Саша Недељковић: Соколска друштва у Аргентини и Чилеу

Поделите:

   Соколска друштва у Аргентини и Чилеу

  

Исељеници из Јужнословенских земаља насељавали су се у Јужној Америци. И у туђини су оснивали и вежбали у соколским друштвима. Исељеници из Југославије у Аргентини становали су између два рата у  Боки, предграђу Буенос Ајреса. Исељеници су били подељени на две групе : једна, која је емигрирала пре првог светског рата и друга, исељеници који су дошли после по свршетку првог светског рата.  Међу првима је било доста оних који се нису могли помирити са сломом Аустро-Угарске монархије и стварањем Краљевине СХС. У другој групи, већином млађих људи,  били су скоро сви за Југославију.  Они су се окупљали око друштва “Југословенска Читаоница” коју су сами основали, а којој је пришао и  део из прве групе. Половином 1926. срели су се у Буенос Ајресу неколико омладинаца, чланова соколских друштава из разних места у Југославији.  Договорили су се  да наставе соколски рад у Аргентини. Упознати са намером организовања соколског друштва у  Буенос Ајресу, чланови читаонице изразили су жељу да сарађују у друштву и предложили да читаоница уђе у саставни део просветне секције соколског друштва. После неколико састанака приступили су организовању соколског друштва.  На почетку било је покушаја ометања оснивања  друштва.

Први јавни састанак за оснивање друштва био је октобра 1926. у приземним просторијама Југословенског друштва Узајамне помоћи у Боки. Састанку су присуствовали Др. Иво Грисогоно, генерални конзул краљевине СХС, др. Јово Марчетић, исељенички изасланик,  Јосип Концани, Иво Белан, Томо Анић, Педро Муловић, Блаж Парипид, Бенито Парунов, Звонимир и Анте Висковић, Грго Литрица, … Јово Буљиговић, Душан Краљевић, .. и омладинци који су повели акцију оснивања друштва Анте Грего, Анте Сарделић, Недељко Бајурин и  Мате Вежа.  На састанку је решено да се оснује соколско друштво. Изабрана је и привремена Управа под старешинством Јосипа Концани. За првог начелника изабран је  Анте Грего. Вежбе су биле три пута седмично. Први јавни наступ био је свечана академија за Дан Уједињења. Приређена је у салону за приредбе   Југословенског друштва Узајамне помоћи. Извођачи програма награђени су урнебесним аплаузом присутних.  Реорганизација друштва извршена је 1930. после оснивања  Савеза Сокола Краљевине Југославије. (1)  У листу „Соколски Гласник” од 26. фебруара 1931. објављена је на насловној страни слика Управе Соколског друштва Буенос Аирес – Патернал. У управи су били староста Василије Бурић, др. Зоран Драгуновић, Даница Михаљевић, Раде Пауновић, Крста Медовић, Мате Бујанић, Иван Хрибар, Недељко Бајурин, Стеван Михаљевић, Грга Марушић и Анте Грего. (2) У листу „Соколски Гласник” од 27 октобра 1933. писали су о соколским друштвима у Јужној Америци : Рио де Жанеиро, Ла Патернал, Буенос Ајрес, … . Предлагали су да се друштва повежу у једну јужноамеричку жупу. (3)

Соколско друштво у у Буенос Ајресу одржало је своју главну скупштину 26 јануара 1936. У друштвени одбор изабрани су за  1936. : староста Коста Вељановић, I потстароста Антон Р. Грего, II потстароста  Петар Ројц, тајник Мате Вежа, заменик  тајника Томислав Марасовић, благајник Фрањо Суријан, заменик  благајника Станко Клајн, начелник Петар Капудер, статистичар и господар Бранислав Милослављевић. Одборници : Вицко Маричић, Ђуро Драгељ, Славко Валчић и Никола Цикато. Ревизори : Марко Маринчевић, Анте Сарделић и Стефан Липичар. Часни суд : др. Иво Јелавић, арх. Виктор Сулчић и Анђелко Вељановић. (4)

Соколско друштво у Буенос Ајресу добило је као признање за свој 12 годишњи рад међу исељеницима  соколску заставу као поклон од краља Петра. Друштво је у марту 1938. почело да издаје  свој гласник „Соколску заставу”. Гласник је радио на ширењу соколске мисли. (5)

Соколско друштво у Буенос Ајресу било је део Савеза Сокола Краљевине Југославије и одржавало је везу са Савезом. Уредништво „Соколског Гласника” у  Београду примило је  1938. поздрав од сокола у  Буенос Ајресу.   Соколско друштво издавало  је свој лист  „Соколску заставу”, која је пратила живот у старој отаџбини. Старешина друштва био је Корделић, начелник  Марасинић, а тајник Петковић. (6)

