тражити заштиту код власти … Обраћамо се уjедно и Вама да нас jавно узмете у заштиту, као чланове наjjаче националне установе у држави,”.(6)  Соколска чета у Луци Шипањскоj 4. априла 1937. одржала jе своjу прву академиjу на коjоj jе позоришна секциjа извела веселу игру „Два Глуха“. Вежбе подмладка и женског нараштаjа задивиле су гледаоце што jе била заслуга Петра Горjанца. Академиjа jе приређена у пространоj дворани виле ,,Катино” Ива Стjеповића. У листу „Дубровник“ истакнуто jе : „Кроз непуна два мjесеца што jе ова чета основана много се урадило у сваком погледу. Оваквом изведбом програма могла би се поносити и већа варошица а не село од 700 душа. Оваj велики успjех jе толико разjарио противнике народног jединства, да су у свом немоћном бjеснилу исте ноћи уништили лиjепи чамац власности старjешине чете, коjи jе био усидрен пред његовом кућом. Има ли тко да заштити ове борце за народно jединство од напада разбjешњелих изрода ?“.(7)

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „ Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу.. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. (8) Команда места Дубровник известила је министра војске и морнарице како је ноћу између 13. и 14 јануара 1937. запаљена соколана у селу Поповићи у општини Цавтат. Паљевину је извршило 5 чланова ХСС-а. (9)  У селу Орашцу је септембра 1938. изгорела кућа истакнутог сокола Креша Крилановића. Ватра је подметнута тако да је цела кућа са намештајем изгорела, остала су само 4 гола зида. (10) У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15. октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“ (11) У недељнику „Дубровник” у чланку „Политичке штете у Орашцу” наводи се да је у ноћи између 6 и 7 јануара 1939. посечено Марку Ђуровићу, члану соколске чете у Орашцу, 15 комада великих лоза и 4 стабла јабука. Штета је процењена 6.500 динара. Ствар је била предана у рука суда. (12)

 

Споразумом  Цветковић-Мачек 26.8.1939.  Дубровник и његова околина  су  одвојени  од  Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима Сокола. Лист „Дубровник” пренео  је 30. септембра 1939. писање клерикално-мачековског листа „Народна Свијест” да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на  улицу. (13)   Хајку на соколске домове подстицала је штампа, нарочито клерикална. У листу „Дубровнику”  истицано је : „објављује такове написе, који индиректно подстичу неодговорне елементе да протузаконито посижу за сокол. имовином, па тиме сами сеју неред и незаконитост, ”. У соколском дому у Жупи дубровачкој у коме су становали привремено позвани у војску по писању листа „Дубровник” : „неки зликовци намјестише једну топовску чауру напуњену екразитом, заливену цементом и провиђењу са упаљачем, фитиљом. Срећом да су војници, који су ту у Соколском дому, открили тај атентат и осујетили га, али до сада, колико знамо, нијесу пронађени зликовци.” (14)  У Горњој Жупи извршена је 1940. провала у просторије соколске чете. У листу „Дубровник” о томе : „Родољубци-провалници однијели су све књиге и списе чете, те неке дјелове намјештаја. Однесено је и једно Распеће које су Жупљани у своје вријеме поставили у соколску просторију као одговор на познату бискупску посланицу. Коментар је сувишан.” (15)

 О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник”, лист Савеза Сокола, који је излазио у Београду. Лист је уређивао Нико Бартуловић. У чланку „Пишу нам из Дубровника“ у „Соколском гласнику” истиче се  : „Након многобројних отпуштања соколских чланова и Jугословена из дубровачке општине, 13. марта су дошле наред нове жртве, па су из службе градског поглаварства отпуштени инжињер Joзо Дражић, стални чиновник са 9 и по година службе; Миливој Чурлица, стални чиновник, са исто толико година службе; Иво Премић, стројар водовода, са 8 година службе; и Иво Лабаш, чувар болнице, са 5 година службе. Jeдини разлог њиховог отпуштања је, што су чланови Сокола. Oтпуштен је такођер и Андро Жиле, чиновник благајне, са 8 година службе, зато што је Југословен. – Читава трезвена и честита јавност је огорчена због ових срамотних прогонстава “ (16)

