Стеван Стефановић: Изазови савременог богословља

Поделите:

Мир Божији, Христос се роди!

 

Свети оци првих векова, неподељене Цркве, били су мислиоци широког спектра, попут античких философа. Бавили су се пре свега богословљем, али и историјом, политиком, философијом и били многозналци у правом смислу те речи… Оно што је најважније, њихове речи биле су актуелне, савремене и живе.

Данас, посебно у другој половини двадесетог века богословље је сувопарно, пуно поновљених схоластичких фраза које нису актуелне и не значе ништа савременом човеку. Савременом човеку, који је био и остао боготражитељ. Свака потрага савременог човека за смислом, је увек дубоко теолошка, било да је она егзистенцијална, било да методолошки спада у неку научну упитаност. Јер сваки научник, ако није догматичан, већ трага за новим решењима, било у природним, било у хуманистичким наукама, трага упаво за смислом, за смислом науке, за оним што су позитивисти с краја 19. века називали философијом науке.

Како да данас учинимо Христову реч савременом, доступном обичном човеку, који је de jure хришћанин, али у Цркву не долази? А с друге стране да наша реч опет буде ерминевтичка, односно да буде тумачење Светог писма савременим језиком који ће у исто време остати и језик Цркве?

Данас живимо у времену кризе институција: са Београдског универзитета се уклањају професори, обавезног служења војног рока нема, опозиција не учествује у раду парламента, власт у суседној Црној Гори спроводи мере које нису спроводили ни Хитлер, нити Анте Павелић, па чак ни Енвер Хоџа, који је своју државу прогласио првом атеистичком државом у свету. У времену кризе институција, на жалост ни Црква није поштеђена.

Циљ теологије мора бити увођење човека у однос са Личношћу Бога Оца, као увођење у однос са једном другом Личношћу. Као последица овог односа, произаћи ће однос човека као личности према другој личности у свим осталим друштвеним сферама. Ова чињеница заједнице, где и друге личности посматрамо као боголике, као иконе Божије, јединствене и непоновљиве, остварује се само на литургији.

Црква опстаје управо због чињенице да је она богослужбена, евхаристијска заједница. Извор савременог богословља мора бити литургија, на тај начин теологија остаје верна отачком периоду неподељене Цркве, али постаје и савремена. На литургији ми свакодневно славимо и понављамо све оно што је Бог учинио за наше спасење, како нам и сведочи молитва коју читамо на свакој литургији, баш пре освећења дарова, ми се на литургији сећамо: Крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небо и Другог и славног доласка.

Као што се сећамо догађаја који су се историјски збили, (Страдање на крсту, васкрсење, спасовдан…) тако се сећамо и догађаја који се још увек није догодио, а то је Други Христов долазак, тако исповедамо ванвременски, односно есхатолошки идентитет како саме литургије, тако и нас који смо се окупили у Цркви на литургији ( есхатолошки = Есхатон, на грчком последњи, а односи се на Други Христов долазак, као последњи догађај у људској историји, али и на стање, односно „време“ које ће уследити након Другог Христовог доласка). Ипак, пошто је Црква пре свега есхатолошка заједници, али ипак и заједница која обитава у историји, данас посебно прослављамо рођење Сина Божијег.

Једном сам написао да Црква није историјска заједница, и та моја изјава изазвала је својеврсну полемику. А управо је новозаветна истина да Црква није историјска заједница. Новозаветни писци, апостоли а пре свих апостол Павле када говоре о Цркви, каже да је Црква „настањена“ да обитава у неком граду, да та њена историјска, институционална, рекли би данас, димензија, није њена суштина.

Црква јесте у историји, али њен идентитет је у будућности, у будућем Царству Божијем, овде у свету имамо само икону те заједнице. Апостол Павле одлази чак корак даље када каже да ми (заједница хришћана) овде немамо постојаног града, већ чекамо онај који ће доћи. (Нови Јерусалим, будуће Царство Небеско).

