Стеван Стефановић: Философија Достојевског

Поделите:

1880. године руски писац Фјодор Михајловић Достојевски достиже зенит своје популарности, у Лондону бива изабран за члана међународног књижевног комитета и члан Руске академије наука и уметности, одсека за књижевност. Тада одржава свој чувен говор на откривању Пушкиновог споменика у Москви и коначно завршава свој роман Браћа Карамазови.

Непосредно након говора на Пушкиновом споменику, Достојевски улази у полемику са професором Градовским, левичарем, једним од носиоца левичарских идеја у Русији, и родоначелником руске интелигенције. Ова два духовна горостаса улазе у један од највећих двобоја пером у другој половини деветнаестог века у Руском царству.

Ово пишем управо убог чињенице да је професор Градовски, као и читав круг људи којима је припадао и чији је гласноговорник био, више пута веру Достојевског у Бога узимао као нешто назадно. Ситуација која је потпуно незамислива у Америци и у западној Европи, а итекако могућа у Русији и код нас. Замслите само када би неко Бенџамину Френклину и Џорџу Башингтону замерио као назадно то што се у Декларацији о независности захваљују Богу и моле га да их упути, као и због чињенице да су се пре потписивања декларације заклели на Светом писму?

Овде нећемо анализирати велика политичка, философска и друштвена превирања која се у Европи дешавају у 19. веку, желимо само да истакнемо како дешавања у западној Европи утичу на Русију и на формирање њене постфеудалне друштвене интелигенције, да би смо јасно разумели полемику Достојевског и Градовског.

Достојевски се насупрот Градовском изражава богословски, јер говори из Цркве, као верник, као један од удова у Телу Христовом, са несумњивим благодатним, евхаристијским даровима.

И ако га многи оптужују за национализам и словенофилство, то је само површински приступ великом писцу. Достојевски се није супротстављао Европи као таквој, већ европској идеји просвећености и таласу нихилизма, искривљеног рационализма и атеизма, који из Европе продире у Русију. „…ми ћемо примити науку и све благодати које доноси Европа…“, каже Достојевски у једном есеју „…али нам њена просвета не треба, јер имамо Христа..“

.

У другој половини деветнаестог века Русија је могла духовно, у књижевности, богословљу, философији да парира и у неким моментима да буде супериорнија у односу на остатак Европе. Са Соловјевом, Берђајевим, Шестовом, Флоренским, Франком, Пушкином, Гогољем, Достојевским, Тургењевом, Толстојем, Чеховом, Оптинским старцима. Крајем 19. и почетком 20. века долази до прве кризе модерне и до разочарења у идеју општег историјског напредка у просветитељско поверење у објективност људског знања, као и у сам рационализам. Тако настаје и егзистенцијализам, као један од начина супротстављања Хегеловом философском систему.

Идеје егзистенцијализма, по философу Лаву Шестову, толико су широке да се могу применити код толико различитих мислилаца као што су Кјеркегор, Ниче и Достојевски. У својим списима Шестов говори да је човек из подземља Ф.М.Достојевског дошао да се напије воде на извору Кјеркегоровог религијског егзистенцијализма.

У својој студији „Достојевски и Ниче“ Шестов говори да је боље да критику чистог ума потражимо у делима Достојевског, него код Канта. Оно што је Кант звао критиком, више је одбрана, апологија, него критика, док је Достојевски разумео где леже суштински проблеми философије.

У време када егзистенцијализма Сартра, Камија и Хајдегера још нема, Достојевски је егзистенцијалиста јер се не бави теоријском метафизиком, већ проблеме постојања решава у реалном животу, кроз примере конкретних људи: „ко и сувише воли човечанство уопште, тај ће веома мало волети појединачног човека“ записао је Ф.М.Достојевски у својим белешкама…

Он је постмодерниста онда када нема назнака ни модерне, чврсто ослоњен на источну Цркву, пружа нам критику европског друштва које је тек у заметку, које ће се тек развити. Пружа критику „царства земаљског“ које стварају Хитлер и Маркс,сваки на свој начин газећи човека као појединачну личност. Зато ми и говоримо да комунизам долази са запада јер је резултат протестантског друштва и последица протестантског идеала стварања царства небеског на земљи.

