Sofija Injac: Bolje je biti svesni grešnik nego lažni svetitelj

Podelite:

Čovek je ono što sam stvori od sebe, ljudsko biće je ljudsko biće. U svakom čoveku postoje tri entiteta: Onaj koji mislimo da jesmo, onaj koji želimo da budemo i onaj koja zaista jesmo.

Gotovo svakodnevno iskrsavaju kojekavi likovi sa svojim lažnim moralom koji nameću drugima. Svi kritikuju i brane drugima ono što i sami rade, zato je društvo postalo bastion kvazi morala. Lažni moral je prvo neiskrenost prema samom sebi, a kada lažemo sebe lažemo i druge. Lažni moral, lažno predstavljanje, lažni posao, lažna ljubav, lažna religioznost, lažne dipome, lažne dobre namere, lažni identitet…sve je maska. Koga lažemo? Sebe! Ko snosi poseledice takvog laganja? Svi, i oni koji lažu i oni koji su slagani.

Na žalost upravo ti lažovi, koji su ujedno i najglasniji, kroje društveno prihvatljive norme, jer lažni moral je u svim strukturama i na svim društvenim nivoima, društevno prihvatljiv. Za razliku, od recimo iskrenog pokajnika, koga savremeno društvo teško prihvata. Lažni moral se najbolje ogleda na društvenim mrežama, gde svako i u svakom momentu iznosi svoje lažne životne postulate, uporno braneći svoje lažne identitete, pritom soleći pamet svima i svakome. Za nosioca ove farisejske etike je primarni zadatak bavljenje tuđim životima. Ko je koliko vaspitan, ko je pravi a ko nedovoljo dobar vernik, ko pripada istinskoj opoziciji, ili istinskoj eliti a ko je primitivni bot i sendvičar. Copi paste kritičari i moralisti u paketu sa svojom ruljom samo čekaju da se pojavi neko ko ima drugačije mišljenje, stav, ko živi drugačije, da ga napadnu, izvređaju, proglase ga za moralnu nakazu i onda sede i prebrojavaju lajkove, srca i smajlije i tako hrane svoju „izabranost“, svoju „čistotu“, zapravo svoju ego masku. Oni ne razlikuju više stvaran život od virtuelnog i u tom virtuelnom žive život svog alter ega a zapravo najgore varijante sopstvene ličnosti – čiju egzistenciju utemeljuju u virtuelnom svetu na osnovu narcisoidnih iluzija o sebi. Jednom rečju, ono svoje ništa su postavili za boga.

Lažni moralisti se ističu, tako se nekad govorilo, a po tome se i prepoznaju, jer njihov sud je glasan i surov. Odsustvo milosti je ne samo poželjno među njihovim fanovima već i podrazumevano, ono je pečat lažne jačine njihovog lažnog morala. Mada su, pretežno, po prirodi kukavice, i svoja dela, koja bi trebala da potvrde njihov moralizam, kriju, ili ih uopšte nemaju, jer ko ne radi ništa taj i ne greši ništa, osim što promašuje smisao života. Ako sebi činite loše oni će vam velikodušno praštati, ali ako sebi činite dobro tu nemaju milosti. Mišljenja i stavovi koji iskaču iz norme koju su oni postavili su sumnjiva i neprihvatljiva. Ko ćuti taj zlo sprema ili ga je počinio. Ko radi i gleda svoja posla i nema vremena za dokona ispijanja kafa i skupljaje abrova ne samo što nije interesantan, već je i sumnjiv, jer ko zna za koga on radi. Polusvet je dobio svoje medije i može da nameže svoj stil života i svoj „moral“, to mu je omogućio Cukerberg ili neka druga kompanija koja upravlja nekom drugom društvenom mrežom. Kada takav polusvet napiše status: „Koji sam ja meni kralj“ on se ne šali, to je za njega realnost. Oni jesu kraljevi samoobmane i nisu svesni koliko su licemerni. Oni pate od najgoreg rascepa ličnosti i nisu sposobni da išta kod sebe promene jer im je uvek pažnja usmerena na druge i nije to prosto ekstravertiranost to je stanje u kome su izvan sebe. Upravo je negacija morala isticanje sopstvenih etičkih principa, stoga se lažni moralisti lako prepoznaju po usiljenom isticanju sopstvenih „moralnih vrednosti“.

Bolje je biti svesni grešnik nego lažni svetitelj, jer svest o sopstvenom nesavršenstvu daje mogućnost usavršavanja i sagledavanja istinske slabosti ili jačine, sve drugo je prihvatanje lažne slike o sebi koja dovodi do potpunog haosa u glavi.

Sofija Injac za Vidovdan

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here