Саша Недељковић: Соколски покрет и добровољци у Првом светском рату

Поделите:

    

  После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе  у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде.  Са  оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1903, почело је оснивање српских соколских друштава  у српским земљама под влашћу Аустро-Угарске.   У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине  у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Основан је Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је  у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима  Аустро-Угарске Монархије.  Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима.  Омладинци који су покренули Српски соко, разишли су се по школама, а Лаза Поповић остао је сам са неповерљивим грађанима,  међу којима је било неколико романтичара раније омладинске генерације. Било је присутно неповерење и ометање рада соколског друштва од старијих грађана и професора. Насупрот њима Тихомир Остојић, професор Новосадске гимназије, издао је  свеску својих чланака о гимнастици и посветио је Соколима у Карловцима. У тим чланцима говорио је о реформи видовданске славе у Раваници у Срему у националном и витешком духу.  Патријарх Бранковић је 1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и земљиштем.  Српски соко су помагали књижевник Паја Марковић Адамов и други српски писци.  Нова соколска друштва  оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих страна стизале су  Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна, Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе. Друштво у Карловцима  било је  матица српског соколства на територији Аустро-Угарске Монархије. Из Сремских Карловаца  одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина, у све српске крајеве. Сремски Карловци као средиште Фрушкогорске соколске жупе подстакли су оснивање Босанско-Херцеговачке, Крајишке и Приморске српске соколске жупе.  Др. Лаза Поповић настојао је да средиште Српског соколства буде у Београду. Техничко вођство и соколски лист прешли су из Карловаца у Београд.  Врхунац рада били су  Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у  Сремској Раваници. На Раваничким соколским слетовима српски соколи заветовали су се да ће се борити за ослобођење и уједињење. (1)

Народ који је био на ходочашћу у Раваници  могао се приликом слета  упознати са соколима и њиховим радом. На Другом слету у Раваници 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су : Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др. Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; … . Друштва која нису вежбала просте вежбе била су : Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и  5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из  Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва. У Раваници сва друштва су у поворци кренула на један овећи плато иза манастира Раванице, где су вршили покус за просте вежбе. Након покуса окупили су се соколи у дворани гостионице на заједнички ручак. Изашавши из дворане соколи су формирали поворку која је кренула на вежбалиште у Раваници, где се окупило око 6.000 гледалаца. На челу поворке је било 5 застава, иза којих су ишли старешине друштава, за њима су ишла друштва у соколском друштвеном оделу, а за њима друштва у гимнастичком оделу.

Одржана је јавна вежба са простим вежбама, а онда је одржано такмичење у скоку у вис, у скоку у даљину, у скоку са мотком, у бацању диска, камена и копља, и трчању.  У бацању диска најбољи је био старешина др. Лаза Поповић. Бацане су гвоздене кугле тешке 5 килограма. Изведена је српска народна  игра бацање камена тешког 16 колограма. После такмичења развила се народна слава уз певање, свирање и играње. (2)

Власти су настојале да спрече повезивање сокола из Аустро-Угарске са србијанским соколима. Драгољуб Илић из београдског сокола посетио је 1907. Лазу Поповића у Сремским Карловцима, тражећи да му позајми једну соколску одору. Лаза Поповић га није могао примити већ  га је упутио у соколану. Пред соколаном га је дочекала полиција и отправила за Београд без соколске одоре. Упркос томе није одустао да позајми одору. Када је у селу Чортановцима  код Сремских Карловаца приређен јавни час, упутио се  тамо. Ту га је примио Лаза Шуваковић, гимназијалац и начелник соколског друштва,  задржао га неколико дана у гостима и испратио га  позајмивши му своју соколску одору. (3)

Соколе је погодила анексија Босне и Херцеговине 1908. Решили су да  се „соколска идеја братства што дубље проширује у народ и да се … заинтересује сва средњошколска омладина, јер ће ти ђаци кроз кратко време бити носиоци и покретачи соколске мисли и рада у народу. У нашем народу требало је очувати и наново подићи дух борбеног расположења и поштовања тако, да би сваки припадник те генерације био приправан на највећа самопрегарања, тешке жртве и борбу за вечни живот свога народа. Соколство је било прво позвано да својим снагама целоме народу докаже вредност и снагу уједињења. … Први је задатак био да се сав наш народ без разлике на племе, веру и крај упозна и спреми за велико дело националног уједињења и ослобођења. Други је био у томе, да се наше најмлађе интелектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној  потреби борбене акције против сваког покушаја наших угњетача. …  од наше напредне омладине требало је створити ону генерацију, која ће као деца наше националне револуције бити претеча отворене борбе за слободу и уједињење.” (4)