Страхов, философ и пријатељ Достојевског, каже да је руски писац у сваком палом и најгорем човеку видео искру Божију: „…и због те лепоте која је из њих исијавала,коју је Достојевски проналазио испод немиле и ружне спољашности, он је људима праштао и волео их..“

Својим књижевним опусом Достојевски нас наводи да људске односе сагледавамо на другачији начин. Непосредно пре објављивања Браће Карамазових Достојевски пише кратку приповетку Сан смешног човека, са једном доминантном, централном идејом: саопштава нам да би се рај могао остварити за један сат, већ сутра… Ова приповетка објављена је 1877. године, априла месеца, када се у уму великог писца већ рађа идеја о роману Карамазови…

Главни јунак ове приповетке је још један човек из подземља, попут Раскољникова и Ивана Карамазова, један од носиоца идеја о којима говори Градовски, нихилиста и левичар. На почетку приповетке он је атеиста потпуно ослобођен морала: „одједном сам схватио да је мени свеједно хоће ли постојати свет или да ничег нигде нема…

Ношен оваквим нихилистичким ставом Смешни човек излази у град са намером да изврши самоубиство, јер овај свет нема смисла сам по себи. На путу сусреће девојчицу, буде веома груб према њој, међутим овај сусрет га ослобађа од самоубилачких идеја. Опет, као у Злочину и казни, да би се десио онтолошки потрес у човеку, потребно је само једно малено и нежно биће, једна безазлена девојчица, и тако долази до егзистенцијалног заокрета.

Без сусрета са девојчицом, главни јунак би се сигурно убио. Када долази кући он сања, најпре о самоубиству, а затим и о рају. Главни јунак сања рај који обухвата целу планету, двојницу ове наше земље, где људи живе апсолутно срећни, невини и безгрешни у свему потпуни, само зато што живе у апсолутној љубави једни према другима.

Након буђења из сна, Смешни човек говори: „сад хоћу живота, живота…“ исте речи које је узвикнуо и сам Достојевски након што је помилован, и ослобођен од смртне казне. Пошто је у сну видео слику раја, Смешни човек одлучује да проживи свој живот проповедајући ову истину: „ја ћу поћи неуморно да причам шта сам својим очима видео, премда не умем да препричам… А баш то и исмевачи не разумеју. Сањао кажу, халуцинација, бунило. Зар је то мудрост. А шта је и сан? Зар није и њихов живот само сан? … истог часа ће се наћи начина, само ако човек буде волео другог као самог себе, зато што сам видео истину, видео сам и знам да људи могу бити дивни и сречни… ја нећу да верујем да би зло могло да буде нормално стање човека…“

Истина коју Смешни човек приповеда састоји се у томе да треба волети ближњег као самог себе, да не треба ценити законе познања среће више од среће саме. За један сат земља постаје рај, ако се послуша Христос.

По речима професора Драгана Стојановића, нашег великог истраживача лика и дела руског писца, ничим Достојевски у читавом свом опусу није јасније, прегледније и убедљивије показао своју приврженост Христу него дајући овај рок од једног сата.

Љубав према свима јесте рај човеков, за рај треба волети друге као себе. Љубав омогућује човеку спасење од нихилизма, деградације личности и ништавила. Човеку је за егзистенцију потребан Други.

Данас, би и ми, ношени овом максимом Фјодора Михајловича, као источнохришћанска култура и цивилизација, требали да, следећи речи митрополита пергамског Јована Зизјуласа, западу уместо Ничеа, понудимо Достојевског.

 

Уметност, особито када долази из хришћанске средине, са дубоко развијеним евхаристијским животом, има потпун егзистенцијални значај. Уметност која сведочи да смо створени за Царство Божије, за неки бољи свет од овог. Она је стварање једног света ни из чега.

Када у европској философији и култури, хуманизму, нарочито у двадесетом веку долази до истицања човека као јединствене и непоновљиве личности и истицања слободе као основне предпоставке постојања, тада и уметност тежи да се пројави као слободна. (С.Дали, Гауди…) од сваке форме, природе, логике, законитости и датости…

У овој чињеници се више него у било чему другом уочава тежња личности да се ослободи у свом самопотврђивању од датости постојања, односно да постане Бог. Ова тежња је неодвојива од тежње човека да се оствари као личност. Као Личност у правом смислу речи, једниствена и непоновљива, слободна и вечна…

Свештеник Стеван Стефановић

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here