Стеван Стефановић: О посту говоре највише они који сами не посте и немају искуство поста као израз Цркве, већ као поштовање правила о здравој исхрани

Поделите:

 

Налазимо се на самом почетку Божићног поста, установљеног као припрема за празник рођења Сина Божијег.

Данас смо сведоци да се пост релативизује, односно да о посту говоре највише они који сами не посте и немају искуство поста као израз Цркве, већ као поштовање правила о здравој исхрани. Често можемо чути да се пост дели на духовни и телесни пост. На интернету и друштвеним мрежама преплављени смо текстовима у којима се ставља акценат на духовном посту, као да човека можемо поделити и раслојити на духовну димензију и само телесну димензију… када год ствимо акценат на врлинском животу или духовној страни поста, требало би да се запитамо: да ли би врлински и хришћански требало да живимо увек или једино док траје пост?

Дакле, човек је и духовно и телесно биће, у себи обухвата оба света. Зато се Бог и оваплоћује као човек, и постаје један од нас, узевши људску природу у своју вечну Личност Логоса Божијег, другог Лица свете Тројице, Он узима и целокупни створени свет. Управо је та заједница човека и Бога, остварена у Христу и сам циљ стварања човека. Човек је једино створено биће које је повезано са целокупном природом, са свим створеним светом, а материјална природа преко човековог тела бива обожена. Један анђео, колико год узвишенији од човека био, као духовно биће није повезан са материјалном природом и због тог кроз њега не може да се оствари јединство нествореног Бога и створеног света, твари.

Атанасије Велики каже да је без човека материјална природа осуђена на смрт. Оно што је свету било потребно да би се спасио од смрти је да превазиђе небиће. ( небиће = ништа, ништавило из којег је створен свет. Пре стварања света није постојало ништа, свет није постојао ни у једном облику. Када Бог ствара свет он нас из небића приводи у биће, ова мисао се чак три пута помиње на литургији.)

Ми смо толико, органски повезани са материјалним светом, да је први човек Адам, својим падом у смрт повукао и целокупну творевину. И данас, ми и у смрти, делимо судбину света, умиремо, као што умиру сва жива бића у свету. Анђели, као што смо већ рекли, немају удела у материјалној смрти, нису део материјалне творевине и зато материјални део створеног света не може да се кроз анђеле сједини са Богом. Сјединивши се са Богом кроз човека, материјална творевина превазилази небиће и смрт.

Ми као хришћани однос са Богом, између осталог остварујемо и кроз храну. Да је било могуће да се сједињење са Богом остварује на било који начин који подразумева само духовност, тако би и било, међутим, Господ Исус Христос, успоставља Свету Тајну евхаристије на Велики четвртак, на тајној вечери, управо кроз храну, ломи хлеб и говори: Узмите једите ово је тело моје, и узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви, Јер ово је крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради опроштења грехова. Кажем вам, пак, да нећу одсад од овога рода виноградарскога до онога дана када ћу пити са вама новога у царству оца свога… (Мт 26, 26-29.) Господ нас позива да једемо и пијемо, Његово Тело и Његову Крв, и да на тај начин остваримо заједницу са њим, у наставку Христос нам открива да одсада више неће пити вина до новог, у Царству његовог Оца.

Када мајка добије дете, поред љубави која је детету неопходна за нормални раст и развој, прво што новорођенче тражи од мајке је храна. Однос љубави према мајци дете остварује тако што га мајка храни, а дете инстинктивно тражи да доји… Чак се и Богородица веома често слика као млекопитатељница, она која храни млеком, хранитеља творевине…

У библијској причи о Адаму и Еви, Бог даје заповест првим људика опет о храни. На средини Едемског врта налази се Дрво живота, које је сам Христос, али и дрво познања добра и зла са кога не смеју да једу. Опет, однос са Богом остварује се кроз храну, кроз заповест о храни.

У Старом завету, Бог успоставља савез са Јеврејима, најпре кроз Аврамов избор а затим кроз Мојсија и пророке, који уређују живот старозаветне заједнице, између осталог и у вези хране. У Мојсијевом закону јасно је наглашено шта би требало јести, а шта не. У Новом завету, однос према храни је нешто другачији: Апостоли одлучују да не деле храну на чисту или нечисту и да не оптерећују прву генерацију хришћана јевејским правилима, с друге стране и апостоли и њихови ученици посте.

Пост се током две хиљаде година хришћанске ере мењао, некада је пост подразумевао потпуно одрицање од хране које је трајало након заласка сунца, некада је подразумевао потпуно одрицање од хране у периоду од Великог четвртка па до Васкрса рано ујутру. У постконстантиновом периоду, посебно са развитком монаштва у време седмог васељенског сабора постови добијају облик који наликује данашњем, ово се посебно односи на велики пост и пост пред празником светих апостола. Опет, Цркви је било потребно преко хиљаду година да постови добију данашњи облик.

Пошто је храна за нас предпоставка живота, јер смо део материјалног света, морамо да једемо да бисмо живели, наш однос према Богу који нас спашава од смрти, подразумева у себи и храну. Не смемо одбацити материју као злу саму по себи, јер није тако. Бог ствара и материју, жели да се и она спасе и живи вечно кроз човека, уосталом и сам Бог Реч постаде тело ( Јв. 1 -14.)

Ми смо једно са светом између осталог јер и једемо свет. У хлебу и вину, које користимо на евхаристији, садржан је цели свет. Да би настао хлеб, потребно је брашно, да би направили брашно, потребна нам је пшеница, да би пшеница изникла, опет, потребна је и земља и вода и сунце и топлота. Још, за хлеб су нам потребни и вода, со, за со нам је потребно море, затим и квасац, који је још један живи организам који је неопходан да би настао хлеб. Као и за пшеницу и за винову лозу нам је потребан виноград, окренут ка сунцу, земља, песак, топлота, благе кише у погодно време и што је најважније и за хлеб и за вино потребан је труд човека. Тако узимајући хлеб и вино, човек узима у себе читав свет, читаву творевино која је допринела да тај хлеб и вино настану.

Одричући се од поједине хране, која, како смо рекли није зла сама по себи, а опет, као таква нам је неопходна предпоставка живота, ми показујемо да да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Господњих и да своју егзистенцију не везујемо за храну, већ за љубав, љубав према Богу и љубав према ближњима. И да, ето, можемо јести било шта и живећемо, можемо се одрећи неке хране и показати тиме да наш егзистенцијални основ (ипостас) није храна, већ да је љубав суштина нашег бића.

Свештеник Стеван Стефановић

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here