Stevan Stefanović: Legenda o Velikom inkvizitoru – Prvi deo

Podelite:

Niko u istoriji filosofije nije pre Dostojevskog iskazao svu veličanstvenost slobode onako kako je to pisac učinio u „Legendi o Velikom inkvizitoru”.

Legenda je, pored ostalog i jedan od najsnažnijih traktata o slobodi u književnosti. Kroz Ivana Karamazova, Dostojevski je izrazio i najveću pobunu protiv Boga. Poput Markijona, jeretika iz prvih vekova hrišćanstva, Ivan Karamazov se buni protiv nepravde koja vlada na zemlji. Markijon je govorio da čitav svet i sve što je u njemu u zlu leži, i da se kao takav ne može spasti. Pod velikim uticajem platonizma i novoplatonizma, suštinu čoveka svodi na element koji nije materijalan. (duh, dušu, psihu…)

Pored pobune protiv Boga i izvanredne teorijske postavke ateizma, Legenda je himna slobode koja je ljubav, i ljubavi koja je sloboda. Braća Karamazovi sa Legendom kao svojim centralnim delom, jesu roman o Hristu, koji je Dostojevski čitavog života želeo da napiše.

U „Legendi o Velikom inkvizitoru” Dostojevski koristi sasvim nov književni zaplet. Hristos ponovo dolazi, ovoga puta u okolini Sevilje u Španiji, u čisto rimokatoličkoj sredini, gde ga hvataju inkvizitori i sude mu. Sudija zamera Hristu na načinu na koji je odgovorio kušaču u pustinji:

 „Tvoje vreme je prošlo… Šta si ti uradio sa ljudima kada si im dao slobodu, da bi te sledili?”

Naime, u Jevanđelju po Mateju stoji da je nakon krštenja duh odveo Hrista u pustinju da ga iskušava i reši tri za ljudsku prirodu egzistencijalna pitanja.

Kušač traži od Hrista da pretvori kamenje u hlebove. Posle četrdesetodnevnog posta Hristos je gladan, međutim ovako odgovara: „Ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Gospodnjih”. On odbija da kamenje pretvori u hlebove i time reši ekonomsko pitanje, ekonomski problem.

Ovo je veoma bitna tema. U Piščevom dnevniku Dostojevski iznosi sledeće: „…Čim moralno-religiozna ideja kod jednog naroda dođe do svog kraja, nastupa kukavička potreba da se ljudi ujedine radi ‘spasavanja stomaka’. Svako građansko ujedinjenje u takvom slučaju drugih ciljeva ne može imati…

 Eto, sada se francuska buržoazija ujedinjuje sa tim ciljem – spasite stomake pred četvrtim staležom koji nadire.

Ali to spasavanje stomaka je najmoćnija ideja među svim idejama koje mogu da ujedine čovečanstvo. To je zapravo predosećanje kraja, početak kraja… “Budite braća pa će i bratstva biti među vama. Ako nema braće, nikakvo ujedinjenje neće moći da stvori bratski savez…“

Kušač zatim kaže Hristu da skoči sa jerusalimskog hrama u bezdan: „Ako si Sin Božji, skoči dole jer je pisano: Anđelima svojim zapovediću za tebe, i uzeće te na ruke, gde god da zapneš za kamen nogom svojom”. Hristos odbija da skoči i najubedljivije brani slobodu ljudske ličnosti, odbija da skoči i tako čudo ozakoni kao jedino sredstvo ostvarivanja Božjeg plana na zemlji. Hristos upravo zato što ceni slobodu ljudskog opredeljenja odlučuje da ljubavlju, a ne čudom, pridobije ljude.

Baciti se sa krova  hrama u provaliju znači pokloniti ljudima toliko željeno čudo i na takav čudesan način prevazići prirodne zakone.

Na drugom mestu, u svojim Beleškama Dostojevski govori: „Poveruj, ali veruj slobodno, to je formula hrišćanstva. Gospod nije sišao sa krsta da bi ljudi silom poverovali, zahvaljujući čudu – On je upravo želeo slobodu savesti. To je duh naroda i duh hrišćanstva…“

Treće kušanje se sastoji u tome da đavo nudi Hristu sva carstva ovog sveta ako mu se pokloni. Hristos to odbija odgovarajući: „Bogu se jedino klanjaj i njemu jedino služi…” Hristos odbija da objedini sve narode i time reši politički problem, odbija da stvori carstvo nebesko na osnovama zemaljskog carstva.

