Stevan Stefanović: Crkva kao zajednica ljubavi, ili o životu i smrti, drugi deo

Podelite:

 

Naučnici danas pokušavaju da nas ubede da je smrt nešto prirodno, neraskidivi deo nas koji nužno moramo da prihvatimo. Smrt je, za današnju nauku, prirodna i ide uz život, kao prirodni završetak postojanja. Kao trijumf prirode. Kao trijumf onog što nam je dato rođenjem, biologijom i fizikom, nad onim što bi želeli da budemo, nad našom ličnošću. Međutim, mi kao hrišćani, duboko oslonjeni na učenje Crkve, svetitelja, kao i na Sveto pismo,  svedočimo da je čovek stvoren po liku Božijem i da je kao takav stvoren za večnost, a ne da živi, plati račune i umre.

Upravo zbog ove činjenice, zbog svog naznačenja za večnost, čovek se ne miri sa smrću, i na koncu, ne može da prihvati smrt kao nešto prirodno…

Tako dolazimo do paradoksa: čovek se kao i sva živa bića u prirodi rađa, živi, jede, spava, razmnožava se i umire. Kao i sva stvorena bića nalazi se u ovom krugu rađanja i umiranja. S druge strane, čovek je jedino biće koje se svesno odnosi prema svom životu (slobodno, bez instinkta) i prema svojoj smrti, ima svest o tome da umire, i zato smrt posmatramo kao nešto tragično: naime, mi ne želimo da umremo, niti želimo da umru ljudi koji nas okružuju, koje volimo i koji čine čitav naš svet.

Ovde, moramo da napomenemo da bi većina dalekoistočnih mislilaca odbila da se složi sa nama. U njihovoj filosofiji relativna je ljudska ličnost, jedinstvenost a na ontološku razinu uznosi e energija. Međutim, jako bih voleo da saznam kako bi priču o kruženju materije u prirodi, ili o smrti kao o prelasku energije na drugio nivo mogli da predstave nekom ko je izgubio svog najdražeg. Da li bi ga te priče umirile? Naravno da ne bi. Smrt je tragična upravo onda kada izgubimo nekog kog najviše volimo. Najviše boli saznanje da ne možemo spasti od smrti niti sebe niti onog kog najviše volimo…

Kada bi samo ovo bilo istina, čovek bi bio najtragičnije biće u univerzumu.

Ali, Hristos, naš Gospod, prošao je kroz sve to, kroz našu muku, kroz naše stradanje. Živeo je u telu, stradao je u telu i umro.

Gospod nas neće ostaviti sirote, niti u našoj tuzi neutešne. Naš Bog nije samo transcedentan, daleko od ovog sveta i van njegovih tokova i zbivanja. On postaje potpuni čovek, da bi čovek postao potpuni Bog. Kao čovek on je prošao kroz smrt i stradanje, svojim vaskrsenjem pokazao je da mi ipak nismo tragična bića i da smrt nema konačnu vlast nad nama, poslednji neprijatelj je poražen. Apostol Pavle uzvikuje: „Smrti, gde ti je žalac?“

Nijedno biće koje je Bog stvorio prizvavši nas iz ne bića u biće (iz ničega u nešto, u postojanje) neće se vratiti u ništavilo. Gospod nas neće prepustiti ne biću. Zbog toga se i molimo da se Bog seti usnulih slugu svojih, da žive u sećanju Božijem, da bi ih Bog u poslednji dan vaskrsao.

Bog je Bog živih, nije Bog mrtvih, za njega i u njemu niko nije umro. Dajući nam ovaj život, Bog nas stvara za život večni, te ćemo kroz našu slobodu doći do zajednice sa Gospodom, koja će nas izbaviti od smrti.

Čovekov život se ne završava smrću, jer je život Božiji dar, jer kako nam govore Jebanđelisti, samo od Boga treba da zatražimo život i daće nam se. Život u izobilju. Po rečima svetog Maksima Ispovednika za život večni potrebna nam je i duša i telo, baš zbog toga je Bog i uzeo telo i vaskrsao telo. Nije bilo dovoljno da se naše spasenje odvija samo na duhovnom planu. Tu možemo tražiti i razloge zbog čega je smrt tako tragična za nas, jer je to smrt tela kojoj smo svakodnevno svedoci. Lek protiv smrti je vaskrsenje, da opet citiramo apostola Pavla, kada budemo svi vaskrsli, tada će konačno smrt biti pobeđena, tada će sa nama vaskrsnuti i celokupna priroda…

Bog Otac će vaskrsnuti sve i verne i neverne, i grešne i pravedne i tada ćemo svi dati svoj odgovor pred Gospodom, za ovaj život, kao smo ga vodili i koliko smo ga iskoristili, da li smo ga proćerdali ili usmerili ka večnosti…

Kada god se sećamo umrlih, pominjemo ih i molimo se za njih, oni će živeti u Bogu.ali, kada bi mi i prestali da ih volimo, Bog neće prestati da ih voli. Ako ih mi i zaboravimo, Gospod neće, ako i majka zaboravi svoju decu, Gospod nas neće zaboraviti…

Ljubav Božija ne može podneti da jedan od nas malih strada. I tako dolazimo do osnovne uloge Crkve. Ne da naš život učini boljim ili da nas uči moralu, kako da živimo, već da nas sa Hristom, koji je glava Crkve spasi od smrti. Zato je za nas Crkva zajednica ljubavi.

