Стеван Стефановић: О животу и смрти (Први део)

Поделите:

 

Први део

Проблем односа човека према смрти и наше постојање: егзистенција, од самог почетка представљају основ хришћанског богословља, камен темељац око кога богословстују рани хришћански теолози.

Богослужења првих хришћана одвијала су се у катакомбама, буквално над телима мученика. Архитектура катакомби, само богослужење и атмосфера у којој служе, извире из чињенице да су катакомбе гробна места. По сведочанству Св.Климента, Св. Јустина Мученика и философа и посебно Св. Игнатија Богоносца, хришћани су се после сваке литургије у постапостолском периоду опраштали једни од других, јер су знали да неки од њих неће дочекати следећу литургију, да ће мученички пострадати…

Управо због ове чињенице у богослужењима постапостолског периода поред присутног елемента сећања на смрт, присутан је и јак есхатолошки набој. Будући да су се налазили у сталној животној опасности они су свакодневно очекивали да Христос дође и избави их. Есхатолошка свест је била тако развијена, да је Други Христов Долазак и опште васкрсење мртвих била мера на основу које су хришћани у овом периоду разумевали себе и свет који их окружује.

Апостол Павле у својој првој посланици солуњанима о смрти говори на веома потресан и поетичан начин: „Браћо,не желим да останете у незнању у погледу оних који су уснули, да не будете ожалошћени, као они који немају наде.“ Дакле, апостол жели да хришћани умиру са надом, каква је то нада и шта нам овај почетак апостола Павла говори?

Прво, Павле интуитивно осећа пометњу међу философски расположеним Солуњанима, као и уосталом међу свим Јелинима који су примили хришћанство. Апостол говори о нади. Ако погледамо опште схватање Јелина о „загробном“ животу, прича о нади нема баш много смисла. Наиме, стари Јелини су сматрали душу вечном, али не вечном у оном смислу у којем је схватају хришћани, вечном по дару Божијем, већ вечном по себи. Душа је за њих човеково сопство: човеков идентитет можемо везати само за душу, тело је сувишак и потпуно непотребно. Често се тело посматра и као гробница душе. За Платона човекова душа је његова идеја, његов вечни иденитет. Постоје чак јелини који сматрају да душа прапостоји, преегзистира као биће, па се онда падом, деградацијом усељава у тело у материјални свет.

Уопште, реч „душа“ на грчком психа, је једна од најежих речи за превођење у Светом писму. Свети оци су поштовали вишесложност овог појма и нису покушавали да дају дефиницију појму душе. Ово је извршено тек у латинском западу. Дефинисати неки појам, значи (de finito) одредити крајеве, одредити међе, шта неки појам јесте, али и шта неки појам није. Ако размислимо о појмовима који су нам потпуно јасни и чије значење са сигурношћу препознајемо, а покушамо даих дефинишемо, омеђимо, видећемо да то баш и није лак подухват. Како би дефинисали појам дома, мајке, слободе? Када би питали Достојевског или Шекспира да дефинишу појам родитеља, да ли би од њих добили исти одговор, као рецимо од Шекспира?

Старозаветни појам нефеш преведен је са старојеврејског на грчки као психа = душа. Међутим, као што видимо јелинско схватање овог појма различито је од библијског. Ђуро Даничић наш преводиоц Старог завета, реч невеш преводи као „душа жива“. Како нам казује књига постања, када Бог ствара животиње, и оне се називају нефеш, као и сам човек који постаје нефеш онда када му Бог удахњује жибот. И потом рече Бог, нека врве по води душе живе, и птице нека лете изнад земље под свод небески.. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што поврвеше по води по врстама својим…  Пост. 1 20-21. А створи Господ Бог човека од праха земаљског и дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива.

Апостол Павле као јудеохришћанин енергично раскида са Платоновом идејом о бесмртности душе, јер онда постојање душе не зависи од човековог односа према Богу. Из јелинског учења о души, она ће постојати вечно, као што је постојала одувек.

У овако конципираном свету тело и материја се третирају као нешто грешно и зло, а васкрсење Христово и васкрсење мртвих је сувишна и непотребна ствар јер се човеково сопство своди само на душу. Можемо да одемо корак дање па да кажемо да је у овако конципираном свету, где је душа вечна сама по себи и сам Христос сувишан. Јер зашто би било потребно да сам Син Божији, Вечни Логос, Друго Лице Свете Тројице, који постоји одувек узме човечије тело и постане човек, а затим прође кроз страдање да би васкрсао. Ако нам је душа вечна и може сама својим силама да превазиђе смрт, онда нам је довољно само да будемо добри, испуњавамо нека морална начела и после смрти тела која се истински не дотиче нашег бића, наставићемо да постојимо на другачији начин.

Али, није тако.

