Саша Недељковић: СОКОЛСКА ЖУПА САРАЈЕВО

Поделите:

                     

Ристо Јеремић основао је почетком 1893. у Фочи Српско соколско-побратимско друштво са задатком да подиже физички и морално своје чланове и да води борбу против алкохолизма. Удружење је основало трезвеносну секцију. Аустро-Угарска власт је соколско друштво забранила и наредила да се гимнастичке справе униште. Друштво је наставило рад као трезвењачко под називом „Побратимство, Дружина православних Срба у Фочи“ и наставило је да негује соколске идеје.  (1)

Стеван Жакула рођен је 26.12.1875. у Перушићу у Лици. Гимназију је свршио у Сарајеву, одакле је кренуо на филозофски факултет у Грацу. У Грацу је био у соколској чети коју су образовали академичари, који су касније били најодушевљенији поборници соколства у земљи. После свршених студија историје и географије вратио се 1896. у Мостар да буде наставник. Ушао је у друштво мостарских књижевника и националних радника окупљених око листа „Зора”. (2)

После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе  у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде. (3)

Пододбор  Српског просветног  и  културног друштва „Просвјета”  у  Мостару, чији  је  председник  био  Алекса  Шантић,  основао  је  1903.  Српско  гимнастичко  друштво  „Обилић”. Први старешина био је др. Перо Ивановић, вођа Стеван Жакула, …. . Број чланова је порастао када су чланови добили свечана одела иста као свечана одела Душана Силног у Србији. Да би подстакао оснивање нових друштава „Обилић”  је  изводио  вежбе  и у  другим  градовима (Сарајево, Чапљина). После  посете  Обилића  1906. Сарајеву, група  српских  прегалаца  у  Сарајеву  окупљена  око  Просвјете  и  листа  „Српска  ријеч”  основала је Српско гимнастичко  друштво „Душан  Силни”. (4)   Први старешина друштва  „Душан  Силни” у Сарајеву био је био је др. Милан Јојкић, који је као медицинар на универзитету у Грацу образовао и предводио соколско одељење универзитета које се звало „Душан  Силни”. Први вођа друштва био је Димитрије Матејић који је као учитељ гимнастике васпитао неколико генерација почев од Стевана Жакуле. (5)

Жакула је  у Тузли заједно са националним радницима Ристом Јеремићем, Васом Ристићем и Мишком Јовановићем основао Српски соко 1905. О значају рада Стевана Жакуле у Тузли најбоље говори изјава Мишка Јовановића : „Ја сам био, док није дошао Жакула у Тузлу, лола и  нисам се ничим бавио а он ме је узео у своје рука и дотерао, увео ме у Соко и направио ме је другим човеком. Тиме је он мене ослободио од душевне таме и зла а тако сам и ја друге ослобађао приводећи их Соколу”. Мишко Јовановић био је старешина Српског сокола у Тузли а Вељко Чубриловић тајник. Ишли су од села до села и проповедали :  „У Соколство за народ и слободу !” Жакулиним залагањем основано је неколико соколских друштава у Посавини од Зворника до Добоја.(6)

Основани  су Српски соколи у Бања Луци, Приједору и у Босанској Градишци. Душан Силни у Сарајеву променио је име у Српски соко. Др. Воја Бесаровић, старешина и Јово Поповић, заменик старешине друштва у Сарајеву, били су задојени на универзитету соколством. Они су дошли у лични контакт са Лазом Поповићем и на Видовдан на слету у Раваници у Срему 1908. са њим утврдили план организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. На конференцији делегата српских гимнастичких друштава у Сарајеву у јесен 1908. поверена је старешинству Српског сокола у Сарајеву израда правила организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. У пролеће 1909. на састанку коме су присуствовали и  Лаза Поповић, старешина жупе Фрушкогорске,  и  др. Симеон Чокић, тајник жупе, решено је да се српски соколи појединих покрајина образују жупе, а да све жупе сачињавају Савез. У савезу су требала да буду окупљена сва српска соколска друштва без обзира на  покрајине у којима су се налазили. Први одбор Сарајевске соколске жупе изабран је у мају 1910. У одбору су били старешина др. Воја Бесаровић, вођа Стеван Жакула, заменик старешине Ђорђе Перин, тајник Јово Поповић, заменици вође  Димитрије Матејић и  Чедо Милић. (7) У оквиру жупе било је 40 друштава у Босни и Херцеговини. Када је основана Српска соколска жупа босанско-херцеговачка 1908. Жакула је био у њој вођа од оснивања  до  Првог светског рата. У жупи је била уведена  команда коју је написао по узору команде српске војске.  У Београду је Жакула био члан техничког одбора Савеза српског соколства. (8)

Представници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су од 7 до 9 новембра 1910. састанак у Београду.  На састанак су дошли и капетан Милан Прибићевић, секретар Народне Одбране, и војвода Јован Довезенски. Пре почетка седнице јавили су да ће доћи и престолонаследник Александар. Он се руковао са сваким од учесника састанка. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом (Душана Силног) и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. Прва скупштина Српског соколског савеза одржана је у Београду 28 фебруара и 1 марта 1911. Због Аустро-Угарске Савез је деловао као Савез у Србији са којим су сарађивале жупе са подручја Монархије. (9)

Соколи су водили борбу против пијанства, стварањем соколских читаоница. Прво сеоско соколско друштво основано је у Двору на Уни. Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. и друштво је основало соколску секцију. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Жупа је 1911. донела одлуку да се у соколским друштвима оснивају побратимске секције и да соколски предњаци требају бити побратими. Први велики слет побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима  ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић. Године 1912. у жупи је донет закључак да се у соколским друштвима подмладак васпитава у смислу идеја изражених у књизи Четник  од др. Милоша Поповића. (10)