Овде је важно подсетити се и Кнеза Лазара, који полазећи у битку, догађај у реалној историји, доноси одлуку да се веже за Царство Божије и успоставља Косовски завет, исповедивши да је земаљско за малена царство, а Небеско одувек и довека.

Тако славећи и рођење Христово, ми га славимо управо окупљени на богослужењима, од бадње вечери, па до литургија сва три дана, ми не славимо Божић сећајући се на тај историјски догађај, већ живо учествујући у њему у икони, и кроз икону. Јеванђеље која читамо на литургијама, почевши од онога које смо читали на празник праотаца, имају задатак да нас уведу у слављење празника и да нам дају теолошку позадину овог празника.

Најпре, јеванђелист нам открива да је Христос човек, да је рођен од семена Аврамова, на тај начин се испуњава пророштво, обећање Аврааму да ће се из његовог семена родити Спаситељ света, онај који ће спасити народ Божији.

Опет, рођење Исуса Христа има и Божанску димензију, праћено је чудима. Божићно јеванђеље, које је писао апостол Лука сведочи нам да је Исус Христос Син Божији, његово рођење се разликује од рођења сваког другог човека. Док је свако од нас рођен од оца и мајке, мужа и жене, Христос је рођен наитијем Духа Светог, од Дјеве Богородице, не по биолошкој нужности, већ слободним пристанком Дјеве Марије да се у њој оваплоти Син Божији.

Дакле рођење Сина Божијег одвија се у сфери слободе, а не природних закона, без учешћа мужа. Апостол Лука инсистира да је Исус Христос Син Божији који постоји од увек и пре рођења од Дјеве Богородице. Овим се прекида ланац смрти који носимо сви, будући да смрт улази у наш живот кроз рођење: рађајући се, ми почињемо да умиремо.

Ми данас имамо обичај да кажемо, на пример да је тај и тај човек умро у седамдесетпетој години, уствари човек почиње да умире од рођења, у људском организму постоје ћелије које се не обнављају, које почињу да нестају од човековог рођења. У тренутку достизања полне зрелости, процес старења и умирања се само убрзава. Зато и философ Мартин Хајдегер назива човека бићем за смрт.

Христос зато и говори да онај који је рођен од мужа и жене неће наследити Царство Божјије, већ онај који је рођен на другачији начин. Ако останемо на природном рођењу, ми не можемо да превазиђемо смрт. Смрт превазилазимо кроз слободно сједнињење са нествореним Богом, рођењем водом и Духом, најпре на крштењу, а затим и на литургији, сједињујући се са личношћу Сина, Духом Светим.

Данс када славимо рођење Христово, однсно Божић, славимо почетак нашег спасења, управо због чињенице да је на данашњи дан Бог постао човек. Славећи Божић прослављамо јединствени догађај, догађај без преседана, јер славимо рођење Онога који је постојао одувек. Рођење Христа је једино ново под сунцем.

Твар, оно што је створено ни из чега, свет и човек, не може постојати без заједнице са Богом. Зато баш и свети оци говоре, да када Бог ствара свет, његов је план да се све сједини са Сином Божијим, и  да тако у Личности Сина живи вечно.

 Божић нам показује још једни важну ствар. Да Бог силази са неба да би се сјединио са нама. Бог је тај који чини први корак ка нашем спасењу, ка нашем вечном животу: Прави мост преко провалије, преко онтолошког јаза између нествореног и створеног. Бог долази међу нама, постаје један од нас, апостоли сведоче о њему, говоре о ономе што њихове руке опипаше, очи видеше…

Наш је задатак да ми слободно и ненаметнуто, из љубави наше остваримо једнинство са Богом, јединство кроз литургијску заједницу, јер како нас учи свети Максим Исповедник, од вечности је била жеља бога Оца да се тајна оваплоћења оствари у сваком бићу…

 

Мир Божији, Христос се Роди

Ваш молитвеник пред богомладенцом, отац Стеван Стефановић

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here