Софија Ињац: Боље је бити свесни грешник него лажни светитељ

Поделите:

Човек је оно што сам створи од себе, људско биће је људско биће. У сваком човеку постоје три ентитета: Онај који мислимо да јесмо, онај који желимо да будемо и онај која заиста јесмо.

Готово свакодневно искрсавају којекави ликови са својим лажним моралом који намећу другима. Сви критикују и бране другима оно што и сами раде, зато је друштво постало бастион квази морала. Лажни морал је прво неискреност према самом себи, а када лажемо себе лажемо и друге. Лажни морал, лажно представљање, лажни посао, лажна љубав, лажна религиозност, лажне дипоме, лажне добре намере, лажни идентитет…све је маска. Kога лажемо? Себе! Kо сноси поселедице таквог лагања? Сви, и они који лажу и они који су слагани.

На жалост управо ти лажови, који су уједно и најгласнији, кроје друштвено прихватљиве норме, јер лажни морал је у свим структурама и на свим друштвеним нивоима, друштевно прихватљив. За разлику, од рецимо искреног покајника, кога савремено друштво тешко прихватa. Лажни морал се најбоље огледа на друштвеним мрежама, где свако и у сваком моменту износи своје лажне животне постулате, упорно бранећи своје лажне идентитете, притом солећи памет свима и свакоме. За носиоца ове фарисејске етике је примарни задатак бављење туђим животима. Kо је колико васпитан, ко је прави а ко недовољо добар верник, ко припада истинској опозицији, или истинској елити а ко је примитивни бот и сендвичар. Copi paste критичари и моралисти у пакету са својом руљом само чекају да се појави неко ко има другачије мишљење, став, ко живи другачије, да га нападну, извређају, прогласе га за моралну наказу и онда седе и пребројавају лајкове, срца и смајлије и тако хране своју „изабраност“, своју „чистоту“, заправо своју его маску. Они не разликују више стваран живот од виртуелног и у том виртуелном живе живот свог алтер ега а заправо најгоре варијанте сопствене личности – чију егзистенцију утемељују у виртуелном свету на основу нарцисоидних илузија о себи. Једном речју, оно своје ништа су поставили за бога.

Лажни моралисти се истичу, тако се некад говорило, а по томе се и препознају, јер њихов суд је гласан и суров. Одсуство милости је не само пожељно међу њиховим фановима већ и подразумевано, оно је печат лажне јачине њиховог лажног морала. Мада су, претежно, по природи кукавице, и своја дела, која би требала да потврде њихов морализам, крију, или их уопште немају, јер ко не ради ништа тај и не греши ништа, осим што промашује смисао живота. Ако себи чините лоше они ће вам великодушно праштати, али ако себи чините добро ту немају милости. Мишљења и ставови који искачу из норме коју су они поставили су сумњива и неприхватљива. Kо ћути тај зло спрема или га је починио. Kо ради и гледа своја посла и нема времена за докона испијања кафа и скупљаје аброва не само што није интересантан, већ је и сумњив, јер ко зна за кога он ради. Полусвет је добио своје медије и може да намеже свој стил живота и свој „морал“, то му је омогућио Цукерберг или нека друга компанија која управља неком другом друштвеном мрежом. Kада такав полусвет напише статус: „Kоји сам ја мени краљ“ он се не шали, то је за њега реалност. Они јесу краљеви самообмане и нису свесни колико су лицемерни. Они пате од најгорег расцепа личности и нису способни да ишта код себе промене јер им је увек пажња усмерена на друге и није то просто екстравертираност то је стање у коме су изван себе. Управо је негација морала истицање сопствених етичких принципа, стога се лажни моралисти лако препознају по усиљеном истицању сопствених „моралних вредности“.

Боље је бити свесни грешник него лажни светитељ, јер свест о сопственом несавршенству даје могућност усавршавања и сагледавања истинске слабости или јачине, све друго је прихватање лажне слике о себи која доводи до потпуног хаоса у глави.

Софија Ињац за Видовдан

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here