Говорећи  о српским соколима пре Првог светског рата Душан М. Богуновић истакао је : „Бити члан соколске организације у Босни и Херцеговини значило је бити отворен непријатељ Аустро-Мађарије. И ако се у томе правцу захтевало нешто да се учини, живот за то морало се дати. Бунити се, освежавати свест, љубити Србију и Краља Петра, сметати и пркосити свагђе и на сваком месту Аустро-Мађарији, тражити слободу и пун живот  а дизати се против не само личнога, него и националнога робства, то је био основни мотив соколске политике у Босни и Херцеговини.” Срби су тежили уједињењу прво са Србијом а онда и с осталим југословенским крајевима, а томе су се приклањали и део муслимана и католика. Против су били католици, анационални муслимани, владини Срби и сви остали, који су се после окупације доселили у Босну и Херцеговину познати као  “куфераши”. (11)   Тежње националистичке омладине пре Првог светског рата биле су повезане са тежњама Соколства, тако да су се у омладинским редовима налазили чланови сокола. На омладину у Сарајеву су деловали догађаји као што је била Прослава 10-годишњице „Просвете” 1912, први ђачки процес Пјанић, Љубибратић и фебруарске демонстрације против Мађара 1912. у Сарајеву. У својим сећањима Војислав Богићевић је истакао : „… остала ми је дубоко урезана у сећању. Полиција и војска блокирале су све сарајевске улице око главне тадашње Фрање Јосипа улице. Уздуж и попреко тих неколико пространих улица крстарили су одушевљени ђаци, лупали стране натписе и прозоре на туђинским установама, немилосрдно ударани сабљама и кундацима разјарене полиције и солдатеске, која није имала наређење да пуца. На самом углу код некадашње књижаре Башагића, нашао се ненадано на ђачким раменима Лука Јукић. Жажарен у лицу, разбарушене косе, одржао је ђацима говор, куражећи их да устрају, … а док је полиција бесомучно јуришала, ђаци су својим прсима штитили Луку Јукића, којега су власти тражиле на све стране. … којој су касније дошли у помоћ организовани радници, те се је на тај начин могао пробити кордон полиције.” (12)

На прослави десетогодишњице Просвете одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи и побратими. Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола и побратима у данима, који су били на помолу. (13) Делегација „Душана Силног” из Дубровника је заједно са  „Дубровачком Грађанском Музиком отишла у Сарајево на  „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”(14)

После почетка Првог балканског рата многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Руководство је било за то да  остану у Аустро-Угарској и да ту изврше своју дужност када буде требало. (15) Организован је рад у свим друштвима око прикупљање помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. (16)

После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Због учешћа у атентату Мишко Јовановић и  Вељко Чубриловић осуђени су на смрт. Мишко  Јовановић је у свом писму жени написао : „Поздрави ми све српске Соколе и поздрави  их соколским Здраво !.” Под вешалима су викали : „Живио краљ Петар – живила слобода – живила Србија !” (17) Српски соколи тежили су  за време Првог светског рата да из аустријске војске пребегну савезницима  и ступе у редове српске војске.

На основу списа др. Лазе Поповића, који је био духовни вођа српског Соколства,  и програма “Народне Одбране”, соколи су били оптужени  да су спремали народ  на побуну и отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и припојење тих крајева краљевини Србији. Процес је почео 3. новембра 1915. На оптуженичкој клупи је било 156 оптужених. Од њих 42 оптужена су одговарала за соколство, а осталих 114 за рад “Народне Одбране”. Соколски радници бранили су идеју соколства  а то је  била  слобода и самосталност не само српског народа, него уопште Славенства.  (18) Тужилаштво није успело да  мање образоване оптужене соколе наговори  да сведоче против осталих. На процесу су од сокола осуђени Чедо Милић на смрт, др. Војислав Бесаревић на 18 година, Владо Малић на 14 година, Атанасије Шола и Јефто Дучић на 12 година. Осталим соколима изречене су казне од шест до десет година. Робијали су у Зеници и у Травнику. (19)

Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти је сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије.  Призивни суд је казну повисио на 8 година. У тамници  је провео  4 године. После Првог светског рата у Народном вјећу у Сарајеву вршио је дужност шефа Народне Одбране за Босну и Херцеговину. Истовремено био је старешина Сарајевске соколске жупе. Сарајевска соколска жупа је заједно са осталим националним организацијама, у којима је учествовао, Професорским удружењем и његовим бившим ђацима приредила му је академију 14. јуна 1925. (20) Велики део омладинаца из Младе Босне” био jе пре Првог светског рата у соколским редовима. И после Првог светског рата преживели чланови Младе Босне” били су у соколским редовима као наjбољи чланови и соколски прегаоци. (21)

У Управи жупе Сарајево 1934. били су старешина др. Војислав Бесаревић, I заменик старешине др. Богдан Видовић, II заменик старешине др. Бранко Суњаковић,  III  заменик старешине Симо Станивуковић, начелник Оскар Даврач, I заменик начелника Руди Ажман, II заменик начелника Владо Јуванец, III заменик начелника Мирко Вукојевић, начелница Јелена Допуђа, I заменица начелнице Ната Војновић,   II заменица  начелнице Абида Карасахановић,  III заменица начелнице Љубица Војновић,  тајник др. Сафвет Кучукалић, благајник Иван Радић, просветар Хусеин Бркић, референт за чете Радмило Грбић. (22)