Мишко Јовановић био је старешина Српског сокола у Тузли. У својој  изјави пред властима истакао је  : „Ја сам био, док није дошао Жакула у Тузлу, лола и  нисам се ничим бавио а он ме је узео у своје рука и дотерао, увео ме у Соко и направио ме је другим човеком. Тиме је он мене ослободио од душевне таме и зла а тако сам и ја друге ослобађао приводећи их Соколу”. Заједно са  Вељком Чубриловићем, тајником соколског друштва, ишао је  од села до села и проповедао :  „У Соколство за народ и слободу !” (5)  Лујо Ловрић истакао је о односу аустријске власти према соколском покрету : „Аустријске власти оцениле су опасност соколског рада у народу, … што је сва средњошколска омладина ступила у соколске редове и почела да слободно и ватрено проповеда велику идеју ослобођења и уједињења. Та светла идеја свих наших националних покрета, као и идеја соколског програма, била је она чврста  веза, која је у свако доба везивала  наше покрете, људе и њихове акције. … Све репресалије непријатељске власти и сви покушаји, да се наш народни покрет скрене у другом правцу неке тријалистичке политике, остали су потпуно без успеха. Млађе генерације, васпитане у соколском духу, ступајући у живот почеле су организовати нова соколска друштва и проповедати идеју Соколства идентификујући је са идејом народног ослобођења и уједињења. …. Као видан протест најмлађих генерација … спомињем овде генерални штрајк  средњошколске омладине …  Вође овога покрета, који је одјекнуо широм целога света, били су соколски васпитаници … Тада је наша омладина први пут ступила у отворену борбу против жандармеријских бајонета  и  у Сарајеву је проливена  прва крв.  … народ је почео да Соколе на њиховим манифестацијама поздравља покликом : “Живела народна војска ! ”.  (6)

Др. Воја Бесаровић, старешина и Јово Поповић, заменик старешине друштва у Сарајеву, били су задојени на универзитету соколством. Они су дошли у лични контакт са Лазом Поповићем и на Видовдан на слету у Раваници у Срему 1908. са њим утврдили план организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. На конференцији делегата српских гимнастичких друштава у Сарајеву у јесен 1908. поверена је старешинству Српског сокола у Сарајеву израда правила организације Српског соколства у Босни и Херцеговини. У пролеће 1909. на састанку коме су присуствовали и  Лаза Поповић, старешина жупе Фрушкогорске,  и  др. Симеон Чокић, тајник жупе, решено је да се српски соколи појединих покрајина образују жупе, а да све жупе сачињавају Савез. У савезу су требала да буду окупљена сва српска соколска друштва без обзира на  покрајине у којима су се налазили. Први одбор Сарајевске соколске жупе изабран је у мају 1910.  (7)

Соколи су учествовали на слету бугарских Јунака у Софији 9-12 јула 1910.  Том приликом у Београд су дошли представници српског соколства из Срема, Крајине, Босне, Старе Србије, Приморја и Херцеговине. Српски соко из Загреба је са својом фанфаром кренуо за Београд. У Загребу је мноштво света пратило Српске соколе на железничкој станици и срчано се поздрављало са онима који су одлазили. Словеначком соколу Бојану Дренику се чинило као да поздрављају пук који одлази у рат. Срби који су остали били су жалосни што не могу да иду у Србију, у Београд. Кад је воз стигао у Београд дочекала га је српска војна музика и соколи, официри и мноштво грађана. Соколи из Словеније преноћили су у женској гимназији. Скопски душановци били су гости друштва „Српска браћа”.

Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Пред хотелом окупило се 400 Чеха, представници Хрватског соколског савеза, Соколи из Београда, Србије и Жупа Фрушкогорска. Душановцима из Дубровника и Скопља указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори. У свом говору београдски начелник Коста Главинић истакао је : „Добро нам дошли Соколи, добро нам дошли Чеси, Словенци, Хрвати и Срби ! Град Београд срећан је што у својим зидинама може да поздрави заступнике словенских народа и поздравља их најсрдачније све као своју браћу и пријатеље.” На то су присутни певали „Хеј Словени !”. После тога упутили су се  на свечани простор у тврђави Калемегдан.  Први су наступали Српски соколи, чланство и нараштај под управом начелника Савеза Војиновића. У вежбама одређеним за слет у Београду и Софији наступили су Чеси, Хрвати и Срби. Јавну вежбу завршили су соколи из Скопља. Водио ју је члан, румене браде и дугих бркова. Од нараштајаца ниједан није имао више од 18 година. Најмлађем било је око 12 година. На глави су имали фесове. У ритму музике, поређани у кругу, окретали су  се један према другом. Свој наступ завршили су алегоријском скупином, при којој се најмлађи успео на врх и с мачем у руци показао према турској земљи  и према Земуну. На ту слику цело вежбалиште је ударило у буран аплауз.  Кад је приступио да говори  др. Поповић све је заорило покличима „Живео Поповић !”. Поповић је приступио, притајеним осмехом погледао око себе и рекао : „Доносим поздраве од браће онкрај Саве !”. После вежбе на молбу сокола војни академци су заиграли коло.  Придружила им се  публика и соколи.  Увече је био соколски банкет, на коме су говорници истицали важност Соколства за заједничко дело свих Словена. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, претставници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одржаном од 7 до 9 новембра Глиша Елезовић и Јово Алексић представљали су Стару Србију а Кристо Доминковић Приморје. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. (8) На састанак су дошли и капетан Милан Прибићевић, секретар Народне Одбране и војвода Јован Довженски. Посетио их је престолонаследник Александар. Руковао се са сваким од присутних делегата. Позвао их је да посете Двор. (9) Другог јутра после јавне вежбе соколи су се сврстали  пред хотелом „Славија” за излет у Топчидер. У соколској колони били су Чеси, Словенци, Хрвати, Срби, Далматинци. Пред соколима су прво српски пешаци, па коњаници и артиљерија изводили своје вежбе. Соколи су их поздрављали : „Живела српска војска !”. Соколи су дошли пред краљев двор.  Чули су : „Само Соколи  у кроју и Соколице са соколским знаком имају приступ !”.  Остале су у краљевом врту послужили дворски послужитељи закуском и дворским цигаретама. Било је погошћено преко 200 особа.  После подне  соколи су поновили јавну вежбу.  Српска влада доделила је соколима 3 бесплатне композиције. У првом возу су били Чеси, у другом Хрвати, а у трећем Срби и Словенци. Свуда по станицама соколе је дочекивало грађанство са одушевљењем. На неким станицама, где је воз морао дуже  да чека, играли би коло. Соколе је у Нишу дочекала војна музика, војска и велико мноштво грађана. Соколи су са развијеним заставама дефиловали Нишем, пролазећи кроз густи шпалир војске и грађанства.  Наставили су возом за Цариброд. (10)

Соколи су водили борбу и против пијанства.  Први пододбор Побратимства основан је у селу Разбоју код Босанске Градишке 1909. и друштво је основало соколску секцију. Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. У Босанској Крајини побратиме је предводио соколски првак тог краја Влада Малић.  Није пропуштао ни један празник, а често ни радни дан да не обиђе Разбој и остала села и тамо организује побратиме, који су у исто доба били и сеоски соколи. Жупа је 1911. донела одлуку да се у соколским друштвима оснивају побратимске секције и да соколски предњаци требају бити побратими. Први велики слет побратима и сокола одржан је у Босанској Градишци на Видовдан 1911. Поворка од 600 дицсиплинованих побратима  ишла је са соколском музиком на челу. Слет је привукао велике масе народа не само из босанско-градишког среза, него и из срезова суседне Славоније. На слету је присуствовао старешина др. Војислав Бесаровић из соколске жупе Сарајево. Као гости били су присутни Живојин Дачић испред Народне Одбране, др. Милош Поповић испред Савеза Трезвености, гуслар Петар Перуновић, др. Андрија Штампар испред антиалкохолних друштава из Хрватске и Славоније и велики број интелектуалаца и студентске омладине из Босне и суседне Славоније. Побратимски покрет у Херцеговини у Мостару водио је Чеда Милић. Милош Ђуран, чиновник Савеза земљорадничких задруга у Сарајеву, писао је о побратимима у „Српској Речи”, „Народу” и „Отаџбини”. Љубо Мијатовић проповедао је соколство и побратимство међу академском омладином.  Године 1912. у жупи је донет закључак да се у соколским друштвима подмладак васпитава у смислу идеја изражених у књизи Четник  од др. Милоша Поповића.   (11)   На слету у Загребу  1911. наступили су  сви српски соколи из Србије и жупа у Аустро-Угарској у  поворци под командом Мирослава Војиновића, начелника Савеза соколских друштава „Душан Силни”  и под заставом тог соколског савеза. (12)