У  чланку „Отпуштање из службе у општини Дубровник” у  листу  „Соколски гласник” пренето је да Општинско веће града Дубровника отпустило својом одлуком од 9 јуна 1940. соколе и рођене Дубровчане : Ника Шутића, шефа финансијског одсека општине и старешину соколског друштва Дубровник. Шутић је био стари соколски и национални борац. Старешина соколског друштва је био од 1928. Све соколске чете основане су биле на његову иницијативу. Њихово изграђивање и напредак били су тесно везани за  Ника Шутића. Коментар у чланку био је да се код нас добро награђује злим. Заједно са Шутићем био је отпуштен Влахо Лучић, бивши тајник соколског друштва и шеф анаграфског одсека у општини. Затим инж. Јозо Дражић, општински архитекта и соколски радник; Миливој Ћурлица члан Управе соколског друштва и председник организације „Нова Југославија”; Др. Перо Малешевић, општински тајник и поборник југословенске идеје. У чланку се истицало : „У свим напредним и слободним земљама људи се за добра дела награђују, а за рђава кажњавају. Међутим, код нас је, изгледа, обрнути случај. Наша велика стремљења као да нису уродила жељеним плодом. Ми се нисмо свуда и једнако ослободили. Уколико су од ослобођења и уједињена осетили благостање и они елементи, који су свим силама и могућим сретствима радили против народне мисли, утолико су потискивани, запостављани, прогоњени и понижавани они синови и кћери, који су се душом и телом залагали за ово, што данас имамо. Највећа хајка диже се против сокола, … добронамерни и искрени поборници свега онога, што води јачању целог нашег народа. Уски шовени као да заборављају у каквим судбоносним часовима живимо. … За соколе, било је и биће и тежих времена. Али сви они стоје постојано на своме путу, који је тежак и често крвав, неустрашиво стремећи своме циљу. …  Ни непријатељски прогони, тамнице, вешања и стрељања нису нам убили веру и смањили снагу, да се одрекнемо свога идеала, који је високо и далеко од ниских и подлих подметања сиромашних душа”. (17)  И лист „Дубровник“ писао је о отпуштенима. Лист је 15. јуна 1940. коментарисао отпуштање 5 сталних чиновника међу којима је био и Нико Шутић. Нешто касније 20. јула 1940. лист је у рубрици „Дубровачке вијести“ без коментара објавио да је Нино Шутић, староста (старешина) соколског друштва у Дубровнику са фамилијом отпутовао у Београд „да тамо ради –– –– ––“ . У истој рубрици лист је пренео опроштај Нина Шутића са свим својим пријатељима и познаницима. (18)

У чланку „Имали прогона у Бановини Хрватскoј“ у „Соколском гласнику” наводи се : „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, … свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.” (присталице Х.С.С.) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу”. (19)