Соколи су учествовали у преносу посмртних остатака Видовданских хероја из Чехословачке у Сарајево. Делегација Сокола и прашких студената на челу са Стевом Жакулом, старјешином Босанско-Херцеговачке жупе, кренула је 1.јула 1920. у Терезин да преузме посмртне остатке сарајевских бораца за слободу. У делегацији су били и др. Лаза Поповић, старешина Загребачке жупе, и др. Богдан Видовић, вођа Босанско-Херцеговачке жупе. Целокупно становништво Терезина дочекало је делегате. Моменат растанка терезинског становништва са посмртним остацима хероја био је дирљив. Сандуци су били окићени цвећем и венцима. Др. Поповић говорио је у име Савеза Сокола. Кренули су за Праг, а сутрадан, 2 маја 1920. са соколским југославенским возом преко Линца, Граца и Загреба у Босански Брод. Ту су остали сандуци до 6. маја, а потом у свечаним мртвачким колима кренули су за Сарајево. Превезени су посмртни остаци Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Недељка Чабриновића, Јакова Миловића, Митра керовића и Неђ. Керовића. Заједно са Данилом Илићем, Вељком Чубриловићем, Мишком Јовановићем, Марком Перином и Богданом Жерајићем покопани су у заједничку гробницу на гробљу у Кошеву. На месту атентата говорио је са трибине Васиљ Грђић. (23)

Прилоком слета 1924. у Сарајеву истакао је Душан М. Богуновић : „Приком свог боравка на слету у Сарајеву видећете тамнице, вешала, историју тога Соколства. Видићете и упознати старешине, вође, тајнике и обичне чланове, који су за време рата носили соколски крст. Видећете децу : Мишка и Вељка, или још других знаних и незнаних Сокола, чији очеви и мајке на вешалима завршише свој соколски живот. Нећете наћи много организације, справа и домова, али ћете наћи душу соколску, која кад се мало снађе после тешких удараца, створиће и организацију и справе и домове – јер душа и идеја услови су живота и стварања.” (24)  Чланови невесињских сеоских чета из Соколске жупе Мостар (118 чланова)  наступали су 16. јула 1927. на Просветиној прослави у Сарајеву. (25)

Соколска жупа Сарајево приредила је 1934. слет на Видовдан, поводом 25-годишњице постојања. У Извештају за 5 редовну главну скупштину Савеза сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935. је истакнуто : „Почетком јуна као прве започеле су соколске приредбе покрајинског слета у Сарајеву, а са штафетом из Сарајева на Опленац, камо су донели Соколи бакљу захвалности, која је упалила вечну луч над гробом краља Петра I. Захвално Соколство тим актом исказало је вечно поштовање и дубоку захвалност краљу, који се борио пушком у руци за слободу народа. Са кресом и губом из чорковачке планине, гдје је четовао Петар Мркоњић, изазвали су искру која је упалила бакљу и која је пројурила пут у дужини од 355 километара за 17 часова и 35 минута до гроба краља. (26)

После убиства краља Александра 1934. соколске жупе и друштва ходочастили су до краљевог гроба. Представници сарајевске Соколске жупе походили су 1934. гроб краља Александра у Задужбини Карађорђевића на Опленцу. О томе су писали у „Соколском гласнику“. Путовање возом проведено је у посту и молитви. Од Аранђеловца соколи су путовали пешке, без залогаја хлеба, постећи. Соколи свих вера, међу којима жене, девојке, старци са села и града, пешачили су до Тополе, а од Тополе, пошли су на команду у корак и марширали до опленачке задужбине. Пред црквом делегација сокола затекла је огромне масе народа, које су дошле да се поклоне сени свог краља. У порти цркве су се могли чути сви дијалекти и видети људи из свих крајева Краљевине Југославије. Пре сокола ушла је у задужбину делегација националних жељезничара. Иза њих су соколи ушли у крипту. На челу је био најстарији соколски радник из жупе Милан Хаџи-Вуковић, старешина соколског друштва Фоча. Носио је позлаћену урну са земљом узетом са гробова јунака и мученика с Пала, Фоче, Зенице, Блашње. Соколска делегација ишла је за њим. Стари горштаци са Романије и Сокоца заплакали су испред гроба свог краља. Над гробом у тишини, прекиданом јецајима сокола и соколица, говорио је Радмило Грђић. У свом говору истакао је : „Краљу наш! Сарајево Ти шаље Соколе по црну и жалосну путу. Кад смо лани долазили, пратили су нас радосним кликтањем наш заносни Требевић, наше пољане и горе, планина нас додавала планини, бродили смо Србију земљу племениту и јуначку Шумадију да упалимо кандило соколске захвалности над гробом Твог великог Оца, с буктињом запаљеном ватром наших срдаца. А сада нас испратише туге големе и срца сломљена, Војводо наш и рано наша непреболна. Романија нам не кликне весело, јер јој се срце окамени црног дана марсељског. Наше црне мајке заплакаше, наше сестре расплетоше жалосне косе, а чобанче преби фрулу, залелека и писну ко рањен соко. Ми Ти носимо њихове сузе и тугу чемерну. Приносимо на Твој свети гроб земљу с гробова наших мученика и јунака. Њихови гробови нису више хладан кам. Они говоре јасније и речитије него икад поколења које мора да изврши аманет Краљу! Босна је данас крваво стиснута песница, Сарајево је огњени мач. На његову врху носимо нашу заклетву да ћемо чувати Југославију. Како се право заклели тако нам Бог помогао!”. „Тако нам Бог помогао” одјекнуло је криптом. Тада је Хаџивуковић, уплакан, спустио урну на гроб краља Александра. На урни су биле речи : „Соколи жупе сарајевске приносе земљу с гробова мученика и јунака на гроб Витешког Краља са заклетвом „Идемо Вашим светлим трагом”. Тиме је завршена свечаност. Соколи су се разишли дубоко потресени са утисцима који се нису могли заборавити. (27) Соколска жупа Сарајево наставила је да сваке године приређује ходочашће на Опленац.

