Stevan Stefanović: O životu i smrti (Prvi deo)

Podelite:

 

Prvi deo

Problem odnosa čoveka prema smrti i naše postojanje: egzistencija, od samog početka predstavljaju osnov hrišćanskog bogoslovlja, kamen temeljac oko koga bogoslovstuju rani hrišćanski teolozi.

Bogosluženja prvih hrišćana odvijala su se u katakombama, bukvalno nad telima mučenika. Arhitektura katakombi, samo bogosluženje i atmosfera u kojoj služe, izvire iz činjenice da su katakombe grobna mesta. Po svedočanstvu Sv.Klimenta, Sv. Justina Mučenika i filosofa i posebno Sv. Ignatija Bogonosca, hrišćani su se posle svake liturgije u postapostolskom periodu opraštali jedni od drugih, jer su znali da neki od njih neće dočekati sledeću liturgiju, da će mučenički postradati…

Upravo zbog ove činjenice u bogosluženjima postapostolskog perioda pored prisutnog elementa sećanja na smrt, prisutan je i jak eshatološki naboj. Budući da su se nalazili u stalnoj životnoj opasnosti oni su svakodnevno očekivali da Hristos dođe i izbavi ih. Eshatološka svest je bila tako razvijena, da je Drugi Hristov Dolazak i opšte vaskrsenje mrtvih bila mera na osnovu koje su hrišćani u ovom periodu razumevali sebe i svet koji ih okružuje.

Apostol Pavle u svojoj prvoj poslanici solunjanima o smrti govori na veoma potresan i poetičan način: „Braćo,ne želim da ostanete u neznanju u pogledu onih koji su usnuli, da ne budete ožalošćeni, kao oni koji nemaju nade.“ Dakle, apostol želi da hrišćani umiru sa nadom, kakva je to nada i šta nam ovaj početak apostola Pavla govori?

Prvo, Pavle intuitivno oseća pometnju među filosofski raspoloženim Solunjanima, kao i uostalom među svim Jelinima koji su primili hrišćanstvo. Apostol govori o nadi. Ako pogledamo opšte shvatanje Jelina o „zagrobnom“ životu, priča o nadi nema baš mnogo smisla. Naime, stari Jelini su smatrali dušu večnom, ali ne večnom u onom smislu u kojem je shvataju hrišćani, večnom po daru Božijem, već večnom po sebi. Duša je za njih čovekovo sopstvo: čovekov identitet možemo vezati samo za dušu, telo je suvišak i potpuno nepotrebno. Često se telo posmatra i kao grobnica duše. Za Platona čovekova duša je njegova ideja, njegov večni idenitet. Postoje čak jelini koji smatraju da duša prapostoji, preegzistira kao biće, pa se onda padom, degradacijom useljava u telo u materijalni svet.

Uopšte, reč „duša“ na grčkom psiha, je jedna od naježih reči za prevođenje u Svetom pismu. Sveti oci su poštovali višesložnost ovog pojma i nisu pokušavali da daju definiciju pojmu duše. Ovo je izvršeno tek u latinskom zapadu. Definisati neki pojam, znači (de finito) odrediti krajeve, odrediti međe, šta neki pojam jeste, ali i šta neki pojam nije. Ako razmislimo o pojmovima koji su nam potpuno jasni i čije značenje sa sigurnošću prepoznajemo, a pokušamo daih definišemo, omeđimo, videćemo da to baš i nije lak poduhvat. Kako bi definisali pojam doma, majke, slobode? Kada bi pitali Dostojevskog ili Šekspira da definišu pojam roditelja, da li bi od njih dobili isti odgovor, kao recimo od Šekspira?

Starozavetni pojam nefeš preveden je sa starojevrejskog na grčki kao psiha = duša. Međutim, kao što vidimo jelinsko shvatanje ovog pojma različito je od biblijskog. Đuro Daničić naš prevodioc Starog zaveta, reč neveš prevodi kao „duša živa“. Kako nam kazuje knjiga postanja, kada Bog stvara životinje, i one se nazivaju nefeš, kao i sam čovek koji postaje nefeš onda kada mu Bog udahnjuje žibot. I potom reče Bog, neka vrve po vodi duše žive, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski.. I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što povrveše po vodi po vrstama svojim…  Post. 1 20-21. A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog i dunu mu u nos duh životni i posta čovek duša živa.

Apostol Pavle kao judeohrišćanin energično raskida sa Platonovom idejom o besmrtnosti duše, jer onda postojanje duše ne zavisi od čovekovog odnosa prema Bogu. Iz jelinskog učenja o duši, ona će postojati večno, kao što je postojala oduvek.

U ovako koncipiranom svetu telo i materija se tretiraju kao nešto grešno i zlo, a vaskrsenje Hristovo i vaskrsenje mrtvih je suvišna i nepotrebna stvar jer se čovekovo sopstvo svodi samo na dušu. Možemo da odemo korak danje pa da kažemo da je u ovako koncipiranom svetu, gde je duša večna sama po sebi i sam Hristos suvišan. Jer zašto bi bilo potrebno da sam Sin Božiji, Večni Logos, Drugo Lice Svete Trojice, koji postoji oduvek uzme čovečije telo i postane čovek, a zatim prođe kroz stradanje da bi vaskrsao. Ako nam je duša večna i može sama svojim silama da prevaziđe smrt, onda nam je dovoljno samo da budemo dobri, ispunjavamo neka moralna načela i posle smrti tela koja se istinski ne dotiče našeg bića, nastavićemo da postojimo na drugačiji način.

Ali, nije tako.