Часопис „Братство” из Осјека примило је први број  „Соколске заставе”, који је изашао марта 1938. Лист је излазио на 10 страна на српском језику са нешто вести на  шпанском. Гесло листа било је „Соколски рад не позна одмора”. На насловној страни била је слика краља Петра у соколској одори. Следили су идеолошки чланци, вести о раду сокола у Аргентини, о међународној гимнастици, из словенског света и о словенским мањинама. Уредништво листа тражило је од редакције „Братства” да му шаљу у замену њихов часопис. Коментар редакције био је да ће тако њихов лист доспети до браће у Америци. (7)

Лист „Соколска застава” у броју 4 за 1938. пренело је из  „Братства”, гласника Соколске жупе Осијек, бр. 10 за 1937. чланак Бранислава Слијепчевића „О соколском раду и о онима који су напустили соколске редове”, затим из истог листа бр. 1 за 1938. уводник  Е. Гангла „Спремајмо се за јубиларну годину” као и неколико ситнијих вести. Редакција  „Братства” коментарисала је : „Сведочи то о богатству, разноликости и вредности садржаја нашега листа”. (8)

Соколско друштво у Буенос Ајресу упутило је 20 септембра 1938. писмо редакцији  „Братства” са братским поздравима. Јавили су им о свом неуморном раду на ширењу соколске мисли међу исељеницима и о неприликама на које су наилазили тамо где су морали да добију највише разумевања и подршке. Са весељем су читали „Братство”. На челу соколског друштва били су старешина Корделић, тајник Петковић и начелник Марасиновић. (9)  Фрањо Пунчец и Јосип Палада именовани су почасним члановима Соколског друштва у Буенос Ајресу I у знак признања за заслуге које су стекли на међународним тениским утакмицама у Аргентини и тиме прославили име Југославије. Лист  „Братство” пренео је ту вест из листа „Југословенска застава”, гласника Југословенског соколског друштва Буенос Ајрес I. Почасни староста друштва  био је Никола С. Црногорчевић. (10)

Сем у Аргентини радила су соколска друштва у Чилеу. У Антофогасти је била покренута акција за реорганизацију школе за децу исељеника, а истовремено је био реорганизован Југословенски Соко. Школска зграда била је потпуно преуређена, и требала је да буде свечано отворена марта 1940. Соколско друштво је требало да постане жариште родољубља и здравља за многобројну југословенску колонију у вароши. За то се залагао почасни конзул Марко Бискуповић. Соко у Антофогасти имао је потребне просторије и справе, али је соколима  недостајао један предњак, који је требао бити музикалан, и упучен у просветна питања. Зато је соколском друштву у Антофогасти требали један млади соко, до 30 година старости, по могућности ожењен са соколицом, који су пристали да пођу у Антофогасту, да тамо раде. Један од то двоје требао је да буде музикалан, да може организовати певачки или тамбурашки збор, У приватном животу требао је да буце врстан кројач. Био би им  плаћен путни трошак, а за све остало требала је да се побрине тамошња колонија. (11)

Сем у Антофогасти радило је  соколско друштво у Сантјаго де Чиле. (12)    Југословенски гласник издавао је Јурај Матулић-Заринов у Сантјагу. У чланку „Исељеници и соколство” истичу се соколска друштва у Пунта Аренас, Антофагасти,  Буенос Ајрес, … . Аутор чланка Ј. Г. К. упутио је позив колонији у Сантијагу да што пре приступи оснивању соколског друштва. Истакао је да су Пунта Аренас и Антофагаста средили за своја друштва дворане које су специјално за њих приредили. (13) У Аликипа 19 фебруара 1940. одржана је скупштина Југословенског соколског друштва, основаног 1936. За старешину друштва изабран је оснивач друштва Петар Медаковић. У Управу су ушли Теодор Ловрић, М. Комозец, Зоран Радуловић, Б. Воларов, Беси Вигњевић, Симица Половина, Ђ. Карамарковић и С. Пришута. (14)

Агилно  соколско друштво  Сантјаго де Чиле организовало је Школу за српско-хрватски језик и организовало своју друштвену читаоницу. Ценећи рад друштва у Сантјагу, Савез Сокола К.Ј. послао му је већи број књига за школу и читаоницу. Преко „Соколског Гласника”  Савез Сокола позвао је пријатеље исељеника, који су желели да обогате књижницу друштва у Сантјагу, да своје књиге упуте Савезу Сокола, који је требао да их пошаље, са назнаком дароватеља. (15)