Соколи су у свом деловању у селима око Сарајева открили поразну слику здравственог стања у народу. Соколска жупа је покушавала да помогне селу. Одржавала је предавања о хигијени, правила са лекаркама-соколицама екскурзије по селима, одржавала течајеве за прву помоћ сеоским девојкама. За време епидемије пегавца у источној Босни, Соколска жупа је слала чисто рубље, сапун и средства за дезинфекцију. Све то није давало знатнији успех па је жупа решила да ради на оснивању здравствених задруга. Од 1933. соколске сеоске чете су упознате с предностима рада здравствених задруга. Жупа је хтела да у најнапреднијој чети оснује прву задругу. Одмах се видело да тај рад може да се успешно одвија ако се задруга оснује под соколским именом, јер соколство је једино уживало пуно поверење на селу, разочараном свим дотадашњим акцијама. На изричити захтев сокола са Пала и народа општине, задруга је добила име Соколска здравствена задруга. Почела је пропаганда у којој су учествовали друштво и чете у Подвитезу, Мокром и Јавлићима. Основачка скупштина задруге одржана је 1933. Кад је задругу требало регистровати испоставило се,  да задружно законодавство тих крајева не познаје тај тип задруге. Требало је две године упорне борбе са бирократијом, док соколи нису успели да задругу региструју. На Палама код Сарајева основана је  новембра 1935. прва Соколска здравствена задруга у Југославији. Упркос рђавом времену сеоски соколи и народ испунили су дворану соколског дома на Палама. Старешина соколског друштва  Божидар Савић отворио је свечаност и поздравио изасланике међу којима и начелника банске управе др. Сунајковића, старог соколског радника. Председник општине Пале Стјепан Лучић захвалио се соколима у име народа читаве општине, а Радмило Грђић, изасланик жупе, говорио је указујући на пример Пала, о соколском патриотизму и националном раду, чија су главна мерила жртва и дело. Поздрављена је лекарка задруге соколица др. Нада Блуменау. Стари национални борац свештеник и соко Симо Безовић са узбуђењем је поздравио патриотско дело паљанских сокола. Присутни су разгледали зграду Соколске здравствене задруге у којој је била смештена амбуланта, апотека и чекаоница задруге. Сељаци су били одушевљени својом задругом, а соколи горди зато што је она никла из њиховог прегалаштва. Оснивање задруге подстакло је интерес за ту врсту задругарства и у другим четама жупе Сарајево. (28)

Прва главна годишња скупштина  Соколске здравствене задруге на Палама одржана је 15 марта 1936. Скупштина је одржана у просторијама Соколског друштва у “Дому жртава” у присуству великог броја чланова и оних који то нису били.  Скупштину је отворио председник задруге Божидар Савић. Након извештаја о раду у 1935. говорио је делегат Савеза здравствених задруга др. Гаковић. У свом говору се прво осврнуо на рад задруге, а затим је одржао предавање о здравственом задругарству и задругарству опште, позивајући присутне да наставе рад око ширења здравственог задругарства. По правилима задруге испадали су коцком  два члана управног и  два члана надзорног одбора. После извлачења коцке отпали су из управнпг одбора Д. Илић и Иван Рагуз, а из  надзорног одбора Ново Лучић и Вилотије Кочовић. Након тога скупштина је поново бирала исту браћу у управни и надзорни одбор. После се развила дискусија о раду и потребама задруге. Председник је закључио скупштину, која је била доказ свесне соколске и задругарске манифестације и напора сокола тога краја. После скупштине приказиван је филм о задругарству, а за школску децу приказан је филм “Африка”.(29)

Соколска жупа Сарајево одржала је слет 6 јуна 1937. у Зеници. Пре почетка слета одржана је академија у Соколском дому. На академији присуствовало је 3.000 сокола. Одржано је саборовање  у Соколском дому. Биле су заступане цивилне и војне власти, а Савез Сокола заступао је др. И. Јелавић. Сабор је отворио старешина жупе Бесаровић, а у име  Савез Сокола поздравио је присутне  др. И. Јелавић. Тема сабора била је Петрова петољетка, о којој је говорио њен оснивач Радмило Грђић. Поворка је кренула градом, бурно поздрављена од грађана. Поворка је стала пред  Соколским домом где је у име  Савез Сокола поздравио   др. И. Јелавић. Ујутро је одржано жупско такмичење за прелазну заставу коју је краљ Петар даровао за соколске чете. После је одржан јавни час. После јавног часа предана је победницима застава. Победнике је поздравио  др. И. Јелавић. (30)