На чланке соколске штампе реаговао је часопис „Дубрава” из Дубровника. У свом одговору на њихов чланак редакција  „Соколског гласника” истакла је : „Водопад псовки осула је дубровачка „Дубрава” на Савез Сокола К.Ј., што се заложио за прогоњене Соколе у Дубровнику, који су, на најсуровији начин, отпуштени од тамошње општине. Већ по томе се види, да тај водопад не потиче од ког правог дубровачког Хрвата, већ бог зна од ког „фурешта”, закукуљеног у хрватску заставу, јер је дубровачка складност надалеко позната, радило се о Хрватима или о Србима. Али свако говори како уме, па тако и редакција „Дубраве”. Зато је, уместо одговора на њене миришљиве изразе, питамо – ШТА КОНКРЕТНО ИМА ДА ИЗНЕСЕ против одпуштених Сокола у дубровачкој општини, па да се онда утврди, на којој страни је насиље, денунцијантство и корупција, а на којој поштен и родољубив рад. Уместо паушалних фраза, о „онима који су кроз двадесет година мучили, прогањали и уништавали Хрвате”, и који су „измузли свој народ”, — нека господа око „Дубраве”, ако нису клеветници, изнесу конкретно о прогоњенима, шта су скривили и шта су „измузли?!” Да су имали шта, били би то већ сада учинили. Али баш то, што се ограничују на опћените псовке, најбоље показује, да су прогоњени Соколи само зато криви, што су били бољи Хрвати од њих; и што су у Дубровнику оснивали „Хрватски Соко”, онда када су многи данашњи грлати Хрвати били полуиталијанаши, и клањали се Бечу …”.  (20)  У „Соколском гласнику“ је у чланку на насловној страни „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској” истакли су да кад су прочитали у „Хрватском дневнику” два саопштења Банске власти о премештају 2.000 професора и учитеља, да им је било јасно да је на обзорју нова неправда. Коментарисали су изјаву о наставницима који „ни по своме осјећању не спадају у Бановину Хрватску”. Пренели су из Сарајевске „Југословенске поште” случај наставнице, која је 28 година службовала у Дубровнику и коју је за град везивао гроб јединца сина, па је ипак премештена. А само Соколско друштво у Дубровнику изгубило је своје чланове : Марију Мозетић, Милку Црнчевић, Душана Рајачића, Тодора Хајдуковића, Леополдину Глумчић, Невенку Смолчић, Антуна Стегара, Маргариту Деливејо и Лукрецију Ковачевић. Сви су послати у забачена села као што су Стравча, Челебић, Миханиче, Горње Огорје, Медов Долац …. . Све зато да се парализује рад Соколског друштва Дубровник, јер су сестре Црнчевић и  Мозетић биле начелнице, а Рајачић просветар. Сви остали били су агилни чланови. „И сад израчунајте,– ако је из самог Соколског друштва Дубровник премештено десетак учитеља, само зато што су Соколи, колико ли је учитеља и професора премештено у читавој Бановини, искључиво из тог разлога?” (21) Дубровачка  „Народна Свијест” писала је са одушевљењем о великом премештању наставника југословена у Бановини  Хрватској, али се није задовољавала са прогонима већ је тражила да се ти наставници макну уопште са школа у Бановини  Хрватској, те да се  „са њима обрачуна”. Коментар „Соколског Гласника” био је : „Као што се дакле види, загребачки властодршци ни оваквим прогонима не успевају да надлицитирају франко-фуртимаше. Они их и овом приликом нападају, тврдећи да су премало учинили, и траже увек све горе и горе поступке.” (22) У  листу „Соколски гласник” објављено је писмо које је потписано са „Један од родитеља” и у коме се истиче : „Пишу нам из Суђурђа, на отоку Шипану : Премјештањем наставника у дубровачком срезу дошла је на ред и наша учитељица Рита Калас-Деливелио. Код нас је непрекидно службовала седам година, а другђе још толико, и умјесто да јој се то призна, па да јој се подијели мјесто у којој вароши,  она се шаље у најзабитније село Имотског среза! Слична су мјеста  добили сви југословенски  соколи. Нашу ваљану учитељицу  испратили су многи сељани, да јој  тиме покажу колико су је вољели.” (23) У  листу  „Соколски гласник” изашао је допис из Дубровника под називом „Премештаји сокола”. Из Дубровника је био премештен у Вараждин Никола Механџија, који је служио скоро 10 година у Дубровнику,  „једино зато, што је био агилан члан управе соколског друштва”. Премештена је била Марија Перишић, учитељица занатске школе, у Ливно „а на њено мјесто је постављена партијска мезимица. И њена сестра Катја, тајница Соколског друштва у Дубровнику, морала је да оде пре неколико месеци у Столац, због свога соколског и националног рада. Упркос свих оних прогона, дубровачки соколи нису клонили, већ чврсто верују у победу правде, радећи и даље неуморно.”(24)

Соколска штампа пратила је и притисак власти ХСС на школе у Бановини Хрватској. У листу „Соколски гласник” пренето је из „Југословенске Поште” : „У нашим основним школама проводи се систематска акција за уписивање ђака у тзв. стијегове „Хрватског јунака”. У мушкој Грађанској школи издан је изгледа, неки нарочити ферман, који гласи : „сви ученици католици морају бити чланови Хрв. Јунака”. Пресија је очигледна. Управи Грађанске школе пријављен је – наравно без успјеха – случај, у којему је један ученик премлаћен зато што није хтио да постане Хрватски јунак, на силу.”  (25)

У Спонзи су соколи организовали своје прославе, предавања и манифестације у репрезентативним просторијама Соколског друштва  Дубровник. Дубровачка општина отказала је Соколском друштву у Дубровнику, за просторије које су биле власништво општине. О отказу је писао  лист „Дубровник”. Лист „Соколски гласник” пренео је 2 августа 1940. сажето приказ текста о отказу просторија Соколском друштву  у Дубровнику из листа „Дубровник” под називом „Хрватски и српски соколи у Дубровнику”. (26)

