Стеван Стефановић: О Светом Духу

Поделите:

 

Учење Цркве о Духу Светом је темељ хришћанске еклисиологије, па и самим тим и догматике. Да би избегли схоластичке дефиниције, и шематске приказе и излагања у подели хришћанске догматике, покушаћемо да о пневматологији говоримо заједно и нераскидиво од тријадологије, есхатологије, еклисиологије и христологије.

Први помен Духа Светог налази се на самом почетку књиге постања, библијски писац при стварању света помиње сва Три Лица Свете Тројице: Бог Отац ствара свет својом Речју (-грч. Логосом, који је и у библијском и јелинском схватању има личносни карактер, наиме, логос је личност) а Дух Свети се надвија над водом лебди над водом…

Како можемо протумачити ово место, само из контекста старозаветне теологије? О Духу Божијем имамо само још пар помињања у читавом Старом Завету. Без новозаветног откривења Бога као Свете Тројице, ово место остаје магловито, са свешћу о тријадологији, ово место постаје пророчко.

Господ Исус Христос себе открива као друго лице Свете Тројице, јасно говори о себи као о јединородном Сину Божјем, на чему посебно потенцира Јован Богослов у свом јеванђељу. Ја и Отац једно смо… Бога нико није видео никада, јединородни Син, који је у наручју очевом, он га објави… Личност Христа, њиховог пријатеља и учитеља је вечни Логос, Син Божији који је у наручју Очевом.

Христос не говори директно о Светој Тројици. Откривши себе као Сина Божијег, савечног и једнаког Оцу, уводи и праву револуцију у јудејску теологију. Духа Светог најављује као Оног Који Долази Након Његовог Одласка, као Другог Утешитеља, Духа Истине, који од Оца исходи…

Пневматологија Апостола Павла такође није развијена, мада на неколико места у посланицама помиње Светог Духа, на само једном месту директно говори о Духу Светом у контексту Свете Тројице. Благодат Господа Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа, нека буде са свима вама… Интересанто је да овај возглас заправо није ауторски Павлов, како и тврде савремени тумачи Светог Писма, већ га апостол проналази у епископским анафорама старе Цркве. Дакле најранија пневматологија, учење о Духу Светом је литургијско, потиче из богослужења и везује се управо за заједницу. Како су схватали хришћани у раној Цркви, Дух Свети је тај који чини пуно личности једном заједницом- Цркву називају заједницом Светог Духа.

Учење Цркве о Светом Духу је најбољи пример како ерминевтика, па и само богословље, еволуира, развија се из епохе у епоху. Учење Василија Великог о Светом Духу, изражено у делу „Против Евномија“ представља за оно време, својеврсну новотарију. (ипак највећа „новотарија“ следи двадесетак година након овог Васиијевог дела и представља литургијску реформу коју је извршио највећи Црквени реформатор свих векова – Јован Златоусти, који је избацивао и скраћивао литургијске молитве, па и саму анафору, и уводио своје. Као што знамо Црква је после вишедецениских сукоба и борби потврдила новотарије и Василија Великог и Јована Златоустог).

Василије пише јер се након Аријевске јереси, која је била тријадолошка и која је порицала тврдњу да је Бог света Тројица, од остатака аријанаца развија нова јерес, такозвани полу-аријанци или духоборци, присталице Евномија и Македонија, који су порицали божанство Светог Духа.

Они богослови који су попут Евномија и Македонија, стасали и развијали се у оквиру аријанске теологије, прихватили су одлуке првог васељенског сабора и осуду Арија, самим тим признали су да је Исус Христос, Син и Логос Божији, Бог раван Оцу, и ту су по правилу стајали. Нису могли да прихвате и трећу Божанску Личност. Оптерећени Плотиновом философијом, и његовим учењем о Једном, нису могли да прихвате да се Једно цепа и дели, сматрали су да свака деоба деградира Једног.