Соколски дом у Сарајеву отворен је 6. новембра 1937. Свечаности су почеле доласком представника ССКЈ. 4. новембра 1937, када су у Сарајево стигли Е.Гангл, инг. Коста Петровић, Стаја Стајић, инж. Радуле Радуловић и пуковнок Димитрије Павловић. Министар за физичко васпитање народа др. Вјекослав Милетић стигао је у Сарајево 5. новембра 1937.У Сарајево су дошли бројни соколи из ближих и даљих друштава и чета. На прославу отварања Соколског дома у Сарајеву, 6 новембра 1937. дошли су бугарски Јунаци на челу са старешином Витошке јуначке области Атанасовом. Приређена је бакљада. У оквиру прославе отварања Соколског дома у Сарајеву, 6 новембра 1937. приказан је у биоскопу “Империјал” филм „Ој летни сиви соколе” . Пре почетка филма просветар жупе Сарајево Љубунчић укратко је изнео значај соколства. Пројекцији филма су присуствовали бројни представници војске, банске управе, општине, Савеза СКЈ и Соколске жупе Сарајево, соколи и грађани. У име бугарских Јунака поздравио је соколе старешина Витошке јуначке области Атанасов, а у име руских сокола у Сарајеву Покровски је предао Соколском друштву Сарајево-Матици спомен-пехар. У свом говору старешина Соколске жупе Сарајево др. Војислав Бесаровић истакао је : „… У то доба када је наш непријатељ распиривао верску мржњу, наши Соколи исповедају ону основну народну мисао „Брат је мио које вере био” и проповедајући велика соколска начела братства, једнакости и слободе утиру стазе заједничком раду … Наша прва соколска друштва су основана у доба најцрње реакције, када нисмо имали ни основних грађанских права, те су Соколи били међу првим носиоцима слободарске мисли, који су и на својим заставама исписали борбу за ослобођење. … Српски Соко у Сарајеву се … сматра творцем Српске соколске жупе Бос. Херцеговачке, у којој сарајевски Соколи најактивније сарађују и својим неуморним радом доприносе, да већ 1911 год. та жупа броји 40 соколских друштава, 40 жаришта националне мисли, у којима се спремају Соколи за своје велике соколске задаће, које су за време рата тако достојно вршили, борећи се као добровољци у редовима херојске српске војске. …. Многи сарајевски Соколи су се у почетку рата као добровољци борили … Сарајевски Соколи иза четири године најтежег живота по интернацијама и затворима састају се са својом браћом сарајевским Соколима, који су као српски официри поносно стигли у своје Сарајево. У братском загрљају пре свега одаше пошту својим друговима, који за време рата по тамницама и бојиштима положише своје животе на олтар отаџбине.” После њега говорио је Гангл, који је у свом говору истакао : „… Погледајмо испод овога крова на све стране, да видимо шта се догађа изван наше соколске заједнице ! Зар се можда не бацају пред крила полета некомпромисне идеје словенског соколског братства жалосни остаци душевног ропства, желећи да се наш … народ поново расцепа на троје и да сам утоне у својој ситности и ослабљености, да као плен падне у панџе птица грабљивица из туђих гнезда, да поновно постане човек човеку вук, …”.У оквиру свечаности отварања Соколског дома приређена је соколска изложба. Биле су изложене успомене на Гаврила Принципа, његове другове, и остале хероје. Било је изложено његово одело у коме је тамновао у Терезину. Затим слике о сарајевском атентату, хапшењу Принципа и о терору аустријских власти над народом. (31)

Скупштину Соколске жупе Сарајево одржану 21. марта 1937, поздравила је социјална и национална радница Јованка Шијак, у име Добротворне Задруге Српкиња, које је као прво женско друштво у Југославији прихватило Соколску Петрову Петолетку. (32) Соколска жупа Сарајево одржала је 6 марта 1938. Други сабор соколске Петрове петољетке у свом дому у Сарајеву. Уз друга друштва на сабору је присуствовала у име Задруге Српкиња Јованка Шијак. Жупа је добила писма од Просвете, Добротворне задруге Српкиња у Сарајеву, Добротворне задруге Српкиња у Новом Сарајеву, Аеро-Клуба “Наша крила”, … . (33)

Начелништво Соколске жупе Сарајево образовало је 1938. Народно-одбрамбени одсек, на челу са генералом Мирославом Томићем. У одсеку су били реферати : смучарски, стрељачки, једриличарски, велосипедски, за предвојничко образовање, организација прве помоћи и одбране од ваздушних напада. На једномесечни течај Аеро Клуба Соколска жупа Сарајево упутила је 1938. 5 сокола-течајаца. Течајци су положили испите “А” и “Б” а преостало им је да положе испит “Ц” да би могли похађати пилотски течај. . Жупа је припремала организовање једриличарског течаја за чланове своје жупе. Покренула је акцију за набавку сопствених једрилица. Набавила је 100 брошура “Плави спорт” и упутила свим друштвима на читање. Жупа Сарајево је међу својим јединицама расписала конкурс за најбољи рад о ваздушном једриличарству, на основу студије “Плави спорт”. Награде су биле 1. бесплатно једномесечно летовање у соколској колонији; 2 и 3 бесплатан пријем на курс за ваздушно једрење. У чланку у „Соколском гласнику“ истиче се нада да ће, ако бог да до ступања на престо краља Петра II 1941, бити велики број сокола-пилота способних за одбрану земље. (34)

Соколска друштва у Сарајеву одржала су 30. јануара 1939. специјалну конференцију, на којој је закључено да се чланови друштава морају оспособити за пасивну одбрану града у случају напада из ваздуха. На специјалним течајевима чланови су требали бити обучени у одбрани, затим у вежбама са маскама у затвореном простору итд. Течајеве је требао да води Милутин Глишић. (35) Народно-одбрамбени одсек у начелништву жупе успео је да оснује преко 10 бициклистичких одсека, који су радили по “Приручнику за рад соколских велосипедских одсека”. Одржан је једномесечни течај за предњаке, за одбрану од напада из ваздуха. Течај је одржаван увече у дому друштва Сарајево Матица, а било је 30 предњака друштва, заједно са начелником и 3 предачице. Почео је 6 фебруара 1939. а завршен је 10 марта 1939. Течај је водио др. Милутин Глигић, а предавано је : организација прве помоћи затрованим од бојних отрова, распознавање свих врста бојних отрова и начин заштите од њих, организација заштите од напада из ваздуха, израда склоништа (личних и скупних), уништавање бојних отрова, камуфлажа, мере чувања намирница од бојних отрова, обавештајна служба, евакуација становништва, .. . Поред тога одржано је вишр часова из анатомије и физиоологије човечјег тела и указивања прве помоћи.(36)