Говорећи  о српским соколима пре Првог светског рата Душан М. Богуновић истакао је : „Бити члан соколске организације у Босни и Херцеговини значило је бити отворен непријатељ Аустро-Мађарије. И ако се у томе правцу захтевало нешто да се учини, живот за то морало се дати. Бунити се, освежавати свест, љубити Србију и Краља Петра, сметати и пркосити свагђе и на сваком месту Аустро-Мађарији, тражити слободу и пун живот  а дизати се против не само личнога, него и националнога робства, то је био основни мотив соколске политике у Босни и Херцеговини.” Срби су тежили уједињењу прво са Србијом а онда и с осталим југословенским крајевима, а томе су се приклањали и део муслимана и католика. Против су били католици, анационални муслимани, владини Срби и сви остали, који су се после окупације доселили у Босну и Херцеговину познати као  “куфераши”. (13)

Културно друштво  „Просвета” од свог оснивања 1902. увек је нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа. (14)

На прослави десетогодишњице Просвете одржаној у Сарајеву септембра 1912. учествовали су у великом броју соколи и побратими.  Велика национална манифестација одржана је у Сарајеву недељу дана пре објаве балканског рата. На прослави утврђени су задаци сокола и побратима у данима, који су били на помолу. Делегација „Душана Силног” из Дубровника је заједно са  „Дубровачком Грађанском Музиком” отишла у Сарајево на  „Просвјетину“ прославу. Стигли су у Сарајево око 9 сати увече. Делегати „Душана Силног” марширали су главном улицом око барјактара Иванковића из Требиња, пред њима су ишли др Лаза Поповић и Воја Живановић, српски генералштабни пуковник, а за њима сви соколи. Музика је свирала „Оро кличе са висине”. Звуке музике пратила је песма присутних, али уместо речи : „Ми смо с тобом Светозаре Милетићу!” могло се јасно чути : „Ми смо с тобом Петре Карађорђевићу !”(15)

Објава балканског рата 1912. била је подстрек соколима  у Аустро-Угарској на нове напоре. Многи соколи су отишли у Србију и  Црну Гору, где су ступали у редове ослободилачке војске. Многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Руководство је било за то да  остану у Аустро-Угарској и да ту изврше своју дужност када буде требало. (16) Организован је рад у свим друштвима око прикупљања помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. (17)

Соколи су организовали своја друштва за исељенике у Америци.   У свом чланку „Наша дужност према соколству“ Михаило Пупин је овим речима изразио соколски завет : „ … Под крилима Српског Сокола ми очекујемо сједињење Српског Народа. Соко је од вајкада био птица српских витезова, а Соколство представља данас српско витештво. … . Постани добар Соко  па ћеш бити и добар Србин; ако се осећаш слабим, тако да ниси способан, да као појединац радиш на добру српскога народа, онда иди у Соколство, и ту ћеш добити прилике да удружен са твојом браћом постигнеш оно што желиш на добро српскога народа.(18)

После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Ухапшен је  соколски надзорник округа посавско-подрињског Мишко Јовановић  и  најактивнији соколски и побратимски радник учитељ Вељко Чубриловића из Прибоја због учествовања у атентату. Тузланска омладина била је у уској вези са соколима. Кад је Мишко Јовановић изјавио, да је у Београд ишао због соколских послова, започело је хапшење соколских радника.(19)  Због учешћа у атентату Мишко Јовановић  и  Вељко Чубриловић осуђени су на смрт. Мишко  Јовановић је у свом писму жени написао : „Поздрави ми све српске Соколе и поздрави  их соколским Здраво !.” Под вешалима су узвикивали : „Живио краљ Петар – живила слобода – живила Србија !”  (20)  Због свог соколског рада  био је др. Лаза Поповић заједно са осталим соколима бачен у тамницу и оптужен у загребачком издајничком процесу. Др. Лаза Поповић и вођа Српског сокола у Сремским Карловцима Милан Теодоровић били су ухапшени и провели су 16 месеци у истражном затвору. Др. Лаза Поповић био је осуђен на 10 месеци тамнице, а Теодоровић ослобођен и узет у војску, где је издржао све тортуре као политички сумњив. (21) На основу списа др. Лазе Поповића, који је био духовни вођа српског Соколства,  и програма “Народне Одбране”, соколи су били оптужени  да су спремали народ  на побуну и отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и припојење тих крајева краљевини Србији. Процес је почео 3. новембра 1915. На оптуженичкој клупи је било 156 оптужених. Од њих 42 оптужена су одговарала за соколство, а осталих 114 за рад “Народне Одбране”. Соколски радници бранили су идеју соколства  а то је  била  слобода и самосталност не само српског народа, него уопште Славенства.  (22) Тужилаштво није успело да  мање образоване оптужене соколе наговори  да сведоче против осталих. На процесу су од сокола осуђени Чедо Милић на смрт, др. Војислав Бесаревић на 18 година, Владо Малић на 14 година, Атанасије Шола и Јефто Дучић на 12 година. Осталим соколима изречене су казне од шест до десет година. Робијали су у Зеници  и  у  Травнику. (23)

Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти је сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије.  Призивни суд је казну повисио на 8 година. У тамници  је провео  4 године до ослобођења 1918. (24)  Милош Ђуран и  Љубо Мијатовић су оптужени као побратимски идеолози и осуђени на 10 година робије у Зеници. (25)

Соколи су настојали да пребегну у Србију и Црну Гору, али многи од њих нису успели. Капетан Милан Срзентић био је пре Првог светског рата предњак Српског сокола ,,Душан Силни” у Дубровнику. Приликом стрељања у херцегновској утврди Шпањоли септембра 1914. Милан Срзентић стргнуо је мараму и са руком на срцу довикнуо : „Овако Србин умире ! … Живјела Србија”. Од истог плотуна пао је тога дана и његов старији друг капетан Филип Хаџија из Оребића на Пељешцу.  Члан Српског Сокола „Душан Силни” Васо Милишић спемао се на бегство према српској граници, када су га издали неки  „другови”. Стрељан је у 10. априла 1915. у Леденицама (Кривошије). Умро је са покликом : „Живио Краљ Петар ! Живјела Србија !”. (26)

Соколи су се предавали српској и руској војсци. Поред појединачних пребега, предавали су се цели пукови. Кроз соколске редове пронела се вест, да је соколска значка легитимација за пријем у Русију. Дошавши у Србију и Русију, соколи су међу својим земљацима ширили идеју отворене борбе и позвали их да ступе као добровољци у српску војску. Већ 1914. у редовима српске и црногорске војске добровољци су се борили у посебним добровољачким одредима или распоређени по редовним пуковима.  Добровољци из Русије упућивани су из Русије Дунавом за Србију све до јесени 1915,  када је Бугарска напала Србију. После прекида везе са Србијом Дунавом добровољци у Русији почели су да организују самостални добровољачки одред. Почетком 1916. организована је прва српска добровољачка дивизија у Одеси. Соколи на челу  добровољачког покрета у Русији, револуционисали су се током студија на прашком и загребачком универзитету.  До доласка српских официра са Крфа, добровољци су сами провели организацију својих пукова.  Ту се показао значај соколске дисциплине. Употребили су соколску команду. Свечано је прослављен Видовдан 1916. Поподне је пред одеским грађанством и представницима руских власти цео други пук наступио са простим вежбама, које су биле одређене за забрањени свесоколски слет у Љубљани 1914. Соколе војнике водио је Анте Микуш, резервни капетан и добровољац, а помагали су му Кешко, Ведриш, Ловрић и Равник, подпоручници-добровољци. Соколски поздрав Здраво био је поздрав добровољаца.  Дивизија је учествовала у борбама против Бугара, Аустро-Мађара, Немаца и Турака. (27) Соколи су организовали прикупљање добровољаца у Северној и Јужној Америци. Ти добровољци су заједно са добровољцима из Русије учествовали у пробоју Солунског фронта.

После ослобођења 1918. соколи су  се вратили  своме раду. Соколска штампа пратила је рад сокола добровољаца.  Др. Иван Веселиновић  преминуо је 1940. у 85 години. Пре Првог светског рата оснивао је скоро сва национална и културна друштва у Великој Кикинди, у којима је и сам сарађивао. Није желео да се истиче у друштвима. На почетку рата пребегао је у Србију са својим синовима. Ту се и ако стар, јавио у добровољце. Са српском војском прешао је голети Албаније. У соколу је истрајно сарађивао од дана оснивања. Свима је служио на углед. У бројној соколској омладини са поносом је гледао народну узданицу. Када је у мају одржана соколска смотра, и поред дубоке старости, био је први. (28)

 

