Стеван Стефановић: Достојевски – легенда о Великом Инквизитору, други део

Поделите:

По Фројду три епохална дела светске литературе свих времена обрађују исту тему оцеубиства. Софоклов „Краљ Едип”,  Шекспиров „Хамлет” и  „Браћа Карамазови” Ф.М. Достојевског. У свака од три дела дат је мотив за овакав чин: сексуално ривалство због жене.

Код Достојевског, као и код Шекспира, неко други је учинио убиство, а не херој Димитрије; неко други, коме писац приписује своју болест; као и у претходна два романа, и овде је један од главних јунака епилептичар. За Фројда, сасвим је свеједно ко је дело уистину починио, за психологију је само важно ко га је желео, и због тога су сва три брата, изузимајући Аљошу, подједнако крива: нагонски распусник, Димитрије, скептични циник, Иван, и епилептични злочинац, убица, Смердјаков.[1]

И сам Иван Карамазов, пред поротницима на суду говори: „Он је убио, а ја сам га научио да убије… јер… ко не жели смрт очеву?“

И још: „До сада је код мене био ђаво, и ја сам под опсесијом самог ђавола и убеђивао Смердјакова да Бога нема, а пошто га нема, може убити и свог рођеног оца. Сада пак у име тог истог Бога тврдим да сам управо ја духовни убица мога оца, а да је стварни убица само моја продужена рука. Он ми је тај злочин и признао, а због тога се и обесио…“

Оцеубиство је код Фројда главни и најстарији злочин, како човечанства, тако и појединца и главни извор осећања кривице, често и једини.

Однос дечака према оцу је двојак: осим мржње и жеље да одстрани оца као ривала, обично постоји и нежан однос, такође. Оба односа, оба става, удружују се у идентификцију са оцем. Дечак би желео да буде на очевом месту јер му се диви, и желео би да буде као отац и због тога хоће да га уклони.

Чак и болест Достојевског, са својим раним нападима, како је тумачи творац психоанализе, имала је значење смрти, и напади су настали услед страха од смрти, а састојали су се од летаргичних стања спавања. Његов брат Андреј изнео нам је да Фјодор већ у младости имао обичај да пре спавања остави цедуљицу у којој је било речи о његовој бојазни да ће у току ноћи заспати у сан сличан смрти и да због тог моли да га сахране тек после пет дана.

Фројдова школа психоанализе дала је са своје стране образложење о смислу и намери ових напада. Они значе идентификацију са неким умрлим, или са неком особом која је још увек жива, а чија се смрт жели. За Зигмунда Фројда у случају Достојевског ова друга могућност је вероватнија. Неком другом се желела смрт, али у случају идентификације, ја сам онај други и ја сам сад мртав. Психоаналитичари тврде да је овај други за дечака по правилу отац, а напад је самокажњавање због жеље за смрћу омрзнутог оца.

Дечак се, међутим, сусреће са препреком: покушај одстрањивања оца као ривала могао би од очеве стране бити кажњен кастрацијом. У интересу очувања своје мушкости дечак одустаје од оцеубиства. Уколико ова жеља остане присутна у несвесном, ствара осећај кривице. Често се дешава да оба импулса, мржња према оцу као и заљубљеност у оца, подлежу потискивању.

Психоаналитичко искуство, по речима самог Фројда, ставља ове односе изван сваке сумње и допушта нам да у њима нађемо кључ за сваку неурозу. Фројд одлази толико далеко да мушка пријатељства у животу Достојевског, као и изузетно разумевање које испољава за своје супарнике у љубави, свакако у случају своје прве жене Марије, тумачи присутном латентном хомосексуалношћу, у егзистенцијално дозвољеној форми, као што показују многи примери из његових новела.

Дакле, Зигмунд Фројд дефинише Достојевског као необично снажно бисексуално диспонирану особу, која нарочитим интензитетом може да се брани од зависности од веома строгог оца. Тако Ја у себи прима идентификацију са оцем, и прави нарочиту инстанцу у односу на остале садржаје у Ја. Психоанализа је тада назива Над-Ја и приписује јој као наследнику родитељског утицаја, најважније функције.