У оквиру Народно-одбрамбеног одсека Соколске жупе Сарајево, основан је 1938. при одсеку реферат за самарићанство и одбрану од напада из ваздуха. Све соколске  јединице (друштва и чете), нарочито оне у већим местима требале су да одрже преко зиме за све своје чланове течајеве за одбрану од ваздушних напада. Све јединице без разлике требале су да одрже самарићанске течајеве за све чланице без обзира да ли су оне извршујуће или помажуће. Народно-одбрамбени одсек Соколске жупе Сарајево закључио је да  све соколице на подручју Жупе Сарајево морају завршити самарићанске течајеве. (37) У жупи Сарајево соколице су се обучавале од 1937. за народно-одбрамбени рад. Биле су формиране екипе болничарки, екипе за кување, екипе за крпљење рубља, итд. Сарајевска жупа је скупљала новац и намирнице да би у случају потребе могла самостално да води болницу.  У чланку у „Соколском гласнику“ истицало се : „На тај начин су стотине и стотине наших соколица оставиле забаву и корзо и своје слободно време навече искоришћују за то, да посећују ове течајеве и тиме помогну општој ствари, “. (38)

Управа жупе обилазила је друштва и одржавала зборове. У сали соколског дома у Горажду одржан је збор. Присуствовали су делегати жупе др.  Војислав Бесаровић, Радмило Грђић, Богомир Ружичка, Хасан Љубунчић и Божидар Савић. Збор је отворио старешина друштва Горажде Танасковић. Др.  Војислав Бесаровић је говорио о тешким општим приликама, и изнео пример соколског националног рада  за време борбе за слободу. Позвао је нове нараштаје да буду спремни да служе краљу и отаџбини.   Хасан Љубунчић је оцртао тешка морална и друштвена зла и изложио соколска начела и методе за оздрављење друштвеног живота.  Богомир Ружичка упозорио је збор на нове задатке сокола на снажењу народно одбрамбеног духа и на јачању соколске одбрамбене приправности.   Радмило Грђић је у свом говору оцртао прилике у свету и позвао на мобилизацију и окупљање свих народних снага. Истакао је да у општој несигурности једино народ који је морално уздигнут, учвршћен везама националне свести и солидарности, чврсто организован може са поуздањем гледати у своју будућност. Требало је уклонити све партијске, друштвене и личне ограде и издизати интересе отаџбине изнад свих других интереса. Соколство је упутило апел на прибирање народних снага, на опште измирење и на моралну мобилизацију народа за судбоносна времена која су наилазила. Делегација жупе отпутовала је у Чајниче, где је такође одржан збор. Најугледнији грађани свих вера испунили су салу до последњег места  и поздравили излагања говорника. Збор је отворио начелник општине и заменик старешине соколског друштва Рашић.После тога делегати жупе су отишли на Метаљку а затим у Фочу где је одржан збор. (39)

Свечаност прославе 30-годишњице Соколске жупе Сарајево почела је посетом гробовима видовданских хероја 9. марта 1940. После помена говорио је др. Воја Бесаровић. У говору је подвукао успомену на два сокола, Мишка Јовановића и Вељка Чубриловића. У име Савеза Сокола говорио је Павао Ковачев, члан Савезне Управе и старешина жупе Шибеник. Истакао је у свом говору да видовдански хероји пали за слободу народа, и да њехив аманет, да чувају слободу и јединство. Јубиларну академију отворио је  др. Воја Бесаровић. Изнео је историју рада жупе Сарајево. Сетио се соколских мученика Мишка Јовановића и Вељка Чубриловића и одао пошту једном од понира соколства у Босни и Херцеговини Стеви Жакули. Бесаровић је поздравио представнике власти и националних друштава, а нарочито представнике војске бригадне генерале Ж. Божића, А. Пекића, Ж. Павловића и Љ. Новаковића. Подвукао је да су соколи кад су били под туђином, у српској војсци гледали најсигурнију залогу за остварење своје слободе. Професор Хајрудин Ћурић говорио је о раду жупе, а затим је говорио др. Милорад Драгић, који је у име Савеза Сокола поздравио сарајевске соколе и честитао им на јубилеју. Подвукао је жртве Босне и Херцеговине за слободу, и велику улогу коју је тамошње соколство имало у свим националним борбама. На челу босанско-херцеговачких жупа били су соколи прогоњени у бањалучком процесу :  др. Воја Бесаровић, старешина жупе Сарајево; Чедо Милић,  старешина жупе Мостар; Никифор Тодић,  старешина жупе Тузла и др. Јован Перенчевић, старешина жупе Бања Лука. Др. Милорад Драгић је  истакао у вези тадашњег тренутка : „И у даљем нашем националном и соколском раду треба очекивати нове тешкоће. Треба бити спреман и на подношење жртава. Можда ће још многи бити неправедно нападнути. Рад на терену Босне и Херцеговине можда има и својих нарочитих тешкоћа. …. Али, мора се ићи напред, држећ се наше националне етике и наших животних националних и државних интереса”. Затим је говорио представник чехословачког соколства, Јиндрих Чихак, који је изразио своју веру у лепшу будућност читавог словенског соколства. Дворана му је приредила дуготрајне овације. Следили су поздрави представника соколских жупа. Старешина жупе Цетиње, Гавра Милошевић истакао је да су соколи дужни да чувају косовску линију, дух Принципа, Обилића, Југовића, … . У својим говорима старешине жупа Бања Луке и Тузле истакли су ослободилачки рад босанског соколства. Представник руског соколства у Сарајеву Покровски предао је Бесаровићу прстен са посветом „Памти Русију”, а жупи Сарајево кутијицу са руском земљом, истакавши велику улогу националне Русије. Последњи је говорио  Чедо Милић, старешина жупе Мостар, подвукавши велику улогу соколства у националном и просветном буђењу широких слојева. Његов говор био је прекидан акламацијама. После говора одржана је теловежбена и уметничка академија. У присуству свих делегата, многобројних чланова сокола из Сарајева и околине, представника власти и сарајевских националних друштава одржана је јубиларна редовна годишња скупштина жупе Сарајево.  Секретар Савеза Радмило Грђић изложио је програм рада Савеза у војно-одбамбеном, раду на селу и раду међу омладином. На скупштини је поново био изабран  др. Воја Бесаровић. У оквиру прославе приређен је свечани банкет и конференција представника соколства. (40)