Примећујемо да у посланици Солуњанима нема говора о бесмртности душе већ само о васкрсењу мртвих. Јелини су били збуњени…

Ако је душа вечна само по дару, по благодати Божијој, као уосталом и тело, а не сама по себи својим силама и способностима, већ зависи од наше слободе, онда смрт постаје непремостиви проблем, једини прави непријатељ. Отуд Павле и говори Солуњанима да не буду без наде и ожалошћени, попут незнабожаца: „ако дакле верујемо да је Исус, умро и васкрсао,тако ће и Бог (Отац) Исусовим посредством повест са њиме и оне који су уснули, а заттим ћемо и ми, ми који преостајемо бити однети на облацима у ваздух у сусрет Господу и тако ћемо свагда бити са Господом“

Ово је par exellance есхатолошка слика. Христос је првина из мртвих, ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша, а ако нема васкрсења из мртвих онда ни Христос није васкрсао.

Шта значи уопште вечни живот по дару Божијем а не по себи. Значи управо та нада о којој нам говори апостол Павле. Бог нас није створио за смрт, већ за живот вечни. Међутим, будући створени, ми постојимо од једног одређеног тренутка. Имајући почетак имамо и крај. Кроз заједницу са Богом, који је нестворен и вечан и ми постајемо вечни јер је то био први Божији план. Да Адам није пао он би постао Христос. Христос би се оваплотио у њему. Овако након човековог пада, смрт од потенцијалне опасности постаје реалност коју човек нити својим силама, нити силама природе може да превазиђе.

Бог не одустаје од свог плана, те Син Божији постаје човек, постаје тело, јеванђелист Јован, говори још пластичније, он каже Реч постаде месо, и усели се у нас пуно благодати и истине и видесмо славу Његову, славу као јединородног од Оца Јв 1.,14.

Васкрснувши Христос нам је показао шта ће бити са нама, као што је васкрсао он са телом, тако ћемо васкрснути и ми. Зато Павле одлази толико далеко да каже да ако нема општег васкрсења мртвих да онда ни Христос није васкрсао. Христово васкрсење доноси, опет, нову реалност. Малопре смо рекли да се смрт тиче нашег целокупног бића и да је претња не бићем, односно повратак у апсолутно ништавило, период од пре нашег стварања у којем нисмо постојали. Међутим Христово васкрсење потпуно уништава смрт, одузима јој жалац, јер ми постајемо синови Божији по благодати, наследници вечног живота, живота у изобиљу, који нам је Христос обећао.

Поставши један од нас, умро је и васкрсао као један од нас и дао нам вечни живот.

  Наставиће се…

Свештеник Стеван Стефановић за Видовдан

Поделите:

1 коментар

  1. ЊИХОВИ РАЧУНИ, ЊИМА!

    Поједини полажу рачуне реда ради, а други ради реда, а ко их плаћа? Онај ко закасни и није на правој линији. Ипак најбоље раде фантомске фирме, јер су им фантоми у властима, а рачуне никоме не полажу, неће ваљда сами себи. Они који би контролисали стекли дипломе и побегли, а они са купљеним и поткупљеним дипломама нису положили приправнички испит. Амбициозне су политичке закрпе, јер је “први човек” пустио толико текстилних фабрика, чији профити се огледају и на памперсима радника. На крају, уместо лопови да заврше на месту где је смештен узбуњивач, на његовим леђима су положени рачуни, онај ко нема свога, нема ни бога. А зашто?

    ♣ Најгоре је што нам мозак испирају они без мозга.
    ♣ Наши лекари сањају да се сиротиња никада не разболи, а богати да не оздраве.
    ♣ Правда на крају побеђује. Код нас и почетак касни, а тек крај.
    ♣ Неки држе власт. Руке су им пуне посла, а уста…?
    ♣ Колико је та појава, људе из власти, ружна. Мисле лепо само о себи.
    ♣ Владајућа странка је све јача и јача. Стално јој пристижу прелетачи.
    ♣ Добра жена је као добра капљица. Обе обарају с ногу.
    ♣ Незналице прогласише експертима. Ту се крије тајна успеха земље.
    ♣ Увек није успешан продавалац памети, већ онај који глупост уновчи.
    ♣ Ако хоћете да чујете своју биографију, офарбане вулгарностима, само се кандидујте за неку функцију.
    ♣ Када пустим исту ТВ видим иста лица и исте приче, помислим да нешто није у реду. Сутра исто, то и прекосутра се понавља. Укапирах да се ништа у земљи не мења. Лопови исти, покрадени, такође.
    ♣ Највећу корист од одлива мозгова има странка на власти. Повећава се проценат њених симпатизера.
    ♣ Предност куповине диплома је што се не повећава њен квалитет, а ни интелигентност купца.
    ♣ Пре седам година Вучић је извукао Србију од банкрота. Сада је банктот иза њега (а пензионери су банкротирали).
    ♣ Министрима је потребна (по)дршка председника и то довољно чврста.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here