Саша Недељковић: СУДБИНА СЛАВЕНОСРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА

Поделите:

 

Масе српског народа пребегле су из Србије у тадашњу Угарску 1690. и касније 1740. Населиле су се на територије данашње Војводине и јужне Мађарске. Свештеници су дошли са рукописним књигама (србуље). Настављен је рад на преписивању књига на српскословенском језику уз уношење особина српског језика. У том раду истицали су се калуђери који су побегли из манастира Раче крај Дрине. Гаврило Стефановић Венцловић, Захарије Орфелин и Јован Рајић писали су текстове намењене српском народу. Гаврило Стефановић Венцловић писао је беседе на народном језику а црквене књиге на српској редакцији старословенског. Српска црква је због покушаја уније тражила помоћ од Русије. Деловање руских учитеља и коришћење руских књига увело је рускословенски црквени језик. Руске књиге биле су образац за српске ауторе и тиме потиснуле српскословенски језик. Била је то мешавина руске редакције црквенословенског језика, српске редакције црквенословенског језика, руског књижевног језика и српског језика тог периода. Славеносрпски језик је био одговор на притиске Аустрије на Србе и као такав био је језик српског образовања и књижевности до Вука Караџића. Вук је у сарадњи са Копитаром водио борбу за чист народни језик. Противници су сматрали да Копитар жели да одвоји Србе од Русије. После Вукове победе већина славеносрпских писаца пала је у заборав. Изузетак су били Доситеј и Његош. И Стерија је био заборављен неко време. И ако је то било доба либерализма славеносрпски писци су били заборављени. Критичари који су тражили чист народни говор истицали су као пример Стефана Митрова Љубишу. Иако се славеносрпски писци нису огрешили о српски народ присталице Вука Караџића су ух избрисале из сећања. Њихова дела нису поново штампана и постепено су заборављена. И касније словеносрпски писци били су омаловажавани. У чланку Вук као расни учитељ енергије” у листу Народна Одбрана” из 1940. истицали су за то доба : „писало се српско-словенски, руско-словенски, српско-руско-словенски; додавала се и одузимала произвољно слова појединим речима; узимао се час овај час онај дијалект; код једног истог писца, на једној истој страни књиге, биле су заступљене све ове недоследности. …. Тешко је било доказати тадашњим назови књижевницима да књижевност треба да служи свима друштвеним редовима, а не само једној друштвеној класи, која је писала себи и за себе, језиком и правописом које често ни сама није разумевала. А што је нарочито отежавало Вуку посао било је и то, што су представници тога хаоса у књижевности били већином људи са великим друштвеним угледом, са звучним титулама, на високим друштвеним положајима; црквени и световни поглавари.” (1) Др Милан Решетар је при издавању Његошевих дела био и први коментатор Његоша. У својим коментарима уз нова издања Његошевих дела као вуковац истицао Његошево повођење за славеносрпским писцима (Мушицки и Сима Милутиновић Сарајлија). После Другог светског рата писци који су били на пораженој страни били су избрисани од стране комуниста. Потпуно заборављени дуги низ година. Међу њима су били писци Глигорије Божовић, Драгиша Васић, …. .

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. Александар Н. Милићевић, Вук као расни учитељ енергије”, Народна Одбрана”, Београд, 2 март 1940, бр. 9, стр. 253;

Поделите:

3 Коментари

  1. Саша Недељковићу, немаш појма! Славеносрпски језик никад није постојао. Чуј, славеносрпски… Шта је следеће, војвођанерски?

  2. I inače, primetno je pojačano dejstvo svakojakih ignoranata za slavistiku, i posebno za jugoslavistiku, a sve u cilju jedne konkretne dnevne politike koja želi da na ovom polju, kulturnom, dakle, nanese kolosalne štete srpskim nacionalnim interesima.

  3. Одговорно тврдим да се на нашим факултетима за језик учи лоше. Без ширег контекста. Наши лингвисти не знају ништа о историји етике, о културној антропологији, о херменаутици, филозофији језика итд. Језик религије (црквенословенски, српскословенски, рускословенски) проглашавају за стандардни, језик без иједног говорника (“доситејевски”) проглашавају за стандардни, славеносрпски, из ког је горепоменути Младеновић исцедио некакве разлике на нивоу функционалних стилова (нпр. у званичном обраћању се користио, па је био другачији од народног; па чуј, ни ми не пишемо на једнак начин пријатељску и службену преписку) проглашавају такође за стандардни… Појма немају по катедрама о било чему што за јоту излази из строго лингвистичких оквира.

    О критикама Караџића да не говорим. Хоћеш да га критикујеш? У реду, али то ради смислено. Онај ко му замера слово ј треба да зна да он ни изблиза није први који га је користио (али јесте први који га је ШТАМПАО) од наших. Ко му замера да је посељачио наш језик треба да зна да је малтене као он писала и прва наша грађанска класа век и по пре Вука. За његово политичко деловање је потребно прво да Срби коначно сагледају мало ширу слику своје прошлости, па да онда критикују. СПЦ је тада била за пречане једини српски политички ауторитет, и с те стране је удар на њу био удар на те Србе. Али са друге, црквени језик не може бити стандард, и за шире описмењавање је била нужна реформа. На чему ћеш базирати ту реформу? На језику града? Ког града, када су Срби постајали грађани у туђини, а градови у Србији су тек одскора ослобођени од Турака и урбаније је било српско становништво по Пешти, Бечу, Пожуну, Темишвару, него по Београду, Крагујевцу, Нишу… Нови Сад је једини био “српски” град готово од почетка, али тамо су живели само трећином Срби. Па који ћеш језик узети за стандард ако не народни у таквим условима? А мораш узети неки јер се штампа развија и не можеш остати на 1% писменог живља. Вук се данас код Срба доживљава као црни ђаво, као да је све зависило само од његове воље шта ће и како бити. Није него! Зависило је и од услова тог доба. Али кад наши историчари неће да гледају повест дедуктивно, него индуктивно, добијамо то што добијамо.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here