Inkvizitor zamera Hristu na ovakvim odgovorima i upravo je to savršena kritika dve velike zapadnoevropske kulturne struje.

Prvo, stav Inkvizitora je stav rimokatoličke crkve. Vatikan i papizam su na istorijska kušanja odgovorili suprotno od Hrista, stvarajući Vatikan, zemaljsko carstvo sa svim institucionalnim osobinama države, nudeći ljudima i hleb i čuda, legalizujući čudo – jedno od kriterijuma nečije svetosti. Inkvizitor naglašava da je katolicizmu Hristos danas suvišan i izbacuje ga rečima: „Odlazi da se više nikad ne vratiš…“

Ti si im obećao nebeski hleb“, govori Hristu rimokatolički inkvizitor, „…dobijajući od nas hleb, oni će jasno videti da mi njihove hlebove njihovim rukama zarađene, uzimamo od njih da bi ih opet njima dali… Uvideće da mi kamenje u hleb pretvaramo. No, više će voleti što hleb dobijaju iz naših ruku, nego sam hleb… …Carstvo naše će se sazdati…Ponavljam ti, već sutra ćeš ugledati poslušno stado, koje će na prvi znak moje ruke poleteti da zgrće žeravicu oko lomače na kojoj ću te spaliti, zato što si došao da nam smetaš. Jer, ako postoji iko ko je više od svih zaslužio lomaču, onda si to Ti! Sutra ću te spaliti…“

U Piščevom dnevniku polemišući sa Gradovskim, Dostojevski se vraća na ovu temu: „Crkva je u prvim vekovima bila progonjena, a njen ideal se oblikovao pod zemljom, a gore na zemlji podizala se ogromna zgrada, veliki mravinjak – stara rimska imperija, koja je takođe bila ideal i ishodište moralnih težnji čitavog antičkog sveta.

Ali mravinjak nije bio izgrađen do kraja, Crkva ga je potkopala. Došlo je do sukoba između dveju najsuprotnijih ideja kakve su ikada postojale na zemlji: Čovekobog se susreo sa Bogočovekom, Apolon Belvederski se susreo sa Hristom.

 Došlo je do kompromisa. Imperija je prihvatila hrišćanstvo, a Crkva rimsko pravo i rimsku državu. Jedan manji deo Crkve se povukao u pustinju i nastavio tamo da se trudi.

 Pojavile su se ponovo hrišćanske opštine, zatim manastiri. Ogroman deo Crkve, docnije se, kao što je poznato, podelio na dve polovine.

 U zapadnoj polovini država je najzad u potpunosti pobedila Crkvu. Crkva je bila uništena i totalno se pretvorila u državu. Pojavio se papizam – produženje stare rimske imperije u novom ruhu. U istočnoj polovini državu je pokorio Muhamedov mač. Ostao je samo Hristos, odvojen od države…

Drugo, pored zapadne crkve u „Legendi o Velikom inkvizitoru” Dostojevski daje savršenu kritiku komunizma. Ova ideja prisutna je kod ruskog pisca još od romana Zli dusi. Vizionarski Dostojevski kritikuje komunizam pedeset godina pre Oktobarske revolucije, onda kad su se u Rusiji organizovale prve socijalističke „petice”. Komunizam obećava hleb svima pravilnom raspodelom dobara, poklanja čovečanstvu  čudo jednakosti i ujedinjuje čitav svet pod zastavom marksizma,  gde se sve verske i etničke granice brišu. Dakle, i komunizam odgovara pozitivno kušaču, pokušavajući da đavolove kušnje postavi kao ciljeve novog društva, carstva nebeskog na zemlji.

U svojim Beleškama, koje ponekad najbolje oslikavaju intimni karakter velikog pisca, Dostojevski veoma često govori o socijalizmu i o odnosu socijalizma sa hrišćanstvom: „Socijalisti hoće da preporode čoveka, da ga oslobode, da ga zamisle bez Boga i bez porodice. Oni zaključuju da ako nasilno promene čovekov ekonomski način života, da će postići svoj cilj. No čovek se neće promeniti pod dejstvom spoljašnih uzroka, već samo pod dejstvom moralne promene… i ko se boji socijalista, komunista i komunara? Svi oni nisu ništa žrtvovali radi opšte koristi. I u početku će doduše i žrtvovati, u gužvi, kao stado ovnova, ali samo da ne bi izostali za drugima, tj. iz taštine i oholosti, no istog časa će se trgnuti i gaziće i pljačkaće jedni druge, svom snagom koju budu imali. Iako će komunizam sigurno pobediti, on će zbog pljačke u tren oka propasti. Njemu je potrebno jedno drugo pleme… Misija Rusije u budućnosti biće u pokoravanju duhom, a ne mačem…