Ova definicija onima koji nisu u Crkvi ili površno izražavaju pobožnost zvuči suvoparno i strano, kao definicija iz udžbenika, ali šta bi to trebalo da znači za nas. Za nas koji svoju pobožnost izražavamo bogoslovski, odnosno bivajući prisutni na svetoj liturgiji, kao živi članovi Tela Hristovog, Udovi Tela Hristovog?

U Novom Zavetu pojma Crkve ima tek u Delima apostolskim i poslanicama. U jevanđeljima se pominje samo jednom. Zašto je to tako?

Kada Hristos govori on nije omeđen stvorenim svetom kao mi, nije determinisan prostorom i vremenom kao mi. Hristos govori o Carstvu Božijem. Često koristi priču o svadbi kao simvolom Carstva. Realnost Drugog Hristovog dolaska i stvarnosti, odnosno stanja koja će uslediti nakon Drugog Hristovog dolaska, za Hrista su već tu, kao što i dan danas ponavljamo na liturgiji: i sada i uvek i u vekove vekova. amin.

Za Hrista, koji je večni Sin Božiji, koji postoji oduvek i postojaće uvek, Njegovom Ličnošću, eshaton (eshaton, na grč. Poslednji, odnosi se na poslednji događaj u istoriji, Drugi Hristov dolazak, kao i vreme, odnosno stanje koje će uslediti nakon Drugog Hristovog dolaska) biva već prisutan u svetu i istoriji. Isto važi i za zajednicu apostola i naroda Božijeg okupljenih istorijski oko Hrista.. i za njih Carstvo Božije je već tu, i ako oni to razumom još uvek ne shvataju. Upravo su zbog toga apostoli svoju zajednicu nazvali Crkvom tak nakon Hristovog Vaznesenja na nebo i silaska Svetog Duha na njih.

Tako i mi danas, kada pokušavamo da shvatimo šta je Crkva i u kakvoj se to zajednici nalazimo, trebamo slediti novozavetnu istinu. Crkva je zajednica naroda Božijeg okupljenog na jednom mestu, oko Ličnosti Hrista, Duhom Svetim.

Međutim, odmah ove imamo dva problema: Prvi, ne možemo se okupiti svi. Kao bića koja su padom determinisana prostorom i vremenom, ovi elementi postaju činjenice razdvajanja, umesto da nas sastavljaju, jer smo padom prvih ljudi, sa njima u pad povukli i čitavu tvorevinu.

Mene i mog oca odvaja prostor, on je na jednom mestu a ja na drugom i jako nam je teško da budemo zajedno na liturgiji, a mene i mog dedu razdvaja i prostor i vreme jer je postojalo vreme kada je moj deda postojao, a ja nisam, takođe postoji i vreme u kome ja postojim ovde, a moj deda ne.

Tako shvatana Crkva, kao zajednica sveg naroda Božijeg postojaće tek u Carstvu Božijem, kada će se te dve realnosti preobraziti, vaskrsnuće. Vreme će se preobraziti u večnost, a prostor u Carstvo… ovde u svetu i istoriji, imamo samo ikonu te zajednice, i to samo na liturgiji.

Tako mi okupljeni na liturgiji, predstavljamo ikonu budućeg Carstva Božijeg. Episkop, koji je prvi u zajednici je ikona Hrista, oko njega se okupljamo mi, sveštenici, kao ikone apostola a verni narod u Crkvi je ikona buduće zajednice svetitelja iz Carstva Nebeskog.

Da bi ova zajednica bila zajednica iz večnosti mora da postoje dva uslova, dva temelja, kao dva krila na kojima počiva Crkva, a to su po svetom Maksimu Ispovedniku ljubav i sloboda. Svaka druga zajednica van Crkve je uslovljena nekim od prirodnih zakona, u Crkvi se okupljamo slobodno. I još značajnije, bivamo oslobođeni slobodom kojom nas je Hristos oslobodio, a to je sloboda od smrti. Bivajući kršteni u našoj svetoj Crkvi i kasnije, bivajući prisutni na liturgiji, konkretno pričešćujući se, dobijamo lek besmrtnosti, zalog večnog života. I na kraju, kao što smo već rekli, kada sveštenici nad nama vrše opelo,  poručuju nam reči apostola Pavla, da ne umiremo kao osuđeni, već sa nadom na život večni…

Bivajući deo liturgijske zajednice, mi dobijamo zadatak da preobražavamo svet. Iz tog proizilazi da ljubav treba da postane temelj našeg bića, ali kroz zajednicu izgrađenu na slobodi. Imajući izvor u liturgijskoj zajednici i stavljajući nju na prvo mesto postajemo i bolji članovi i drugih zajednica koje nemaju svoj izvor u slobodi. Upravo zahvaljujući ovoj činjenici, Crkva je ukinula ropstvo u prvim vekovima. Kada je broj hrišćana u rimskom carstvu dostigao kritičnu masu, ropstvo je nestalo. Ubrzo su i sami rimski carevi postali hrišćanski svetitelji.

Isto će se desiti i danas u hrišćanskoj Evropi, kada broj hrišćana kod nas, hrišćana koji su na svakoj liturgiji i koji se pričešćuju na svakoj liturgiji dostigne broj kritične mase i ovaj današnji svet postaće bolji. Naše porodice biće bolje, i odnosi među ljudima počivaće na odnosima ljubavi i slobode…

Sveštenik Stevan Stefanović za Vidovdan

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here