Стеван Стефановић: Краљевић Марко

Поделите:

 

„Марко сине, једини у мајке, не била ти моја рана клета

Немој сине говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима,

Веч по правди Бога Истинога… “

 

Данас, у двадесетпрвом веку радо прихватамо идеју да се природне науке и техника развијају и да расту, с друге стране бива нам теже да прихватамо да на исти начин расту и друштвене науке, оно што се у англосаксонском говорном свету назива humanity (хуманистичке, друштвене, науке). Сведоци смо да научници свакодневно откривају нове чињенице, које бацају ново светло на дати историјски догађај или на неку личност. У том духу, и овде ћемо покушати да у светлу најновијих историографских и археолошких открића кажемо коју реч о Марку Краљевићу, највећем јунаку српске епске поезије али и митологије.

Истражујући порекло народних прича, како бајки, тако и епских, јуначких прича етнолози и етнографи су испитивали дубоку прошлот и тражили оно што је заједничко свим најстаријим бајкама. Овим темама се бави наука која се зове компаративна митологија, која покушава да конструише, састави најстарију причу. Причу свих прича. Тако су дошли до резултата да свако друштво, од најстаријих људских заједница до данас има свог хероја. Заједничко свим најстаријим причама, је постојање јунака, који се сукобљава са злом, односно херој и његов подвиг. Херој је носиоц свих позитивних, добрих особина једне заједнице, државе, друштва или народа. Тако се једна заједница, од најмањих до глобалних, идентификује са својим херојем. Херој нашег времена, је погађате Новак Ђоковић. У времену кад живимо тешко, нама је важно да се индетификујемо са витезом спорта и да ту нађемо личну сатисфакцију, да је један од нас херој, бољи од осталих, најбољи на свету.

Савремена психологија Карла Густава Јунга потврдила је ова истраживања. Оно што знамо о јунаку, није оно што смо научили емпириски, кроз наше искуство, већ је идеја о хероју архитип и да спада у сферу колективног несвесног.

Марко Краљевић је у неку руку двострука личност и кроз целокупну историју Срба постоји и егзистира у своје две улоге: пре свега као историјска личност последњег српског средњевековног краља Марка Мрњавчевића, али и као митски, поетски херој Краљевић Марко. По речима највећег истраживача личности и дела Марка Краљевића, археолога мр Марка Алексића, он је културолошки феномен и национални јунак, не само Срба, већ свих Словена.

У народној епици постоје два слоја: први је старији у којем се Марко Краљевић помиње као средњевековни витез, племенит човек који је архетип светог ратника на коњу, витез који је носилац моралних вредности, етичких и хришћанских: он чита и тумачи књиге староставне, он је тај који одређује на коме је Царство. Попут свих витезова, Марко штити немоћне од моћних, сиромашне од богатих, он је носиоц моралног начела: … јер зла добра донијети неће…

У другм новијем слоју, Краљевић Марко је сличнији паганским јунацима нпр Ахилу, са бујном природом, коју је тешко обуздати и прави је пример антихероја: пије вино у току рамазана, и то пола пије, пола Шарцу даје, када Турци забрањују да се јашу коњи, он једног коња јаше, а другог води, оре царске друмове…

Као и антички јунаци, Марко има и своје мистично оружје: златни шестоперац. Попут Беовулфа, или Херкула који има топуз или Торовог чекића, Марко се чак и на неким иконама слика са буздованом.

Марко Мрњавчевић рођен је времену највеће експанзије српске средњевековне државе, 1335. године, у времену цара Душана, савременици су му Марко Поло и Данте, али и кнез Лазар, књегиња Милица и деспот Стефан Лазаревић.

Прво историјско помињање Марака Мрњавчевића налази се у дубровачким архивима. Наиме, Марко одлази у Дубровник, 1361. након сукоба српског цара Уроша 5. са Дубровчанима, као преговарач у дипломатској мисији. Из овога, можемо закључити да је Марко и ако веома млад, био цењен од стране својих савременика, чим му је поверена овако важна мисија. Марко у Дубровнику успева да издејствује ослобођење српских затвореника и подиже сребро свог оца које је било депоновано у овом граду.

Историјски Марко је заиста био витез и личност са интегритетом, живео је у драматични временима, имао је пуно искушења у животу. На икони у цркви свете Недеље у Призрену, приказан је као млади краљ, непосредно пре маричке битке. Можемо предпоставити да је Марков отац, краљ Вукашин одредивши Марка за престолонаследника, док је сам био савладар цара Уроша, припремао смену династија и одредио Марка за легитимног наследника престола целокупног српског царства.