Кападокијци су тако, први богослови који личност уместо природе узносе на онтолошку разину. ( Теологију личности заокружује Свети Максим исповедник, дледећи нарано Григорија Богослова). Уместо да се основом сега, схвата Божанска природа, као што је и било у јелинској философији, Кападокијци прихватају јудејски, библијски модел и постављају Личност као основ свега.

Уместо да гарант јединства Свете Тројице буде Божанска природа, односно суштина (усиа на грч.) која је заједничка за сва Три Лица Свете Тројице, Кападокијци кажу: Три Личности су Један Бог јер је Један Отац, једна је Личност Оца. Отац чини три личности једним бићем. Он је извор и узрок постојања Свете Тројице. Од Оца се вечно рађа Син, а вечно исходи Дух Свети. Обе ове тезе дословно је први изговорио Исус Христос, коворећи најпре о себи, а касније о Духу Светом, а ето први их категорички излаже и богословски тумаче Василије Велики и Григорије Богослов.

Друга револуција кападокијских богослова је језичка. Философски термин ипостас, који су јелини изједначавали са појмом суштине, Василије Велики и Григорије Богослов изједначавају са појмом личност= просопон. Другим речима оно што је за јелине било човеково (или Божије) сопство, које га чини оним што јесте, више није природа, већ је то личност.

Ако би прихватили природу бића као његову онтолошку стварност, онда би особине природе за нас биле обавезујуће. Нпр бесмртност или смртност. Били би принуђени да прихватимо Платонову и новоплатонистичку логику, где је душа вечна, а тело смртно и то је тако, и више не говоримо о бићу, као вечном бићу, које решава своју судбину постојати или непостојати, већ би (као Евгарије Понтијски, Ориген и мнооги данашњи богослови) говорили о добром бићу, и да ли смо били добри или не.

Наравно делатност Духа Светог и саму улогу Цркве требамо тражити не у томе што нас Црква чини бољим, хуманијим, постоје многе институције у свету које то чине боље од Цркве, већ у томе што је Црква једина која нас може спасити од смрти и дати нам живот већни, живот у изобиљу, како је рекао Христос. Он је спаситељ, јер нас спасава од смрти а не од греха.

Дакле, ако прихватамо кападокијско богословље и Личност као онтолошку стварност, онда и особине личности постају за нас егзистенцијални стожери, а то су љубав и слобода.

И овим долазимо, коначно, до резултата Василијеве пневматологије: Дух Свети је Дух слободе, онде где је слобода ту је Дух Свети, и обратно. Када богородица, супротно од Адама, даје Господу позитиван егзистенцијални одговор, и прихвата Бога слобнодно, Дух Свети се спушта на њу, и и она постаје Богородица, биће заједнице. Где је Дух, ту је слобода, ту је и заједница, јер једна личност не може постојати сама за себе. Једна личност једнако је ниједна личност. Бог Отац је Отац, управо зато што има Сина и Духа Светог.

Када Христос васкрсава, Он не васкрсава сам, Њега васкрсава Отац Духом Светим, показавши да је васкрсење колективан догађај, нераскидив од заједнице.

На крају, за нас је важно да истакнемо да је Дух Свети онај који чини заједницу различитих личности на литургији удовима тела Христовог, односно Дух Свети је тај који нас чини Црквом. Овоме нас учи велики празник наше Цркве, педесетница, силазак Светог Духа на апостоле. Дух Свети се спустио на апостоле у тренутку када су ломили хлебове, и учинио есхатолошку стварност постојања Свете Тројице историјском чињеницом. Дух Свети уводи есхатон у историју, најпре оваплоћењем, а затим и педесетницом.

Педесетница чини историјску заједницу есхатолошком, и освећује време. Дани и сати који пролазе, више нас не воде у смрт, већ у Царство Божије. И чини верни народ, као и тада апостоле, окупљене око личности Христа, Духом Светим, Црквом, као есхатолошком заједницом.

Стеван Стефановић за Видовдан

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here