Стеван Стефановић: Црква као заједница љубави, или о животу и смрти, други део

Поделите:

 

Научници данас покушавају да нас убеде да је смрт нешто природно, нераскидиви део нас који нужно морамо да прихватимо. Смрт је, за данашњу науку, природна и иде уз живот, као природни завршетак постојања. Као тријумф природе. Као тријумф оног што нам је дато рођењем, биологијом и физиком, над оним што би желели да будемо, над нашом личношћу. Међутим, ми као хришћани, дубоко ослоњени на учење Цркве, светитеља, као и на Свето писмо,  сведочимо да је човек створен по лику Божијем и да је као такав створен за вечност, а не да живи, плати рачуне и умре.

Управо због ове чињенице, због свог назначења за вечност, човек се не мири са смрћу, и на концу, не може да прихвати смрт као нешто природно…

Тако долазимо до парадокса: човек се као и сва жива бића у природи рађа, живи, једе, спава, размножава се и умире. Као и сва створена бића налази се у овом кругу рађања и умирања. С друге стране, човек је једино биће које се свесно односи према свом животу (слободно, без инстинкта) и према својој смрти, има свест о томе да умире, и зато смрт посматрамо као нешто трагично: наиме, ми не желимо да умремо, нити желимо да умру људи који нас окружују, које волимо и који чине читав наш свет.

Овде, морамо да напоменемо да би већина далекоисточних мислилаца одбила да се сложи са нама. У њиховој философији релативна је људска личност, јединственост а на онтолошку разину узноси е енергија. Међутим, јако бих волео да сазнам како би причу о кружењу материје у природи, или о смрти као о преласку енергије на другио ниво могли да представе неком ко је изгубио свог најдражег. Да ли би га те приче умириле? Наравно да не би. Смрт је трагична управо онда када изгубимо неког ког највише волимо. Највише боли сазнање да не можемо спасти од смрти нити себе нити оног ког највише волимо…

Када би само ово било истина, човек би био најтрагичније биће у универзуму.

Али, Христос, наш Господ, прошао је кроз све то, кроз нашу муку, кроз наше страдање. Живео је у телу, страдао је у телу и умро.

Господ нас неће оставити сироте, нити у нашој тузи неутешне. Наш Бог није само трансцедентан, далеко од овог света и ван његових токова и збивања. Он постаје потпуни човек, да би човек постао потпуни Бог. Као човек он је прошао кроз смрт и страдање, својим васкрсењем показао је да ми ипак нисмо трагична бића и да смрт нема коначну власт над нама, последњи непријатељ је поражен. Апостол Павле узвикује: „Смрти, где ти је жалац?“

Ниједно биће које је Бог створио призвавши нас из не бића у биће (из ничега у нешто, у постојање) неће се вратити у ништавило. Господ нас неће препустити не бићу. Због тога се и молимо да се Бог сети уснулих слугу својих, да живе у сећању Божијем, да би их Бог у последњи дан васкрсао.

Бог је Бог живих, није Бог мртвих, за њега и у њему нико није умро. Дајући нам овај живот, Бог нас ствара за живот вечни, те ћемо кроз нашу слободу доћи до заједнице са Господом, која ће нас избавити од смрти.

Човеков живот се не завршава смрћу, јер је живот Божији дар, јер како нам говоре Јебанђелисти, само од Бога треба да затражимо живот и даће нам се. Живот у изобиљу. По речима светог Максима Исповедника за живот вечни потребна нам је и душа и тело, баш због тога је Бог и узео тело и васкрсао тело. Није било довољно да се наше спасење одвија само на духовном плану. Ту можемо тражити и разлоге због чега је смрт тако трагична за нас, јер је то смрт тела којој смо свакодневно сведоци. Лек против смрти је васкрсење, да опет цитирамо апостола Павла, када будемо сви васкрсли, тада ће коначно смрт бити побеђена, тада ће са нама васкрснути и целокупна природа…

Бог Отац ће васкрснути све и верне и неверне, и грешне и праведне и тада ћемо сви дати свој одговор пред Господом, за овај живот, као смо га водили и колико смо га искористили, да ли смо га проћердали или усмерили ка вечности…

Када год се сећамо умрлих, помињемо их и молимо се за њих, они ће живети у Богу.али, када би ми и престали да их волимо, Бог неће престати да их воли. Ако их ми и заборавимо, Господ неће, ако и мајка заборави своју децу, Господ нас неће заборавити…

Љубав Божија не може поднети да један од нас малих страда. И тако долазимо до основне улоге Цркве. Не да наш живот учини бољим или да нас учи моралу, како да живимо, већ да нас са Христом, који је глава Цркве спаси од смрти. Зато је за нас Црква заједница љубави.

Ова дефиниција онима који нису у Цркви или површно изражавају побожност звучи сувопарно и страно, као дефиниција из уџбеника, али шта би то требало да значи за нас. За нас који своју побожност изражавамо богословски, односно бивајући присутни на светој литургији, као живи чланови Тела Христовог, Удови Тела Христовог?