Пошто је отац био свиреп, бруталан, онда Над-Ја преузима ова својства од њега и постаје садистичко, док Ја постаје мазохистичко, и има срашну потребу за самокажњавањем, која се исказује у једном делу као предавање судбини, а у другом налази задовољење у суровом поступању Над-Ја. [2]

Тако, и рани симптом напада умирања код Достојевског психоанализа тумачи као једно, од стране Над-Ја допуштено кажњавање путем идентификације Ја са оцем. Даље Фројд објашњава свој механизам хистеричних симптома, где и Ја и Над-Ја и даље играју улогу оца: „Ти си хтео да убијеш оца, да би и сам постао отац, сад си ти отац, али мртав отац…“[3]     

Без обзира на то што Достојевски сведочи да су његови напади управо у сибирском затвору добили свој дефинитивни, епилептични карактер, овакве исказе из Дневника писца Фројд прима са резервом, пошто, како сам каже, сећање неуротичара често врши фалсификовања. А и због тога што, када би прихватио да Достојевски у сибирском затвору има нападе, то би у знатној мери срушило Фројдову теорију. Када Достојевски у Сибиру не би имао нападе, то би за Фројда би доказ да епилептични напади за писца представљају самокажљавање, мећутим, како сам признаје, он то није могао доказати. За Фројда, уместо самокажњавања, Достојевски прихвата незаслужену казну од цара као замену за казну коју је заслужио његов грех против стварног оца. Тако првобитни смисао епилептичних напада остаје за психоанализу централан и непроменљив; за њих, Достојевски се није ослободио терета гриже савести због намере оцеубиства.

Тако Фројд и хришћанство као „религију сина” посматра у оквиру едиповог комплекса, где син из жеље за поседовањем мајке покушава да уклони оца. Христос је за Фројда у делима Достојевског само идеал кроз кога писац налази излаз и ослобођење од кривице. Фројд даље тумачи да Достојевски није могао да постигне слободу и да постаје реакционар отуда што је општељудска кривица сина, на којој се гради религиозно осећање, достигла у њему натпросечну јачину, коју, цитирам, чак ни његова велика интелигенција није могла да савлада. [4]

Читава ова студија је наш покушај да покажемо да Фројд није био у праву, и да без Христа и Цркве Достојевски никада не би био ово што јесте, проповедник слободе коју је на свет донео Господ Исус Христос, спасавајући и ослобађајући нас од смрти.

По Фројду болестан човек је онај који не остварује и не следи нагоне чак и ако их сублимира. Зигмунд Фројд, као што смо и малочас видели, оптужује Достојевског да је тамничар људи, а то је управо он сам! Он човека ставља у окове нагона, хормона, физиологије и биохемије. Не разликује довољно сексуалност и љубав, јер сексуално задовољан човек може остати гладан љубави.

Либидо, као израз чисто сексуалног нагона, само привидно води ка сједињењу међу људима, а управо човек препуштен сам себи, неоплемењен љубављу као слободом и слободом као љубављу срља у регресију, некултуру и властито неостварење појединца као слободне личности.

Николај Берђајев, руски философ, говори о љубави: „Љубав је пут за откриће тајне личности, и дубине њеног бића. Онај ко воли зна о вољеном бићу оно што цели свет не зна, и онај ко воли више је у праву него цели свет, јер само онај који воли уистину схвата личност и њену генијалност.“ [5]

Личност се остварује кроз слободну заједницу са другим. Први други кога срећемо и од кога црпимо и животне енергије, у буквалном, а не у пренесеном значењу, и потребну љубав и нежност да бисмо се развили као зреле и стабилне личности је мајка. Одвајајући се од мајке са 5-6 месеци дете стиче свест о себи као посебној индивидуи онда када схвати да је мајка друго.

Као зрела особа човек напушта родитељски дом, природну и биолошку везу и ствара нову заједницу са новом љубљеном особом. У овој заједници љубав се остварује као слободна за разлику од свих природом условљених односа.

