Stevan Stefanović: Filosofija Dostojevskog

Podelite:

1880. godine ruski pisac Fjodor Mihajlović Dostojevski dostiže zenit svoje popularnosti, u Londonu biva izabran za člana međunarodnog književnog komiteta i član Ruske akademije nauka i umetnosti, odseka za književnost. Tada održava svoj čuven govor na otkrivanju Puškinovog spomenika u Moskvi i konačno završava svoj roman Braća Karamazovi.

Neposredno nakon govora na Puškinovom spomeniku, Dostojevski ulazi u polemiku sa profesorom Gradovskim, levičarem, jednim od nosioca levičarskih ideja u Rusiji, i rodonačelnikom ruske inteligencije. Ova dva duhovna gorostasa ulaze u jedan od najvećih dvoboja perom u drugoj polovini devetnaestog veka u Ruskom carstvu.

Ovo pišem upravo ubog činjenice da je profesor Gradovski, kao i čitav krug ljudi kojima je pripadao i čiji je glasnogovornik bio, više puta veru Dostojevskog u Boga uzimao kao nešto nazadno. Situacija koja je potpuno nezamisliva u Americi i u zapadnoj Evropi, a itekako moguća u Rusiji i kod nas. Zamslite samo kada bi neko Bendžaminu Frenklinu i Džordžu Bašingtonu zamerio kao nazadno to što se u Deklaraciji o nezavisnosti zahvaljuju Bogu i mole ga da ih uputi, kao i zbog činjenice da su se pre potpisivanja deklaracije zakleli na Svetom pismu?

Ovde nećemo analizirati velika politička, filosofska i društvena previranja koja se u Evropi dešavaju u 19. veku, želimo samo da istaknemo kako dešavanja u zapadnoj Evropi utiču na Rusiju i na formiranje njene postfeudalne društvene inteligencije, da bi smo jasno razumeli polemiku Dostojevskog i Gradovskog.

Dostojevski se nasuprot Gradovskom izražava bogoslovski, jer govori iz Crkve, kao vernik, kao jedan od udova u Telu Hristovom, sa nesumnjivim blagodatnim, evharistijskim darovima.

I ako ga mnogi optužuju za nacionalizam i slovenofilstvo, to je samo površinski pristup velikom piscu. Dostojevski se nije suprotstavljao Evropi kao takvoj, već evropskoj ideji prosvećenosti i talasu nihilizma, iskrivljenog racionalizma i ateizma, koji iz Evrope prodire u Rusiju. „…mi ćemo primiti nauku i sve blagodati koje donosi Evropa…“, kaže Dostojevski u jednom eseju „…ali nam njena prosveta ne treba, jer imamo Hrista..“

.

U drugoj polovini devetnaestog veka Rusija je mogla duhovno, u književnosti, bogoslovlju, filosofiji da parira i u nekim momentima da bude superiornija u odnosu na ostatak Evrope. Sa Solovjevom, Berđajevim, Šestovom, Florenskim, Frankom, Puškinom, Gogoljem, Dostojevskim, Turgenjevom, Tolstojem, Čehovom, Optinskim starcima. Krajem 19. i početkom 20. veka dolazi do prve krize moderne i do razočarenja u ideju opšteg istorijskog napredka u prosvetiteljsko poverenje u objektivnost ljudskog znanja, kao i u sam racionalizam. Tako nastaje i egzistencijalizam, kao jedan od načina suprotstavljanja Hegelovom filosofskom sistemu.

Ideje egzistencijalizma, po filosofu Lavu Šestovu, toliko su široke da se mogu primeniti kod toliko različitih mislilaca kao što su Kjerkegor, Niče i Dostojevski. U svojim spisima Šestov govori da je čovek iz podzemlja F.M.Dostojevskog došao da se napije vode na izvoru Kjerkegorovog religijskog egzistencijalizma.

U svojoj studiji „Dostojevski i Niče“ Šestov govori da je bolje da kritiku čistog uma potražimo u delima Dostojevskog, nego kod Kanta. Ono što je Kant zvao kritikom, više je odbrana, apologija, nego kritika, dok je Dostojevski razumeo gde leže suštinski problemi filosofije.

U vreme kada egzistencijalizma Sartra, Kamija i Hajdegera još nema, Dostojevski je egzistencijalista jer se ne bavi teorijskom metafizikom, već probleme postojanja rešava u realnom životu, kroz primere konkretnih ljudi: „ko i suviše voli čovečanstvo uopšte, taj će veoma malo voleti pojedinačnog čoveka“ zapisao je F.M.Dostojevski u svojim beleškama…

On je postmodernista onda kada nema naznaka ni moderne, čvrsto oslonjen na istočnu Crkvu, pruža nam kritiku evropskog društva koje je tek u zametku, koje će se tek razviti. Pruža kritiku „carstva zemaljskog“ koje stvaraju Hitler i Marks,svaki na svoj način gazeći čoveka kao pojedinačnu ličnost. Zato mi i govorimo da komunizam dolazi sa zapada jer je rezultat protestantskog društva i posledica protestantskog ideala stvaranja carstva nebeskog na zemlji.