Primećujemo da u poslanici Solunjanima nema govora o besmrtnosti duše već samo o vaskrsenju mrtvih. Jelini su bili zbunjeni…

Ako je duša večna samo po daru, po blagodati Božijoj, kao uostalom i telo, a ne sama po sebi svojim silama i sposobnostima, već zavisi od naše slobode, onda smrt postaje nepremostivi problem, jedini pravi neprijatelj. Otud Pavle i govori Solunjanima da ne budu bez nade i ožalošćeni, poput neznabožaca: „ako dakle verujemo da je Isus, umro i vaskrsao,tako će i Bog (Otac) Isusovim posredstvom povest sa njime i one koji su usnuli, a zattim ćemo i mi, mi koji preostajemo biti odneti na oblacima u vazduh u susret Gospodu i tako ćemo svagda biti sa Gospodom“

Ovo je par exellance eshatološka slika. Hristos je prvina iz mrtvih, ako Hristos nije vaskrsao, uzalud je vera naša, a ako nema vaskrsenja iz mrtvih onda ni Hristos nije vaskrsao.

Šta znači uopšte večni život po daru Božijem a ne po sebi. Znači upravo ta nada o kojoj nam govori apostol Pavle. Bog nas nije stvorio za smrt, već za život večni. Međutim, budući stvoreni, mi postojimo od jednog određenog trenutka. Imajući početak imamo i kraj. Kroz zajednicu sa Bogom, koji je nestvoren i večan i mi postajemo večni jer je to bio prvi Božiji plan. Da Adam nije pao on bi postao Hristos. Hristos bi se ovaplotio u njemu. Ovako nakon čovekovog pada, smrt od potencijalne opasnosti postaje realnost koju čovek niti svojim silama, niti silama prirode može da prevaziđe.

Bog ne odustaje od svog plana, te Sin Božiji postaje čovek, postaje telo, jevanđelist Jovan, govori još plastičnije, on kaže Reč postade meso, i useli se u nas puno blagodati i istine i videsmo slavu Njegovu, slavu kao jedinorodnog od Oca Jv 1.,14.

Vaskrsnuvši Hristos nam je pokazao šta će biti sa nama, kao što je vaskrsao on sa telom, tako ćemo vaskrsnuti i mi. Zato Pavle odlazi toliko daleko da kaže da ako nema opšteg vaskrsenja mrtvih da onda ni Hristos nije vaskrsao. Hristovo vaskrsenje donosi, opet, novu realnost. Malopre smo rekli da se smrt tiče našeg celokupnog bića i da je pretnja ne bićem, odnosno povratak u apsolutno ništavilo, period od pre našeg stvaranja u kojem nismo postojali. Međutim Hristovo vaskrsenje potpuno uništava smrt, oduzima joj žalac, jer mi postajemo sinovi Božiji po blagodati, naslednici večnog života, života u izobilju, koji nam je Hristos obećao.

Postavši jedan od nas, umro je i vaskrsao kao jedan od nas i dao nam večni život.

  Nastaviće se…

Sveštenik Stevan Stefanović za Vidovdan

Podelite:

1 komentar

  1. NJIHOVI RAČUNI, NJIMA!

    Pojedini polažu račune reda radi, a drugi radi reda, a ko ih plaća? Onaj ko zakasni i nije na pravoj liniji. Ipak najbolje rade fantomske firme, jer su im fantomi u vlastima, a račune nikome ne polažu, neće valjda sami sebi. Oni koji bi kontrolisali stekli diplome i pobegli, a oni sa kupljenim i potkupljenim diplomama nisu položili pripravnički ispit. Ambiciozne su političke zakrpe, jer je “prvi čovek” pustio toliko tekstilnih fabrika, čiji profiti se ogledaju i na pampersima radnika. Na kraju, umesto lopovi da završe na mestu gde je smešten uzbunjivač, na njegovim leđima su položeni računi, onaj ko nema svoga, nema ni boga. A zašto?

    ♣ Najgore je što nam mozak ispiraju oni bez mozga.
    ♣ Naši lekari sanjaju da se sirotinja nikada ne razboli, a bogati da ne ozdrave.
    ♣ Pravda na kraju pobeđuje. Kod nas i početak kasni, a tek kraj.
    ♣ Neki drže vlast. Ruke su im pune posla, a usta…?
    ♣ Koliko je ta pojava, ljude iz vlasti, ružna. Misle lepo samo o sebi.
    ♣ Vladajuća stranka je sve jača i jača. Stalno joj pristižu preletači.
    ♣ Dobra žena je kao dobra kapljica. Obe obaraju s nogu.
    ♣ Neznalice proglasiše ekspertima. Tu se krije tajna uspeha zemlje.
    ♣ Uvek nije uspešan prodavalac pameti, već onaj koji glupost unovči.
    ♣ Ako hoćete da čujete svoju biografiju, ofarbane vulgarnostima, samo se kandidujte za neku funkciju.
    ♣ Kada pustim istu TV vidim ista lica i iste priče, pomislim da nešto nije u redu. Sutra isto, to i prekosutra se ponavlja. Ukapirah da se ništa u zemlji ne menja. Lopovi isti, pokradeni, takođe.
    ♣ Najveću korist od odliva mozgova ima stranka na vlasti. Povećava se procenat njenih simpatizera.
    ♣ Prednost kupovine diploma je što se ne povećava njen kvalitet, a ni inteligentnost kupca.
    ♣ Pre sedam godina Vučić je izvukao Srbiju od bankrota. Sada je banktot iza njega (a penzioneri su bankrotirali).
    ♣ Ministrima je potrebna (po)drška predsednika i to dovoljno čvrsta.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here