Соколи су тврдили да општина по уговору није могла да откаже соколском друштву и да се ради о акту политичке шикане. Суд је дао за право општини, а Окружни суд је ту пресуду потврдио. Дубровачки соколи су се жалили на Сто седморице у Загребу, који је одбацио раније пресуде, и одлучио да општина нема права тражити од сокола да напусти просторије. Одлука Стола седморице изазвала је велико задовољство не само у редовима сокола у Дубровнику, него и код свих трезвених Хрвата и Срба, који су сматрали да се аутономне и остале власти, не смеју поводити за уличним букачима, “већ да се имају држати реда и закона, и тражити елементе који спајају све грађане, без разлике, у данашњим временима”. Загребачка штампа бележила је одлуку Стола седморице без коментара. Љубљанско “Јутро” писало је да је та одлука “изазвала врло пријатан утисак, јер није била никаква тајна, да је отказивање просторија, са стране дубровачке општине, представљало партизански акт, без икакве потребе”. “Југословенска пошта” из Сарајева истакла је “… да се суд знао издићи високо изнад партијског диктата, и њу су поздравили сви добромислећи дубровачки грађани”. Почетком 1941. одржано је ново рочиште по тужби дубровачке општине. Општина је тврдила да да су јој просторије потребне за њене уреде, и за то да их поправи. Претрес је био одгођен за 9 април 1941, да би био прочитан елаборат техничког одсека општине о тим просторијама.   (27)

Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику 1. децембра 1940, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. У просторијама сокола на првом спрату Спонзе одржаване су приредбе и предавања. Лист „Дубровник“ писао је о прослави: „Друштвима која би се усудила да не послушају …..г. шеф полиције запретио је употребом силе и хапшењем чланова управе. … Пред вратима свих зграда у којима се налазе нацијонална друштва стајало је на дан Уједињења по два и три полицајца у униформи или без ње. … Посебну пажњу привлачила је силуета једног бившег ц. к. полицијског агента који је под сводовима Спонзе бројио и контролисао учеснике на свечаној сједници Соколског друштва, таман онако и са оног мјеста, са којега нас је контролисао 1912. године, … Двадесет корачаја од бив. ц. к. агента у служби данашње полиције – видјели смо три млада човјека; … На лицу и у очима могао си им јасно прочитати, да врше онај исти посао, којега је тога часа вршио бив. ц. к. полицијски агент, те са различитом дужности, да о ономе што су видјели реферишу некому другому, који води рачуна о онима које страх и персекуције још нијесу извукле из Соколане и круга националног Дубровника.”(28)

Соколско друштво у Цавтату требало је да 16 фебруара 1941. одржи десету, јубиларну годишњу скупштину. Управа је морала да одгоди скупштину на неодређено време, јер соколи нису добили одобрење од надлежних власти, иако је пријава била благовремено поднесена. Тог дана друштво је посетио старешина жупе Мостар, Чедо Милић. Упознао се са детаљно са радом друштва и приликама у којима делује, изразивши признање управи на преданом и свесном раду. Нагласио је да треба устрајати, бити миран и опрезан. Чедо Милић се дивио лепоти Цавтата и духовној снази његових родољуба, који су постојано ишли путем којим су их њихови великани упутили. Како је истакнуто у допису у „Соколском гласнику“ : „напустио је ову кулу соколства, увјерен, да ће Соколско друштво Цавтат и унапред бити једно од највреднијих у његовој жупи.” (29) У листу  „Соколски гласник“ истицали су да је  Соколско друштво Цавтат једно од најагилнијих и најборбенијих друштава у Соколској жупи Мостар, „које врло жилаво ради, и поред свих неприлика које му се чине, па је имало намеру да своју десетгодишњицу прослави  на виднији начин, али му то није могуће. Међутим ће, и поред тога, жеље свих Сокола у Југославији тога дана бити уз нашу браћу у Цавтату.” (30)

Хајка на припаднике соколске организације није сломио соколе. Описујући  одушевљење  које  је  изазвао  преврат 27 марта 1941. у Дубровнику у  листу „Дубровник” наводи се : „честитања једно другом и извјешавањем народних застава, којима се је читав град окитио. …Једном нашем суграђанину, раднику, великом комунисти, слушајући вијести радија о преузимању државне власти од стране наше узданице, нашег младог Краља, потекоше му сузе. На упит, како то да он, комуниста, и тако осјећа, одговори : истински осјећај је јачи од накалемљеног.  И Дубровник уједно са народом читаве Југославије, осјећа срећу коју му је донио  27 марта 1941 године.” Соколи Дубровника и околине упутили су поздрав краљу Петру II : „ и најсветији завјет да ћемо са пјесмом на уснама хрлити у бој за част младога Краља а за слободу, величину и независност Југославенске Отаџбине.”(31)

Соколско друштво у Дубровнику је у оквиру свог националног рада оснивало сеоске соколске чете у околини Дубровника.Друштво је основало  сеоске чете у Затону, Орашцу, Млини … . Хрватски сепаратисти заједно су са клерикалцима настојали да онемогуће рад чета, палећи соколске домове и  имовину чланова чета. Услед притисака хрватских сепаратиста  многе сеоске чете  престале су са радом. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је помоћу власти путем отпуштања сокола настојао да онемогући рад соколском друштву. Лист „Соколски гласник” на челу са Ником Бартуловићем и  „Дубровник” на  Кристом Доминковићем водили су полемику са хрватским листовима. Прогон чланова соколске организације није сломио соколе. После Априлског рата 1941. усташе су преузеле власт у Дубровнику. У НДХ наставили су се прогони  а  Савез Сокола био је забрањен.