Достојевски речима старца Зосиме каже: „Постарајте се да волите своје ближње, стварно, делатно поступцима, упорно и неуморно. Дођете ли кроз ту љубав до самоодрицања, тада ћете несумњиво поверовати и сумња неће ући у вашу душу…“

И речима Аљоше: „Уколико не волимо своје ближње, ми их гурамо у мржњу…“

Зато Димитрије Карамазов узвикује: „Широк је човек, и сувише широк, ја бих га сузио“. Широк је човек који носи боголикост у себи, проблеме живота, смрти и бесмртности, проблем вечног живота, проблем личности. Широк је човек који тражи Бога…

Свештеник Стеван Стефановић

 

[1] Зигмунд Фројд, наведено дело, 253. стр.

 

[2] Зигмунд Фројд, наведено дело, 247. стр.

[3] Исто, 248. стр.

[4] Исто, 251. стр.

[5] Владета Јеротић, Психоанаиза и култура, Београд 1974, 25. стр.

Поделите:

1 коментар

  1. ДОСТОЈЕВСКИ КАО ПРОРОК САВРЕМЕНИХ ДОГАЂАЈА

    Достојевски је пророчки сагледао савремене догађаје у Европи у којој је српски народ изгубио своје јединство и своју културну и политичку улогу крајем двадесетог столећа. Он је рекао да ће се нови људи одрећи слободе и да ће рећи Великом Инквизитору: „Држите нас поробљене, али храните нас“.

    Полазећи од чињенице, да се робови не сматрају као правне личности у инквизиторским, митоманским, робовласничким, идолатриским и окултним структурама у свету, јер су их њихови господари-робовласници, прошли и данашњи сводили на ниво теглећих животиња. Не заборавимо да је србофобични, вестернизовани, великохрватски диктатор-робовласник Јосип Броз Тито, продао капиталистичком западу више милиона несрећних радника-гастарбајтера као марксистички „вишак вредности“.

    Све ово што се збива у данашњем светском федералистичком новом поретку и што се збивало у трагичном двадесетом столећу под окриљем тоталитарних режима, сулудих крсташа, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“ и тзв. „великих кадрова“ који су седели, који и данас седе у тзв. „Светској Федералној Влади“, тзв. „Невладиним организацијама“ и езотериским , идолатриским и окултним митоманским структурама у свету, међу којима се посебно истичу извесни европски и амерички империјалисти-тријалисти (Види: http://www.globalsecurityjusticegovernance.org/publications-resources/report/; United World Federalists; World Federalist Movement…), само је свођење биланса погрешног постављања пројекта о којем је 1877. године Достојевски писао:

    „Европу очекују огромни преврати, такви да ум људски одбија да верује у њих сматрајући њихово остварење као нешто фантастично. Над целом Европом већ несумњиво кружи нешто кобно, страшно и што је главно, блиско…“

    Три године касније, Достојевски је писао:

    „Европа се налази уочи пада, пада свеопштег и ужасног… Настаће нешто што се неда ни замислити… Крајње разрачунавање, плаћање рачуна, може се догодити и много пре него што би и најача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам стародневни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити као почетак свему. А како би могао бити природан, када се неприродност налази у основама и сакупљала се вековима…? Та неприродносрт и та ‘нерешива’ политичка питања морају на сваки начин довести великом, крајње расправљачком рату у који ће сви бити умешани… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом и само чека прву варницу…“

    Узгред, не улазећи ни у какве друге коментара цитирали бисмо Питера Jyстинова ( Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег тријалисту-естаблиштарца, председника тзв. „Светске Федералне Владе“ чије се седиште налази у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама ( “He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који је објавио веома интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:

    „Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег ( “They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…

    Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јоффе, Литвинов, Радек, листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov. Dear me, London – Boston, 1977, стр. 257-258; Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).

    Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољско-јеврејског, немачког и етиопског порекла — ‘“… was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent…“ (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјасно деведесетих година ХХ века у извесном србофобичном европском и америчком тријалистичком естаблишменту, шта мисли о Србима:

    ”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.“ (Види: http://www.vijestio.com/vijesti/svijet/srbomrsci-izjave-poznatih-zapadnih-politicara-o-srbima/…).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here