Савез Сокола Краљевине Југославије трудио се  да одржава везу са соколским друштвима у Јужној Америци. Београдска Радио станица је у ноћи 27-28 новембра 1940. почела да емитује соколске вести у својој прекокеанској емисији за исељенике у Северној и Јужној Америци. Савез Сокола Краљевине Југославије упутио је поздраве свим соколским друштвима и исељеницима у Америци, и послао им вести о раду сокола у Америци и у отаџбини. Емисије су биле даване два пута недељно.(16) Соколско друштво из Аргентине Доцк Суда-Боца основано је 1936. да би се сузбила пропаганде од организације “Хрватски Домобран”. За напредак соколског друштва били су заслужни : Капудер, Рада Пауновић, Франо Марков, Анте Јосиповић, Јози Шарлија, Владимир Гугољ, Бранислав Милосављевић, Анта Зонић, Анта Филипи, … . (17)

Соколско друштво из Аргентине Доцк Суда-Боца одржало је 1940. низ приредби, на којима су исељеници манифестовали југословенска осећања. Једна од приредби била комеморативна свечаност, са откривањем спомен-плоче краљу Александру, у Пантеону Југословенског припомоћног друштва. Уз мноштво исељеника био је присутан и југословенски посланик др. Исидор Цанкар, који је одржао патриотски говор, похваливши рад сокола у тадашњим тешким временима. Говорио је и старешина друштва Бранислав Милосављевић. Друштво је учествовало на свечаностима Чехословачког сокола, приликом освећења њихове  заставе, на коју је дало врпцу у државним бојама, са натписом “Верност за верност”. Поводом рођендана краља Петра II соколи су приредили свечану академију која је била масовно посећена. Изведен је комад „Нада Истре”, који је поновљен у околним местима Пињеро, Берисово и др. Иницијативом друштва одржана је прослава дана Уједињења, уз сарадњу друштава свих исељеника из Југославије, под покровитељством посланика др. И. Цанкара. Успех је био неочекиван.  Једино није хтело да се придружи општем слављу „Хрватско припомоћно друштво” (раније католичко) због тога што је организатор прославе био Соко Краљевине Југославије. Овај поступак  наишао је на општу осуду колоније. (18)

Савез Сокола примио је телеграм од Соколског друштва  из Буенос Ајреса  поводом потписивања Тројног пакта : „Молимо најхитније упуте ради поступка према данашњим приликама. Колонија узбуђена, тражи пуну независност.”  Коментар уредништва „Соколског Гласника”  био је :   „Одговор су добили истога дана, кад је цео свет брујао од поноса и среће Југославије. Живели !” (19)

После Другог светског рата соколска друштва су наставила да раде упркос гашењу Савеза Сокола у Југославији. Током рата смањио се рад друштава па су друштва Доцк Суда-Боца и Буенос Ајрес спојила и основала 1946. Југословенско Соколско Друштво у Аргентини. Остало је мало чланова а симпатизери и остали чланови су били у неизвесности због промена у домовини. Стојадин Абаџић је био најзаслужнији за опстанак друштва  и дугогодишњи старешина. По завршеном рату нови талас исељеника. стигао је у Јужну Америку. Нови емигранти који су били соколи укључили су се у рад соколског друштва. Соколи су прослављали Видовдан, рођендан краља Петра и Дан Уједињења. Поставило се питање како соколи да се повежу са осталим соколским друштвима, раштрканим по свету. Иво Вушковић је предложио да покрену једно повремено гласило, намењено свим соколима у емиграцији Први број “Соколског гласа” изашао је 6 септембра 1949. Први који су се одазвали били су Драгутин Живановић из Аустралије и Јанко Јазбец из Кордобе, у унутрашњости Аргентине. Започео је рад на оснивању Средишњег одбора за обнову Соколства. Умро је 18 марта 1965. Соколско друштво сарађивало је са осталим организацијама исељеника у Аргентини. Успостављене су везе са Југословенским клубом, Југословенским домом, Српском Православном црквеном општином и словеначким друштвима као и са Чехословачким и Руским соколом. У сарадњи са припадницима Југословенске краљевске војске  у Отаџбини. Дата је приредба 24.марта 1951. Прилози са приредбе били су намењени набавци пакета са намирницама који су послати избегличким логорима Италије и Немачке. На приредби је приказан позоришни комад у три чина „Разорени дом” од Слободана Кујачића. Комад је извела позоришна секција Соколског друштва.Првих година након доласка нове емиграције организован је соколски оркестар који је водио Драга Цимпершека. Нада Миловић и Душан Мицић водили су соколску фолклорну групу. Наступали су уз музичку пратњу Ладо Лаха.У Југословенском дому  Доцк Суд у Буенос Ајресу прослава 40-сетогодишњице ослобођења 6 децембра 1958. Иницијативом Соколског друштва у  Буенос Ајресу позвана су сва национална друштва и организације. Позиву се одазвало 10 друштава : Соколско друштво, Друштво “Бојевик” Словенско планинарско друштво Словенско друштво “Единост”; Словенска фолклорна скупина; Југословенско Културно друштво “Збор”; Удружење бивших ратника “Дража Михајловић”; Хрватско културно друштво “Штросмајер”; Црногорски културни клуб “Његош” и Југословенска фолклорна група.  Прослава је започела аргентинском и краљевском химном.Јово Дјукановић у говору изнео историјат развоја југословенске мисли и напора за уједињење у заједничку државу.