Саша Недељковић за Видовдан

 

Напомене :

 

  1. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево 1934, стр. 9;
  2. „Главна годишња скупштина Соколског друштва–Дубровник”, „Дубровник”, Дубровник, 6 марта 1937, бр.5,стр.3; „Дубровник”, 6 марта 1937;
  3. Бранко Хопе, „Разграничење жупа”,  „Соколски гласник”, Љубљана, 11 аугуста 1930, бр. 19, стр. 2;
  4. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево 1934, стр. 187,198, 199, 200-202, 203;
  5. Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “. „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;
  6. В.Л. „Нова соколска jединица”, „Дубровник“, Дубровник, 20 фебруара 1937, бр. 3, стр. 2; „Пишу нам са Шипана”, „Дубровник“, Дубровник, 27. фебруара 1937, бр. 4, стр. 7;
  7. „Лука Шипањска, априла 1937“, „Дубровник“, Дубровник, 17. априла 1937, бр. 11, стр. 3;
  8. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127;
  9. Гојко Јаковчев, “Соколска организација у борби за за братство југославенских народа до 1918 године: прогон соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 53;
  10. „Палеж куће у Орашцу”, „Дубровник”, Дубровник, 3 септембра 1938, бр. 35, стр.4;
  11. „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек, стр.204;
  12. „Политичке штете у Орашцу”, „Дубровник”, Дубровник, 27. јануара 1939, бр. 4, стр. 4;
  13. „У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;
  14. „Хајка на соколске домове”, „Дубровник”, Дубровник, 4. новембра 1939, бр. 44,  стр. 3;
  15. „И њега су однијели …”, „Дубровник”, Дубровник, 17 фебруара 1940, бр. 7, стр. 4;
  16. „Пишу нам из Дубровника “,„Соколски гласник”, Београд, 22. март 1940,  бр.12, Године XI, стр. 5;
  17. „Отпуштање из службе у општини Дубровник”, „Соколски гласник”, Београд, 21 јуни 1940, бр. 25, стр. 5;
  18. „Шта раде са исправним људима!“,  „Дубровник“, Дубровник 15. јуна 1940. бр. 24, стр. 4; „Одлазак“, „Опроштај“    „Дубровник“, Дубровник,  јула 1940, бр. 28, стр. 4;
  19. „Има ли прогона у Бановини Хрватској?” „Соколски гласник”, Београд, 12. април 1940, бр. 15, стр. 4;
  20. „Још о премештању учитеља и отпуштању сокола”, „Соколски гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 3;
  21. „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр. 1;
  22. „Читајући новине …”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 7;
  23. Један од родитеља, „Противници соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 4 октобар 1940, бр. 40, стр. 4;
  24. „Премештаји сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 11 октобар 1940, бр. 41, стр. 6;
  25. „Соколство у борби”, „РАД „ХРВ. ЈУНАКА”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 новембар 1940, бр. 47, стр. 6;
  26. „Хрватски и српски соколи у Дубровнику”, „Соколски гласник”,  Београд, 2 август 1940, бр. 31, стр. 2;
  27. „Соколском друштву Дубровник признато је његово право!”, „Соколски гласник”,  Београд, 13 децембар 1940,  бр. 50, стр. 2; „Дубровачка општина и соколско друштво”, „Соколски гласник”,  Београд, 28 март 1941,  бр. 13, стр 7;
  28. „Мозаик данашњице”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 14 децембра 1940, бр. 49,  стр. 3-4;
  29. Н.В, „Јубиларна скупштина Соколског друштва Цавтат одложена”, „Соколски гласник”, Београд, 28 фебруар 1941, бр. 9, стр.7;
  30. „Јубилеј соколског друштва Цавтат”, „Соколски гласник”, Београд, 7 фебруар 1941, бр. 6, стр. 2;
  31. Дубровник је срећан”, Телеграфски поздрав Сокола”, Дубровник”, Дубровник, 29 марта 1941, Југословенска Штампарија,  бр.12, стр.2;

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here