Stevan Stefanović: O postu govore najviše oni koji sami ne poste i nemaju iskustvo posta kao izraz Crkve, već kao poštovanje pravila o zdravoj ishrani

Podelite:

 

Nalazimo se na samom početku Božićnog posta, ustanovljenog kao priprema za praznik rođenja Sina Božijeg.

Danas smo svedoci da se post relativizuje, odnosno da o postu govore najviše oni koji sami ne poste i nemaju iskustvo posta kao izraz Crkve, već kao poštovanje pravila o zdravoj ishrani. Često možemo čuti da se post deli na duhovni i telesni post. Na internetu i društvenim mrežama preplavljeni smo tekstovima u kojima se stavlja akcenat na duhovnom postu, kao da čoveka možemo podeliti i raslojiti na duhovnu dimenziju i samo telesnu dimenziju… kada god stvimo akcenat na vrlinskom životu ili duhovnoj strani posta, trebalo bi da se zapitamo: da li bi vrlinski i hrišćanski trebalo da živimo uvek ili jedino dok traje post?

Dakle, čovek je i duhovno i telesno biće, u sebi obuhvata oba sveta. Zato se Bog i ovaploćuje kao čovek, i postaje jedan od nas, uzevši ljudsku prirodu u svoju večnu Ličnost Logosa Božijeg, drugog Lica svete Trojice, On uzima i celokupni stvoreni svet. Upravo je ta zajednica čoveka i Boga, ostvarena u Hristu i sam cilj stvaranja čoveka. Čovek je jedino stvoreno biće koje je povezano sa celokupnom prirodom, sa svim stvorenim svetom, a materijalna priroda preko čovekovog tela biva obožena. Jedan anđeo, koliko god uzvišeniji od čoveka bio, kao duhovno biće nije povezan sa materijalnom prirodom i zbog tog kroz njega ne može da se ostvari jedinstvo nestvorenog Boga i stvorenog sveta, tvari.

Atanasije Veliki kaže da je bez čoveka materijalna priroda osuđena na smrt. Ono što je svetu bilo potrebno da bi se spasio od smrti je da prevaziđe nebiće. ( nebiće = ništa, ništavilo iz kojeg je stvoren svet. Pre stvaranja sveta nije postojalo ništa, svet nije postojao ni u jednom obliku. Kada Bog stvara svet on nas iz nebića privodi u biće, ova misao se čak tri puta pominje na liturgiji.)

Mi smo toliko, organski povezani sa materijalnim svetom, da je prvi čovek Adam, svojim padom u smrt povukao i celokupnu tvorevinu. I danas, mi i u smrti, delimo sudbinu sveta, umiremo, kao što umiru sva živa bića u svetu. Anđeli, kao što smo već rekli, nemaju udela u materijalnoj smrti, nisu deo materijalne tvorevine i zato materijalni deo stvorenog sveta ne može da se kroz anđele sjedini sa Bogom. Sjedinivši se sa Bogom kroz čoveka, materijalna tvorevina prevazilazi nebiće i smrt.

Mi kao hrišćani odnos sa Bogom, između ostalog ostvarujemo i kroz hranu. Da je bilo moguće da se sjedinjenje sa Bogom ostvaruje na bilo koji način koji podrazumeva samo duhovnost, tako bi i bilo, međutim, Gospod Isus Hristos, uspostavlja Svetu Tajnu evharistije na Veliki četvrtak, na tajnoj večeri, upravo kroz hranu, lomi hleb i govori: Uzmite jedite ovo je telo moje, i uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi, Jer ovo je krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi oproštenja grehova. Kažem vam, pak, da neću odsad od ovoga roda vinogradarskoga do onoga dana kada ću piti sa vama novoga u carstvu oca svoga… (Mt 26, 26-29.) Gospod nas poziva da jedemo i pijemo, Njegovo Telo i Njegovu Krv, i da na taj način ostvarimo zajednicu sa njim, u nastavku Hristos nam otkriva da odsada više neće piti vina do novog, u Carstvu njegovog Oca.