Соколи жупе Сарајево окупљени на својој јубиларној скупштини поздравили су управу Савеза Сокола са молбом, да истрају у одбрани соколске части, при чему су могли увек рачунати на све соколе сарајевске жупе. (41)

На састанку соколских радника на селу из жупе Сарајево у  донетој резолуцији истакнуто је тешко стање исхране на селу. Радмило Грђић говорио је о акцији Савеза Сокола на стварању Савета за националну културу села. Приликом  30-годишњице Соколске жупе Сарајево одликована је застава жупе орденом Св. Саве III степена. (42) Начелништво жупе Сарајево одржало је од 4 до 17 марта 1940. општи предњачки течај за почетнике, чланове соколских друштава жупе Сарајево. Течај је похађало 21 тачајац из друштава Зеница, Калиновик, Високо, Доњи Вакуф, Горажде, Бреза, Згошћа Какањ, Сјетлина и Рогатица. Пређено је градиво из народно-одбранбене струке и то настава гађања, познавање земљишта и читање карата, стражарска служба, стројева обука и бојно-отровна служба. Водник течаја био је жупски путујући предњак Салем Јајатовић а предавачи чланови начелништва жупе и стручног одбора. Војничке предмете предавао је пешадијски поручник Мајербергер. Старешина жупе др. Војислав Бесаревић је течајцима испричао историју соколства крајева жупе Сарајево, у чијем раду је учествовао. Изнео је многе догађаје, о којима није писано. Један час је одржао генерал Мирослав Томић, члан стручног одбора жупе, који је течајцима дао опште упуте за народно-одбранбени рад. Коло Соколица друштва Сарајево-Матица је бесплатно кувало. У том раду највредније биле су биле Божена Шумова, Милка Полуга, Мира Петровић … . Течај је завршен заједничким ручком, па је начелник жупе Божо Ружичка течајцима пожелео успех у даљем раду, а у име течајаца захвалио се начелништву жупе и Колу Соколица Блажек Стјепан из Зенице. (43) У Сарајеву је Народно позориште приредило јуна 1940. представу “Смрт мајке Југовића” од Иве Војновића, намењену члановима соколских сеоских чета и сељацима из околине Сарајева. Поред представника соколске жупе Сарајево др. В. Бесаровића, генерала Љубе Новаковића, … представи је присуствовало велики број чланова чета, који су са одушевљењем пратили представу.  Пре почетка представе генерал и члан сокола Љуба Новаковић у свом говору се захвалио управнику позоришта Јањушевићу и члановима позоришта. (44)

Професор Хајрудин Ћурић написао је и издао књигу „Историја Српског сокола у Сарајеву”. (45) Соколска чета Ступ (жупа Сарајево) је на жупским стрељачким утакмицама 1939. у патролном трчању са гађањем освојила прво место. За то је добила од жупе као награду малокалибарску пушку 30 новембра 1940. Уочи Првог децембра 1940. дворана соколане на Ступу била је пуна. Академија је почела говором старешине чете, Филиповића, након чега је просветар Илић прочитао посланицу савеза Сокола, а уједно објаснио значај Дана уједињења. Капетан Станојевић  је на позорници предао пушку старешини чете. Он је примио пушку и предао је вођи врсте победнице, честитајући на успеху. (46)

Нарочита пажња посвећена је стрељаштву у друштву Сарајево Матица. Прочелник Народнодбрамбеног одсека генерал Љ. Новаковић трудио се да рад буде што успешнији. После његовог одласка у Требиње, основан је самостални стрељачки одсек код предњачког збора друштва. Одсек је водио Живко Поповић, одржавши два стрељачка течаја. Први течај је водио Ружичка, начелник жупе, а похађали су га чланови бројних јединица жупе Сарајево. Други течај одржан је после првог, а водио га је Поповић. После завршених течајева одржане су жупске утакмице у стрељаштву, на којима је Сарајево Матица освојило II место. После су одржана такмичења на Принциповом стрелишту у Кошеву, у Семизовцу, Алипашином мосту и Рељеву. На савезним стрељачким утакмицама најбољи су били Живко Поповић, Крсто Тодоровић, Никола Богојевић, Војо Милисављевић и Бранко Радичевић. У току 1940. одржана су у  Сарајево Матици два предвојничка течаја, које  је водио Поповић. На течајевима је било преко 60 учесника. (47)

Прво српско соколско друштво на територији Босне и Херцеговине основано је 1893. у Фочи. Власт га је одмах забранила. После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Исте 1903. основана су гимнастичка друштва „Обилић” у Мостару и Српски соко у Сремским Карловцима. Стеван Жакула је био вођа „Обилића” у Мостару. Касније у Тузли заједно са националним радницима основао је Српски соко 1905. Мишко Јовановић био је старешина Српског сокола у Тузли а Вељко Чубриловић тајник. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Српско просветно  и  културно друштво „Просвјета” сарађивало је са соколима. Тежње националистичке омладине пре Првог светског рата биле су повезане са тежњама Српских сокола. Сви који су ступили у Српски соко знали су шта их чека у борби за ослобођење и уједињење. После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Због учешћа у атентату Мишко Јовановић и  Вељко Чубриловић осуђени су на смрт. Српски соколи настојали су да пребегну савезницима и ступе у редове српске војске. На основу списа др. Лазе Поповића, који је био духовни вођа српског Соколства,  и програма “Народне Одбране”, соколи су били оптужени  да су спремали народ на побуну и отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и припојење тих крајева  краљевини  Србији. На суђењу  соколски радници бранили су идеју соколства  а то је  била  слобода  и самосталност не само српског народа, него уопште Славенства.  После Првог светског рата  соколи и побратими вратили су се своме раду. Соколска жупа Сарајево наставила је свој рад на просвећивању најширих слојева народа. Жупа је организовала народно-одбранбену обуку својих чланова. На  прослави 30-годишњице Соколске жупе Сарајево 1940.  истакнуто је да соколи  требају  бити спремни и на подношење жртава.

