Stevan Stefanović: Dostojevski – legenda o Velikom Inkvizitoru, drugi deo

Podelite:

Po Frojdu tri epohalna dela svetske literature svih vremena obrađuju istu temu oceubistva. Sofoklov „Kralj Edip”,  Šekspirov „Hamlet” i  „Braća Karamazovi” F.M. Dostojevskog. U svaka od tri dela dat je motiv za ovakav čin: seksualno rivalstvo zbog žene.

Kod Dostojevskog, kao i kod Šekspira, neko drugi je učinio ubistvo, a ne heroj Dimitrije; neko drugi, kome pisac pripisuje svoju bolest; kao i u prethodna dva romana, i ovde je jedan od glavnih junaka epileptičar. Za Frojda, sasvim je svejedno ko je delo uistinu počinio, za psihologiju je samo važno ko ga je želeo, i zbog toga su sva tri brata, izuzimajući Aljošu, podjednako kriva: nagonski raspusnik, Dimitrije, skeptični cinik, Ivan, i epileptični zločinac, ubica, Smerdjakov.[1]

I sam Ivan Karamazov, pred porotnicima na sudu govori: „On je ubio, a ja sam ga naučio da ubije… jer… ko ne želi smrt očevu?“

I još: „Do sada je kod mene bio đavo, i ja sam pod opsesijom samog đavola i ubeđivao Smerdjakova da Boga nema, a pošto ga nema, može ubiti i svog rođenog oca. Sada pak u ime tog istog Boga tvrdim da sam upravo ja duhovni ubica moga oca, a da je stvarni ubica samo moja produžena ruka. On mi je taj zločin i priznao, a zbog toga se i obesio…“

Oceubistvo je kod Frojda glavni i najstariji zločin, kako čovečanstva, tako i pojedinca i glavni izvor osećanja krivice, često i jedini.

Odnos dečaka prema ocu je dvojak: osim mržnje i želje da odstrani oca kao rivala, obično postoji i nežan odnos, takođe. Oba odnosa, oba stava, udružuju se u identifikciju sa ocem. Dečak bi želeo da bude na očevom mestu jer mu se divi, i želeo bi da bude kao otac i zbog toga hoće da ga ukloni.

Čak i bolest Dostojevskog, sa svojim ranim napadima, kako je tumači tvorac psihoanalize, imala je značenje smrti, i napadi su nastali usled straha od smrti, a sastojali su se od letargičnih stanja spavanja. Njegov brat Andrej izneo nam je da Fjodor već u mladosti imao običaj da pre spavanja ostavi ceduljicu u kojoj je bilo reči o njegovoj bojazni da će u toku noći zaspati u san sličan smrti i da zbog tog moli da ga sahrane tek posle pet dana.

Frojdova škola psihoanalize dala je sa svoje strane obrazloženje o smislu i nameri ovih napada. Oni znače identifikaciju sa nekim umrlim, ili sa nekom osobom koja je još uvek živa, a čija se smrt želi. Za Zigmunda Frojda u slučaju Dostojevskog ova druga mogućnost je verovatnija. Nekom drugom se želela smrt, ali u slučaju identifikacije, ja sam onaj drugi i ja sam sad mrtav. Psihoanalitičari tvrde da je ovaj drugi za dečaka po pravilu otac, a napad je samokažnjavanje zbog želje za smrću omrznutog oca.

Dečak se, međutim, susreće sa preprekom: pokušaj odstranjivanja oca kao rivala mogao bi od očeve strane biti kažnjen kastracijom. U interesu očuvanja svoje muškosti dečak odustaje od oceubistva. Ukoliko ova želja ostane prisutna u nesvesnom, stvara osećaj krivice. Često se dešava da oba impulsa, mržnja prema ocu kao i zaljubljenost u oca, podležu potiskivanju.

Psihoanalitičko iskustvo, po rečima samog Frojda, stavlja ove odnose izvan svake sumnje i dopušta nam da u njima nađemo ključ za svaku neurozu. Frojd odlazi toliko daleko da muška prijateljstva u životu Dostojevskog, kao i izuzetno razumevanje koje ispoljava za svoje suparnike u ljubavi, svakako u slučaju svoje prve žene Marije, tumači prisutnom latentnom homoseksualnošću, u egzistencijalno dozvoljenoj formi, kao što pokazuju mnogi primeri iz njegovih novela.

Dakle, Zigmund Frojd definiše Dostojevskog kao neobično snažno biseksualno disponiranu osobu, koja naročitim intenzitetom može da se brani od zavisnosti od veoma strogog oca. Tako Ja u sebi prima identifikaciju sa ocem, i pravi naročitu instancu u odnosu na ostale sadržaje u Ja. Psihoanaliza je tada naziva Nad-Ja i pripisuje joj kao nasledniku roditeljskog uticaja, najvažnije funkcije.