Strahov, filosof i prijatelj Dostojevskog, kaže da je ruski pisac u svakom palom i najgorem čoveku video iskru Božiju: „…i zbog te lepote koja je iz njih isijavala,koju je Dostojevski pronalazio ispod nemile i ružne spoljašnosti, on je ljudima praštao i voleo ih..“

Svojim književnim opusom Dostojevski nas navodi da ljudske odnose sagledavamo na drugačiji način. Neposredno pre objavljivanja Braće Karamazovih Dostojevski piše kratku pripovetku San smešnog čoveka, sa jednom dominantnom, centralnom idejom: saopštava nam da bi se raj mogao ostvariti za jedan sat, već sutra… Ova pripovetka objavljena je 1877. godine, aprila meseca, kada se u umu velikog pisca već rađa ideja o romanu Karamazovi…

Glavni junak ove pripovetke je još jedan čovek iz podzemlja, poput Raskoljnikova i Ivana Karamazova, jedan od nosioca ideja o kojima govori Gradovski, nihilista i levičar. Na početku pripovetke on je ateista potpuno oslobođen morala: „odjednom sam shvatio da je meni svejedno hoće li postojati svet ili da ničeg nigde nema…

Nošen ovakvim nihilističkim stavom Smešni čovek izlazi u grad sa namerom da izvrši samoubistvo, jer ovaj svet nema smisla sam po sebi. Na putu susreće devojčicu, bude veoma grub prema njoj, međutim ovaj susret ga oslobađa od samoubilačkih ideja. Opet, kao u Zločinu i kazni, da bi se desio ontološki potres u čoveku, potrebno je samo jedno maleno i nežno biće, jedna bezazlena devojčica, i tako dolazi do egzistencijalnog zaokreta.

Bez susreta sa devojčicom, glavni junak bi se sigurno ubio. Kada dolazi kući on sanja, najpre o samoubistvu, a zatim i o raju. Glavni junak sanja raj koji obuhvata celu planetu, dvojnicu ove naše zemlje, gde ljudi žive apsolutno srećni, nevini i bezgrešni u svemu potpuni, samo zato što žive u apsolutnoj ljubavi jedni prema drugima.

Nakon buđenja iz sna, Smešni čovek govori: „sad hoću života, života…“ iste reči koje je uzviknuo i sam Dostojevski nakon što je pomilovan, i oslobođen od smrtne kazne. Pošto je u snu video sliku raja, Smešni čovek odlučuje da proživi svoj život propovedajući ovu istinu: „ja ću poći neumorno da pričam šta sam svojim očima video, premda ne umem da prepričam… A baš to i ismevači ne razumeju. Sanjao kažu, halucinacija, bunilo. Zar je to mudrost. A šta je i san? Zar nije i njihov život samo san? … istog časa će se naći načina, samo ako čovek bude voleo drugog kao samog sebe, zato što sam video istinu, video sam i znam da ljudi mogu biti divni i srečni… ja neću da verujem da bi zlo moglo da bude normalno stanje čoveka…“

Istina koju Smešni čovek pripoveda sastoji se u tome da treba voleti bližnjeg kao samog sebe, da ne treba ceniti zakone poznanja sreće više od sreće same. Za jedan sat zemlja postaje raj, ako se posluša Hristos.

Po rečima profesora Dragana Stojanovića, našeg velikog istraživača lika i dela ruskog pisca, ničim Dostojevski u čitavom svom opusu nije jasnije, preglednije i ubedljivije pokazao svoju privrženost Hristu nego dajući ovaj rok od jednog sata.

Ljubav prema svima jeste raj čovekov, za raj treba voleti druge kao sebe. Ljubav omogućuje čoveku spasenje od nihilizma, degradacije ličnosti i ništavila. Čoveku je za egzistenciju potreban Drugi.

Danas, bi i mi, nošeni ovom maksimom Fjodora Mihajloviča, kao istočnohrišćanska kultura i civilizacija, trebali da, sledeći reči mitropolita pergamskog Jovana Zizjulasa, zapadu umesto Ničea, ponudimo Dostojevskog.

 

Umetnost, osobito kada dolazi iz hrišćanske sredine, sa duboko razvijenim evharistijskim životom, ima potpun egzistencijalni značaj. Umetnost koja svedoči da smo stvoreni za Carstvo Božije, za neki bolji svet od ovog. Ona je stvaranje jednog sveta ni iz čega.

Kada u evropskoj filosofiji i kulturi, humanizmu, naročito u dvadesetom veku dolazi do isticanja čoveka kao jedinstvene i neponovljive ličnosti i isticanja slobode kao osnovne predpostavke postojanja, tada i umetnost teži da se projavi kao slobodna. (S.Dali, Gaudi…) od svake forme, prirode, logike, zakonitosti i datosti…

U ovoj činjenici se više nego u bilo čemu drugom uočava težnja ličnosti da se oslobodi u svom samopotvrđivanju od datosti postojanja, odnosno da postane Bog. Ova težnja je neodvojiva od težnje čoveka da se ostvari kao ličnost. Kao Ličnost u pravom smislu reči, jednistvena i neponovljiva, slobodna i večna…

Sveštenik Stevan Stefanović

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here