Kada majka dobije dete, pored ljubavi koja je detetu neophodna za normalni rast i razvoj, prvo što novorođenče traži od majke je hrana. Odnos ljubavi prema majci dete ostvaruje tako što ga majka hrani, a dete instinktivno traži da doji… Čak se i Bogorodica veoma često slika kao mlekopitateljnica, ona koja hrani mlekom, hranitelja tvorevine…

U biblijskoj priči o Adamu i Evi, Bog daje zapovest prvim ljudika opet o hrani. Na sredini Edemskog vrta nalazi se Drvo života, koje je sam Hristos, ali i drvo poznanja dobra i zla sa koga ne smeju da jedu. Opet, odnos sa Bogom ostvaruje se kroz hranu, kroz zapovest o hrani.

U Starom zavetu, Bog uspostavlja savez sa Jevrejima, najpre kroz Avramov izbor a zatim kroz Mojsija i proroke, koji uređuju život starozavetne zajednice, između ostalog i u vezi hrane. U Mojsijevom zakonu jasno je naglašeno šta bi trebalo jesti, a šta ne. U Novom zavetu, odnos prema hrani je nešto drugačiji: Apostoli odlučuju da ne dele hranu na čistu ili nečistu i da ne opterećuju prvu generaciju hrišćana jevejskim pravilima, s druge strane i apostoli i njihovi učenici poste.

Post se tokom dve hiljade godina hrišćanske ere menjao, nekada je post podrazumevao potpuno odricanje od hrane koje je trajalo nakon zalaska sunca, nekada je podrazumevao potpuno odricanje od hrane u periodu od Velikog četvrtka pa do Vaskrsa rano ujutru. U postkonstantinovom periodu, posebno sa razvitkom monaštva u vreme sedmog vaseljenskog sabora postovi dobijaju oblik koji nalikuje današnjem, ovo se posebno odnosi na veliki post i post pred praznikom svetih apostola. Opet, Crkvi je bilo potrebno preko hiljadu godina da postovi dobiju današnji oblik.

Pošto je hrana za nas predpostavka života, jer smo deo materijalnog sveta, moramo da jedemo da bismo živeli, naš odnos prema Bogu koji nas spašava od smrti, podrazumeva u sebi i hranu. Ne smemo odbaciti materiju kao zlu samu po sebi, jer nije tako. Bog stvara i materiju, želi da se i ona spase i živi večno kroz čoveka, uostalom i sam Bog Reč postade telo ( Jv. 1 -14.)

Mi smo jedno sa svetom između ostalog jer i jedemo svet. U hlebu i vinu, koje koristimo na evharistiji, sadržan je celi svet. Da bi nastao hleb, potrebno je brašno, da bi napravili brašno, potrebna nam je pšenica, da bi pšenica iznikla, opet, potrebna je i zemlja i voda i sunce i toplota. Još, za hleb su nam potrebni i voda, so, za so nam je potrebno more, zatim i kvasac, koji je još jedan živi organizam koji je neophodan da bi nastao hleb. Kao i za pšenicu i za vinovu lozu nam je potreban vinograd, okrenut ka suncu, zemlja, pesak, toplota, blage kiše u pogodno vreme i što je najvažnije i za hleb i za vino potreban je trud čoveka. Tako uzimajući hleb i vino, čovek uzima u sebe čitav svet, čitavu tvorevino koja je doprinela da taj hleb i vino nastanu.

Odričući se od pojedine hrane, koja, kako smo rekli nije zla sama po sebi, a opet, kao takva nam je neophodna predpostavka života, mi pokazujemo da da ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Gospodnjih i da svoju egzistenciju ne vezujemo za hranu, već za ljubav, ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjima. I da, eto, možemo jesti bilo šta i živećemo, možemo se odreći neke hrane i pokazati time da naš egzistencijalni osnov (ipostas) nije hrana, već da je ljubav suština našeg bića.

Sveštenik Stevan Stefanović

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here