Socijalizam je isto što i hrišćanstvo, s tim što socijalisti smatraju da se sve može postići razumom bez duha…

Komunizam je nastao iz hrišćanstva, iz uzvišenog gledanja na svet. Za sve je to kriva rimska crkva. Čovečanstvo se pokorilo njoj, no samo do nauke. Nauka je ustala i, kada je nastupilo vreme, ti enciklopedisti su počeli da propovedaju ljudima i čitavom svetu da su oni bogomdani prosvetitelji i da se može i bez Boga i bez Hrista. Tada je usledila revolucija, ona se zadovoljila sa malim, ali se potom pojavio socijalizam… 

 Socijalne teorije su u najvećoj zabludi jer su ponikle iz dezintegrisanog života čoveka. Čovek je sam sebi odsekao udove, pa se sada raduje što može da živi bez tih udova, umesto obrnuto, da se trudi da razvije sve odsečene udove…       

 Mi ćemo Evropi doneti pravoslavlje, ono će se u budućnosti sresti sa socijalizmom… Mi ćemo sa pravoslavljem ponuditi najliberalniju ideju kakva se samo može zamisliti, život ljudi u ime svih koji dolaze i koji se sa nama saglašavaju… Duhovno jedinstvo koje nosi pravoslavlje će doći umesto materijalnog jedinstva, koje je pod pritiskom katolicizma…

 Hrišćanska istina koja se sačuvala u pravoslavlju, jeste iznad socijalizma. To je ono gde ćemo se mi sresti sa Evropom, odnosno tu će se rešavati hoće li se svet spasti pomoću Hristovom ili sasvim suprotno – uništenjem volje, pretvaranjem kamenja u hlebove

 Budući svet, to su komuna, zlatno tele, ropstvo, teskoba, zajednički stanovi… a ja sam pristalica, ne toliko slovenofilskih ubeđenja, koliko pravoslavnih. Ja verujem ne u komunu, već u carstvo Božje… 

 …Sva ta krv o kojoj govore revolucionari, sva ta huka i buka i sav taj ilegalni rad, ni do čega neće dovesti i njima će samima doći glave. Za ostvarivanje njihovog ideala svi treba da se pokore i da pristanu da žive u društvu koje veoma podseća na mravinjak. Pa ipak je izvesno da čovek neće pristati na takvu žrtvu. Materijalisti su se odmah dali u nihilizam i počeli da negiraju sve – čoveka, ljubav, dušu, umetnost, religiju, slobodu, ne nudeći nikakvu alternativu…

Mi, danas, sa bezbedne istorijske udaljenosti, znamo koja je to alternativa koju je komunistički nihilizam nudio svojim sledbenicima umesto ljubavi prema čoveku, slobode i umetnosti: to je vera u formiranje besklasnog društva, vera da je svet u kome smo živeli samo prolazna faza ka idealnom komunističkom društvu koje će nastati, carstvu nebeskom na zemlji…

Dostojevski je ponudio interpretaciju opšte istorije kao borbu između onih koji pokušavaju da ostvare carstvo božije u svetu i onih koji pokušavaju da uspostave čovekovo carstvo sa isključenjem Boga, između sledbenika Bogočoveka i Čovekoboga. On je voleo da Rusiji pripiše posebnu misiju i ulogu u kretanju istorije. U spisima Dostojevskog nalazi se shvatanje da je Rusija pozvana da vodi ostale nacije i da im saopšti spasiteljsku istinu.

Mesijanski aspekt marksizma bio je, po rečima Berđajeva, mnogo više naglašen u Rusiji nego u delima samog Karla Marksa. Iako je marksizam bio ateistički i nije sprovodio ostvarivanje carstva božjeg, njegova ideja univerzalnog ljudskog društva je bila sekularizovana verzija ovog pojma.[1]

Legenda” je, kako nam napominje Pavle Evdokimov, duhovna oporuka Dostojevskog. Pošto je čuo Legendu, Aljoša Karamazov daje odgovor: optužnica koju protiv Hrista izriče latinski Inkvizitor je nova himna božanske ljubavi. Hristos ne odgovara ništa inkvizitoru, jer je u njegovoj optužbi i savršen odgovor: „Ti si hteo slobodnu ljubav čoveka kako bi te slobodno sledio, privučen i očaran tobom“.