У Новом Завету појма Цркве има тек у Делима апостолским и посланицама. У јеванђељима се помиње само једном. Зашто је то тако?

Када Христос говори он није омеђен створеним светом као ми, није детерминисан простором и временом као ми. Христос говори о Царству Божијем. Често користи причу о свадби као символом Царства. Реалност Другог Христовог доласка и стварности, односно стања која ће уследити након Другог Христовог доласка, за Христа су већ ту, као што и дан данас понављамо на литургији: и сада и увек и у векове векова. амин.

За Христа, који је вечни Син Божији, који постоји одувек и постојаће увек, Његовом Личношћу, есхатон (есхатон, на грч. Последњи, односи се на последњи догађај у историји, Други Христов долазак, као и време, односно стање које ће уследити након Другог Христовог доласка) бива већ присутан у свету и историји. Исто важи и за заједницу апостола и народа Божијег окупљених историјски око Христа.. и за њих Царство Божије је већ ту, и ако они то разумом још увек не схватају. Управо су због тога апостоли своју заједницу назвали Црквом так након Христовог Вазнесења на небо и силаска Светог Духа на њих.

Тако и ми данас, када покушавамо да схватимо шта је Црква и у каквој се то заједници налазимо, требамо следити новозаветну истину. Црква је заједница народа Божијег окупљеног на једном месту, око Личности Христа, Духом Светим.

Међутим, одмах ове имамо два проблема: Први, не можемо се окупити сви. Као бића која су падом детерминисана простором и временом, ови елементи постају чињенице раздвајања, уместо да нас састављају, јер смо падом првих људи, са њима у пад повукли и читаву творевину.

Мене и мог оца одваја простор, он је на једном месту а ја на другом и јако нам је тешко да будемо заједно на литургији, а мене и мог деду раздваја и простор и време јер је постојало време када је мој деда постојао, а ја нисам, такође постоји и време у коме ја постојим овде, а мој деда не.

Тако схватана Црква, као заједница свег народа Божијег постојаће тек у Царству Божијем, када ће се те две реалности преобразити, васкрснуће. Време ће се преобразити у вечност, а простор у Царство… овде у свету и историји, имамо само икону те заједнице, и то само на литургији.

Тако ми окупљени на литургији, представљамо икону будућег Царства Божијег. Епископ, који је први у заједници је икона Христа, око њега се окупљамо ми, свештеници, као иконе апостола а верни народ у Цркви је икона будуће заједнице светитеља из Царства Небеског.

Да би ова заједница била заједница из вечности мора да постоје два услова, два темеља, као два крила на којима почива Црква, а то су по светом Максиму Исповеднику љубав и слобода. Свака друга заједница ван Цркве је условљена неким од природних закона, у Цркви се окупљамо слободно. И још значајније, бивамо ослобођени слободом којом нас је Христос ослободио, а то је слобода од смрти. Бивајући крштени у нашој светој Цркви и касније, бивајући присутни на литургији, конкретно причешћујући се, добијамо лек бесмртности, залог вечног живота. И на крају, као што смо већ рекли, када свештеници над нама врше опело,  поручују нам речи апостола Павла, да не умиремо као осуђени, већ са надом на живот вечни…

Бивајући део литургијске заједнице, ми добијамо задатак да преображавамо свет. Из тог произилази да љубав треба да постане темељ нашег бића, али кроз заједницу изграђену на слободи. Имајући извор у литургијској заједници и стављајући њу на прво место постајемо и бољи чланови и других заједница које немају свој извор у слободи. Управо захваљујући овој чињеници, Црква је укинула ропство у првим вековима. Када је број хришћана у римском царству достигао критичну масу, ропство је нестало. Убрзо су и сами римски цареви постали хришћански светитељи.

Исто ће се десити и данас у хришћанској Европи, када број хришћана код нас, хришћана који су на свакој литургији и који се причешћују на свакој литургији достигне број критичне масе и овај данашњи свет постаће бољи. Наше породице биће боље, и односи међу људима почиваће на односима љубави и слободе…

Свештеник Стеван Стефановић за Видовдан

Поделите:

4 Коментари

  1. Divno,razumljivo ,jasno i običnom i učenom čoveku.Teško je objasniti nama koji nemamo dovoljno znanja osim da upalimo sveću i prekrstimo se i ne radimo kada je crkveno slovo.Hvala!Naša pravoslavna vera je hriščanska filozofija koju bi trebalo i promišljati.Hvala!

  2. Divno,razumljivo ,jasno i običnom i učenom čoveku.Teško je objasniti nama koji nemamo dovoljno znanja osim da upalimo sveću i prekrstimo se i ne radimo kada je crkveno slovo.Hvala!Naša pravoslavna vera je hriščanska filozofija koju bi trebalo i promišljati.Mi na žalost retko i nedevoljno čitamo,pa onima koji su željni i vere i znanja,ovo je zaista delotvorno!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here