 

 

Саша Недељковић  за Видовдан

 

Напомене  :

 

  1. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 110, 111; „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр. 20;
  2. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;
  3. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139;
  4. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево, 1999, стр.67-70;  „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111;
  5. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111;
  6. Душан М. Богуновић, „Браћа Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. јануара 1924, бр. 2, стр.14;
  7. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111, 112;
  8. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;
  9. Др. Милорад Драгић, „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, Споменица Љубомира Давидовића, Издање главног одбора демократске странке, Београд, стр.115-116; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 109;
  10. „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111, 112;
  11. Душан М. Богуновић,  „Процес против Соколства у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. маја 1924, бр. 10, стр. 118, 119, 120;
  12. Војислав Богићевић, „Постанак и деловање „Младе Босне” и аустро-угарска управа у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 18 октобра 1935, бр. 39, стр. 1, 2;
  13. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;
  14. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;
  15. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр. 109;
  16. „Просвјетина 25-годишњица”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца»,  Београд, Јули-Август 1927, св.7-8, стр.230;
  17. Душан М. Богуновић, „Браћа Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. јануара 1924, бр. 2, стр.14, 15;
  18. Душан М. Богуновић,  „Процес против Соколства у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. маја 1924, бр. 10, стр. 120;
  19. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 113;
  20. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; „Бр. Стеван Жакула”, „Братство”, Осијек, јуни-јули 1939, бр. 7-8, стр. 148, 149;  Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;
  21. (Кљћ), „20-годишњица травничког велеиздаjничког процеса”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11 октобра 1935, бр. 38, стр. 1;
  22. Анте Брозовић, „Соколски зборник” Година I, Београд 1934-35, стр. CIII;
  23. „Пренос кости Видовданских хероја”,  „Рад”,  Дубровник, 10. јула 1920, бр. 34, стр. 3; Др. Лаза Поповић, „VII Чешки Свесоколски Слет у Прагу г.1920.”, „Соколски Гласник” Загреб, 1920, бр. 7, стр. 326;
  24. Душан М. Богуновић,  „Процес против Соколства у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. маја 1924, бр. 10, стр. 120;
  25. „Соколска жупа Мостар”, „Свеславенско соколство”, Београд, 1930, стр. 126;
  26. „Извештаји за 5 редовну главну скупштину Савеза сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935″, стр. XLVII;
  27. „Соколи сарајевске Соколске жупе на Опленцу”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 4 јануара 1935, бр. 2, стр. 5;
  28. Соко, „На Палама код Сарајева основана је прва Соколска здравствена задруга у држави“, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 децембар 1935, бр. 45, стр. 8, 9;
  29. „Годишња скупштина Соколске здравствене задруге на Палама”,„Соколски гласник“, Љубљана, 27 марта 1936, бр. 13, стр. 3;
  30. „Слет жупе Сарајево у Зеници”, „Братство”, Осијек, мај-јуни 1937, бр. 5-6, стр. 26;
  31. „Свечано отворење велебног Соколског дома Витешког Краља Александра I Ујединитеља у Сарајеву”, „Соколски гласник“, Београд, 20 новембар 1937, бр. 36, стр. 1, 2, 3,4;
  32.  „Скупштина Соколске жупе Сарајево”, „Соколски гласник“, Београд, 27 март 1937, бр. 9, стр. 2;
  33. „II сабор соколске Петрове петољетке у Сарајеву”, „Соколски гласник“, Београд, 26 март 1938, бр. 12, стр. 2;
  34. „Ваздушно једриличарство у Соколству Соколство на одбрани земље”, „Соколски гласник“, Београд, 25 октобар 1938, бр. 39, стр. 2;
  35. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 3 фебруар 1939, бр. 5, стр. 3;
  36. „Течај за одбрану од напада из ваздуха у Сарајеву”, „Соколски гласник“, Београд, 24 март 1939, бр. 12, стр. 5;
  37. „Наша соколска акција”, „Соколски гласник“, Београд, 1 новембар 1938, бр. 40, стр. 4;
  38. И.С, „Народно-одбрамбени рад наших соколица”, „Соколски гласник“, Београд, 10 новембар 1939, бр. 45, стр. 4;
  39. „Соколски народни зборови жупе Сарајево”, „Соколски гласник“, Београд, 25 августа 1939, бр. 34, стр. 4;
  40. „Величанствене соколске манифестације народног јединства и одлучности у Сарајеву”, „Соколски Гласник”, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 3;
  41. „Поздрави Савезу Сокола К.Ј. са годишњих скупштина друштвених јединица”, „Соколски Гласник”, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 7;
  42. „Жупа Сарајево за рад на селу”, „Соколски Гласник”, Београд, 15 март 1940, бр. 11, стр. 1;
  43. К. Тодоровић, „Предњачки течај за почетнике Соколске жупе Сарајево”, „Соколски Гласник”, Београд, 12 април 1940, бр. 15, стр. 6;
  44. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 14 јуни 1940, бр. 24, стр. 5;
  45. „Историја Српског сокола у Сарајеву”,„Соколски Гласник”, Београд, 16 август 1940, бр. 33, стр. 4;
  46. К.Тодоровић, „Свечаност предаје пушке Соколској чети Ступ”, „Соколски гласник”, Београд, 13 децембар 1940, бр. 50, стр. 2;
  47. „Стрељачки рад у Соколској жупи Сарајево”, „Соколски гласник”, Београд, 28 фебруар 1941, бр. 9, стр. 5;
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here