Прво Српско соколско друштво основано је у Сремским Карловцима 1903. Српски соколи у Аустро-Угарској сматрали су да је њихов задатак био да се сав  народ без разлике на веру упозна и спреми за дело уједињења и ослобођења.  Тежили су да се најмлађе интелектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној  потреби борбе  против Аустро-Угарске.  Од  напредне омладине требало је створити генерацију која ће бити претеча отворене борбе за слободу и уједињење.  Вођство Српског сокола у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Сви који су ступили у Српски соко знали су шта их чека у борби за ослобођење и уједињење. После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Због учешћа у атентату Мишко Јовановић и  Вељко Чубриловић осуђени су на смрт. Српски соколи настојали су да пребегну савезницима и ступе у редове српске војске. На основу списа др. Лазе Поповића, који је био духовни вођа српског Соколства,  и програма „Народне Одбране”, соколи су били оптужени  да су спремали народ на побуну и отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и припојење тих крајева  краљевини  Србији. На суђењу  соколски радници бранили су идеју соколства  а то је  била  слобода  и самосталност не само српског народа, него уопште Славенства.  Соколи који су пребегли Русима организовали су стварање добровољачких дивизија. После ослобођења соколи су се вратили своме раду.

 

Саша Недељковић за Видовдан

 

Напомене :

  1. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
  2. Ј. Хануш, „ слет српског соколства у Раваници”, „Сокол”, Загреб, 15.коловоза 1906, бр. 8, стр. 121, 122, 123;
  3. Проф. Богољуб Крејчик, „Мало прошлости”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 3.марта 1932, бр. 10, стр. 3;
  4. Лујо Ловрић, „Соколство од анексије Босне и Херцеговине до светскога рата”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. маја 1930, бр. 9, стр.2;
  5. Душан М. Богуновић, „Браћа Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. јануара 1924, бр. 2, стр.14;
  6. Лујо Ловрић, „Соколство од анексије Босне и Херцеговине до светскога рата”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. маја 1930, бр. 9, стр.2;
  7. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111, 112;
  8. Др.Милорад Драгић „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, „Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке, стр. 115; Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год.“, Скопље, 1940, Стр.6-30;Бојан Дреник ,  „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 новембар 1930, бр. 27, стр. 3,4;
  9. Јован Л. Перовић, „Моје успомене из соколског живота”, „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 109;
  10. Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 новембар 1930, бр. 27, стр. 4, 5;
  11. „Српски соколски календар за 1914 годину“, Загреб, стр.20; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Београд 1934, стр. 105, 106, 107, 110,111, 112; Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;
  12. Лујо Ловрић, „Соколство од анексије Босне и Херцеговине до светскога рата”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. маја 1930, бр. 9, стр.2;
  13. Душан М. Богуновић, „Процес против Соколства у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. маја 1924, бр. 10, стр. 118, 119, 120
  14. „Просветин” поклон соколским четама”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 27. маја 1931, бр. 22, стр. 3;
  15. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.110;
  16. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр. 109;
  17. „Просвјетина 25-годишњица”,  „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”,  Београд, Јули-Август 1927, св.7-8, стр.230;
  18. М.И. Пупин, Почасни Старешина Српске Соколске Жупе, у Америци, „Наша дужност према соколству“, „Соко-лист српских соколова у Америци”,Њујорк, Јули 1913, бр. 7,  стр. 130;
  19. Душан М. Богуновић, „Из добе патња и стадања”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 4.јуна 1931. бр. 23, стр. 1,
  20. Душан М. Богуновић, „Браћа Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. јануара 1924, бр. 2, стр.14, 15;
  21. „Соко у Сремским Карловцима“, „Соколски Гласник“, бр. 4, Загреб, 1920, стр.206-208; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
  22. Душан М. Богуновић, „Процес против Соколства у Босни и Херцеговини”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. маја 1924, бр. 10, стр. 120;
  23. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 113;
  24. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; „Бр. Стеван Жакула”, „Братство”, Осијек, јуни-јули 1939, бр. 7-8, стр. 148, 149; Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;
  25. Др. Војислав Бесаровић, „Соколство и трезвеност”,„Соколски Гласник”, Љубљана, 1. децембар 1930, бр. 30, стр. 3;
  26. „Поштујући хероизам и жртву пионера наше Слободе”, „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 19. септембра 1934, бр. 262, стр. 1;
  27. Лујо Ловрић, „Соколство у светскоме рату.”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11. маја 1930, бр. 10, стр. 3,4;
  28. „Смрт заслужног сокола Др. И. Веселиновића”,  „Соколски гласник“, Београд, 11 октобар 1940, бр. 41, стр. 4;

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here