Међутим након маричке битке, коју је Марко провео у ратном штабу свог оца у Скопљу, постало је јасно да српске државе на југу неће дуго опстати као слободне и независне. Распад Марковог краљевства је у реалној историји, онај распад Душановог царства из народне епике, где сваки од властела узима свој део државе.

Марко је највећи део своје владавине провео као независан владар, а не како се до скоро сматрало турски вазал. Преко четрнаест година, од маричке битке када постаје самостални владар 1371, па све до 1385. године Марко одлучно одбија турско вазалство, чак и када сви околни владари и властела постају вазали турског султана. Марко вазал постаје последњи и то тек 1385. године, проценивши да је то једини преостали начин да помогне свом, поробљеном народу. Када његова браћа Андријаш и Дмитраш одлазе у Угарску и постају прва српска властелинска породица с оне стране Саве, Марко остаје са својим народом у Прилепу. Одлука да остане у Прилепу, 1394. године, уз свој народ, представља једну политички лошу одлуку, али, још једну одлуку која показује интегритет и моралне особине Марка Мрњавчевића.

Такође, ваљало би рећи коју реч о вазалству. Бити вазал не значи бити поробљен. Српске државе падају под турску власт тек 1459. године, осамдесет година након Марковог примања вазалства. Вазали су били у обавези да плаћају порез ономе чији су вазали и да се одазову на позив у случају рата.

Данас поуздано знамо да се Марко Мрњавчевић није одазивао на позив турског султана Мурата. Прво, знамо засигурно и да није учествовао у боју на Косову и ако му је то била вазална обавеза, а знамо и да Турци нису дошли на Косово преко земаља Марка Краљевића и ако им је било ближе и лакше, већ су дошли кроз земље Константина Драгаша.

Интересантно је да последње речи Марка Краљевића бележи Константин Философ, Марков савременик, а биограф Деспота Стефана Лазаревића. Наиме, пред битку на Ровинама, 17. маја, 1395.  једину у којој је Марко учествовао као турски вазал, када су се хришћански ратници, који су ратовали на Бајазитовој страни окупили пред бој на саветовање, (а реч је о Марку Мрњавчевићу, Константину Драгашу и младом Стефану Лазаревићу који је тада имао непуних деветнаест година), Марко је рекао: волео бих да Бог буде хришћанима у помоћ сутра, па макар ја био први који ће погинути.

Ове речи Марка Краљевића пророчки су се испуниле. Као што примећујемо млади Стефан стоји уз Марка, и сам Деспот и његов биограф који записује Маркове речи, пуни су љубави и поштовања према Марку, што наравно не би био случај да је Марко ратовао на Косову, где је, како знамо, страдао мученички кнез Лазар, Стефанов отац.

Још један савременик ових догађаја, бивши јаничар, Константин Михајловић записује неких четрдесетраак година касније да је и султан Бајазит био љут на Марка због неучествовања у ратовима на страни Турака и неиспуњавања вазалских обавеза.

Поузданих података о гробу Краљевића Марка нема. По усменом, Црквеном предању, сахрањен је у Хиландару, по другим у такозваној Марковој Цркви, а по трећим, највероватнијим као и његов отац Вукашин, пошто је погинуо у бици епских размера, био је убројан у мртве на бојишту.

Епска поезија није дала Марку да страда. Он у народном предању живи готово три стотина година и на крају одлази у пећину на починак. Виле га подижу из мртвих, онда када страдање хришћана под Турцима постаје неподношљиво, пред Кумановску битку:

 

„…љуто цвили сиротиња раја, љуто цвили до Бога се чује

Све помиње Краљевића Марка… нема Марка, жалосна му мајка!

Спава Марко петстотин година, у пећини у Урвини планини

Већ почујте моје сеје миле, да беремо биље од разбора,

Да дижемо махнита јунака, нек избавља робље од душмана…“

 

Кумановска битка забележена је у народном предању као ослобођење Старе Србије и повратак нововековне српске државе на позиције средњевековног краљевства. У епској песми Кумановска Битка, Марко Краљевић и Милош Обилић, дају Србима своју снагу, срце и јунаштво, да Срби могу да победе Турке и Арнауте. Ношени овим надљуским даровима  Млади Краљевић и Кнез Арсен ослобађају поробљене хришћане.

У Кумановској битци мешају се косовски завет, историја и митологија са народним предањем. Свеће које је књегиња Милица поклонила манастиру Дечани, са заветом да их упали онај ко ослободи Косово, упалио је управо краљ Александар Карађорђевић, ослободитељ и ујединитељ свих Српских земаља, након Кумановске битке…

Стеван Стефановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here