Pošto je otac bio svirep, brutalan, onda Nad-Ja preuzima ova svojstva od njega i postaje sadističko, dok Ja postaje mazohističko, i ima srašnu potrebu za samokažnjavanjem, koja se iskazuje u jednom delu kao predavanje sudbini, a u drugom nalazi zadovoljenje u surovom postupanju Nad-Ja. [2]

Tako, i rani simptom napada umiranja kod Dostojevskog psihoanaliza tumači kao jedno, od strane Nad-Ja dopušteno kažnjavanje putem identifikacije Ja sa ocem. Dalje Frojd objašnjava svoj mehanizam histeričnih simptoma, gde i Ja i Nad-Ja i dalje igraju ulogu oca: „Ti si hteo da ubiješ oca, da bi i sam postao otac, sad si ti otac, ali mrtav otac…“[3]     

Bez obzira na to što Dostojevski svedoči da su njegovi napadi upravo u sibirskom zatvoru dobili svoj definitivni, epileptični karakter, ovakve iskaze iz Dnevnika pisca Frojd prima sa rezervom, pošto, kako sam kaže, sećanje neurotičara često vrši falsifikovanja. A i zbog toga što, kada bi prihvatio da Dostojevski u sibirskom zatvoru ima napade, to bi u znatnoj meri srušilo Frojdovu teoriju. Kada Dostojevski u Sibiru ne bi imao napade, to bi za Frojda bi dokaz da epileptični napadi za pisca predstavljaju samokažljavanje, mećutim, kako sam priznaje, on to nije mogao dokazati. Za Frojda, umesto samokažnjavanja, Dostojevski prihvata nezasluženu kaznu od cara kao zamenu za kaznu koju je zaslužio njegov greh protiv stvarnog oca. Tako prvobitni smisao epileptičnih napada ostaje za psihoanalizu centralan i nepromenljiv; za njih, Dostojevski se nije oslobodio tereta griže savesti zbog namere oceubistva.

Tako Frojd i hrišćanstvo kao „religiju sina” posmatra u okviru edipovog kompleksa, gde sin iz želje za posedovanjem majke pokušava da ukloni oca. Hristos je za Frojda u delima Dostojevskog samo ideal kroz koga pisac nalazi izlaz i oslobođenje od krivice. Frojd dalje tumači da Dostojevski nije mogao da postigne slobodu i da postaje reakcionar otuda što je opšteljudska krivica sina, na kojoj se gradi religiozno osećanje, dostigla u njemu natprosečnu jačinu, koju, citiram, čak ni njegova velika inteligencija nije mogla da savlada. [4]

Čitava ova studija je naš pokušaj da pokažemo da Frojd nije bio u pravu, i da bez Hrista i Crkve Dostojevski nikada ne bi bio ovo što jeste, propovednik slobode koju je na svet doneo Gospod Isus Hristos, spasavajući i oslobađajući nas od smrti.

Po Frojdu bolestan čovek je onaj koji ne ostvaruje i ne sledi nagone čak i ako ih sublimira. Zigmund Frojd, kao što smo i maločas videli, optužuje Dostojevskog da je tamničar ljudi, a to je upravo on sam! On čoveka stavlja u okove nagona, hormona, fiziologije i biohemije. Ne razlikuje dovoljno seksualnost i ljubav, jer seksualno zadovoljan čovek može ostati gladan ljubavi.

Libido, kao izraz čisto seksualnog nagona, samo prividno vodi ka sjedinjenju među ljudima, a upravo čovek prepušten sam sebi, neoplemenjen ljubavlju kao slobodom i slobodom kao ljubavlju srlja u regresiju, nekulturu i vlastito neostvarenje pojedinca kao slobodne ličnosti.

Nikolaj Berđajev, ruski filosof, govori o ljubavi: „Ljubav je put za otkriće tajne ličnosti, i dubine njenog bića. Onaj ko voli zna o voljenom biću ono što celi svet ne zna, i onaj ko voli više je u pravu nego celi svet, jer samo onaj koji voli uistinu shvata ličnost i njenu genijalnost.“ [5]

Ličnost se ostvaruje kroz slobodnu zajednicu sa drugim. Prvi drugi koga srećemo i od koga crpimo i životne energije, u bukvalnom, a ne u prenesenom značenju, i potrebnu ljubav i nežnost da bismo se razvili kao zrele i stabilne ličnosti je majka. Odvajajući se od majke sa 5-6 meseci dete stiče svest o sebi kao posebnoj individui onda kada shvati da je majka drugo.

Kao zrela osoba čovek napušta roditeljski dom, prirodnu i biološku vezu i stvara novu zajednicu sa novom ljubljenom osobom. U ovoj zajednici ljubav se ostvaruje kao slobodna za razliku od svih prirodom uslovljenih odnosa.

Dostojevski rečima starca Zosime kaže: „Postarajte se da volite svoje bližnje, stvarno, delatno postupcima, uporno i neumorno. Dođete li kroz tu ljubav do samoodricanja, tada ćete nesumnjivo poverovati i sumnja neće ući u vašu dušu…“

I rečima Aljoše: „Ukoliko ne volimo svoje bližnje, mi ih guramo u mržnju…“

Zato Dimitrije Karamazov uzvikuje: „Širok je čovek, i suviše širok, ja bih ga suzio“. Širok je čovek koji nosi bogolikost u sebi, probleme života, smrti i besmrtnosti, problem večnog života, problem ličnosti. Širok je čovek koji traži Boga…

Sveštenik Stevan Stefanović

 

[1] Zigmund Frojd, navedeno delo, 253. str.

 

[2] Zigmund Frojd, navedeno delo, 247. str.

[3] Isto, 248. str.

[4] Isto, 251. str.

[5] Vladeta Jerotić, Psihoanaiza i kultura, Beograd 1974, 25. str.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here