Hristos, kao sloboda i ljubav, a ne kao tamničenje, kako ga je shvatio Zigmund Frojd.

Nastaviće se…

Stevan Stefanović

Podelite:

1 komentar

  1. Dušan Buković:

    BEDNI PLANOVI I NAMERE IZVESNIH AMERIČKIH I EVRPSKIH ANTIHRIŠĆANA

    „Mi ljudi Zapada smo religiozno dovršeni. U našim gradskim dušama se intelektualizirala rana religioznost već odavna u ‘problemu’. Crkva je završila svoj razvitak sa Tridentskim saborom. Iz puritanizma nastao je kapitalizam, iz pijetizma socijalizam. Anglo-američke sekte pretstavljaju samo potrebu nervoznih poslovnih ljudi, da zabave svoje duše teološkim pitanjima. Ništa ne može biti bednije od pokušaja jednog izvesnog protestantizma da svoju lešinu oživi trljanjem sa boljševičkim đubretom “ – Osvald Špengler

    Što se tiče „hrišćanske“ Evrpe i Amerike, pri ovome mislimo na izjavu američkog predsednika Vilsona:

    „Hrišćanstvo nije uspelo da ujedini narode. Mi ćemo uspeti, nadam se, pomoću Društva Naroda…“ – „Wilson osait dire:

    ‘Le Christiannisme n’a pas reussi a unir les peoples. Nous reussirons, j’espere, par la Societe des Nations…” (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouverbement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, str. 40).

    Nema više ni jednog naroda u svetu koji nije izvan domašaja zakulisnih struktura, koje rade s ciljem da ostvare jedinstvo sveta na materijalističkoj bazi, koji bi se upregao pod jaram američkog „lideršipa“, tzv. „velikih izabranika“, tzv. „velikih kadrova“ , velikih finansijera i tzv. „velikih magova-čarobnjaka“ , inkvizitora, idolatrista, ezoterista i okultista.

    O ostvarenju ovog programa poznata je jedna izjava američkog predsednika Granta (U. Grant) iz 1872. godine, koja doslovno glasi:

    „Civilizovani svet teži ka republikanizmu, ka narodnoj vladavini preko njegovih predstavnika i naša velika republika sudbinom je određena, da služi kao vodič svim ostalima… Naš tvorac sprema svet, da postane u odgovarajućem momentu jedna velika nacija, koja će govoriti samo jednim jezikom i kojoj vojska i flota više neće trebati…“ – „Le monde civilize, disait Grant, tend vers le republicanism, vers le gouvernement du people par ses representants et notre grande Republique est destine a server du guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportune une grande nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries…” (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouverbement mondial? – Une super et contre-eglise, str. 27).

    U ostalom, jednu sličnu izjavu dao je i američki senatotr Varburg pred američkim senatom u toku 1950. godine, koja gdoslovno glasi:

    „Bez obzira na to, da li to noko hoće ili neće, mi ćemo imati svetsku vladu! Jedino pitanje koje se postavlja jeste: da li će ta vlada biti uspostavljena na osnovu njenog prihvartanja, ili pak pobedom…“ – „ Quatre ans plus trad, en 1950, Warbourg declarait devant le Senat American:

    ‘Qu’on le veuille ou non, nous aurons un gouvernement mondial, la seule question qui se pose est de savoir si ce gouvernements mondial sera etabli par consentement ou par conquete…” (Vidi: Pierre Virion, Bientot un gouverbement mondial? – Une super et contre-eglise, str. 255).

    Dostojevski je proročki sagledao suštinu „hrišćanske“ Evrpe i modernog fabijanskog, bundističkog i boljševičkog „scijalizma“. On je rekao:

    “Socijalizam već po suštini svojoj mora biti ateizam, jer je od prve svoje reči jasno obznanio da je on sklopa ateističkog i da sav svet namerava urediti isključivo na načelima razuma… Socijalizam nije samo radničko pitanje, nego je po prevashodstvu ateističko pitanje, pitanje savremenog ovaploćenja ateizma, pitanje vavilonske kule, koja se zida bez Boga, ne zato de se sa zemlje dođe do neba, nego da se nebo svuče na zemlju…”

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here