Соколи су сматрали да без духовне изградње словенски народи су могли постати пленом туђих идеја. Задатак сокола је био да свуда проповедају те идеје. У свим словенским земљама извршен је напад на соколство. Соколи су требали да буду језгро просветног васпитања народа, када буде дошло до пада комунизма.

У Буенос Ајресу је Средишњи одбор за Обнову Југословенског Соколства у слободном свету издао „Соколски зборник : 1863-1963”. Уредио га је Јанко Јазбец. (20)

Исељеници из Јужнословенских земаља исељавали су се у Јужну Америку. Великим делом долазили су из Далмације и Боке Которске. И у туђини су оснивали и вежбали у соколским друштвима. Прво такво друштво основано је у Аргентини. Радила су и соколска друштва у Чилеу. Соколска друштва била су најактивнија у Буенос Ајресу.  Соколска друштва у Јужној Америци била су  део Савеза Сокола Краљевине Југославије и одржавали су  везу са Савезом. О раду соколских друштава извештавала је соколска штампа у отаџбини. У тешким временима непосредно пре и за време Другог светског рата остали су верни Југославији. После Другог светског рата били су део Југословенског Соколства у слободном свету и сматрали су да својим постојањем и радом треба да допринесу  духовној изградњи словенских народа. Никола Милованчев ради на предаји архивске грађе Архиву Југославије у Београду.

 

Саша Недељковић

 

Напомене :

  1. Др. Б. „Из историје Југословенског соколства у Аргентини”, „Соколски зборник 1863-1963”, Буенос Ајрес,1963,  стр. 192, 193;
  2. Управа Соколског друштва Буенос Аирес – Патернал, Соколски Гласник”, Љубљана, 26. фебруара 1931, бр. 9, стр. 1;
  3. Из југословенског Соколства у Америци”, Соколски Гласник”, Љубљана, 27 октобра 1933, бр. 43, стр. 2;
  4. Југословенско Соколско друштво у Буенос Аиресу одржало је своју главну скупштину”, Соколски Гласник”, Љубљана, 17 априла 1936, бр. 15, стр. 3;
  5. Словенско Соколство”,  „Братство”, Осијек, 15 јуна 1938, бр. 6, стр. 111;
  6. Из наших јединица”, Соколски Гласник”, Београд, 23 децембар 1938, бр. 47, стр. 4;
  7. Соколска застава, год I, бр. 1”, „Братство”, Осијек, 15 маја 1938, бр. 5,  стр. 93;
  8. Соколска застава”, „Братство”, Осијек, 15 септембра 1938, бр. 9, стр. 185;
  9. Писмо из Буенос Ајреса”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 244;
  10. Југословенско соколство”, „Братство”, Осијек, јуни-јули 1939, бр. 7-9, стр. 147;
  11. Предњак за Соко у Антофагасти”, Соколски Гласник”, Београд, 2 јуна 1939, бр. 22, стр. 3;
  12. Наши Соколи у Америци”,  Соколски Гласник”, Београд, 12 јануар 1940. бр. 2, стр. 1;
  13. „Соколство у Јужној Америци”, Соколски Гласник”, Београд, 29 март 1940, бр. 13, стр. 2;
  14. Соко у Алкира”, Соколски Гласник”, Београд, 29 март 1940, бр. 13, стр. 2;
  15. И.С, Успешно деловање соколског друштва Сантјаго де Чиле”, „Соколски Гласник”, Београд, 10 мај 1940, бр. 19, стр. 4;
  16. Соколски зборник : 1863-1963”, Буенос Ајрес, стр. 194, 197, ;
  17. „Соколство у Радио-емисији преко Океана”, „Соколски Гласник”, Београд, 29 новембар 1940, бр. 48, стр. 10;
  18. Б. Милосављевић, Активност сокола у Јужној Америци”, Соколски Гласник”, Београд, 21 фебруар 1941, бр, 8, стр. 2;
  19. Амерички соколи и срећа отаџбине”, Соколски Гласник”, Београд, 28 март 1941, бр. 13, стр. 2;
  20. Борислав М. Карапанџић, Мате Вежа, Соколски зборник : 1863-1963”, Буенос Ајрес, 1963, стр. 195, 226;

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here