Стеван Стефановић: Свети Сава и српски идентитет

Поделите:

 

Полетео соко тица сива, од светиње, од Јерусалима

И он носи тицу ластавицу…

то не био соко тица сива, веће био светитељ Илија…

он не носи тице ластавице, већ књигу од Богородице…

однсе је цару на Косово, спушта књигу цару на колено,

сама књига цару беседила: „Царе Лазо честито колено,

коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству земаљскоме

или волиш царству небескоме?“

. . .

Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека…

 

Идентитет наше средњевековне етике не почиње на Косову, нити у Старој Србији, нити у било којој историјској српској држави, већ као што видимо сеже у још даљу прошлост и још дубље у историју хришћанства, без којег наравно и нема и светосавља: у Јерусалиму.

Није случајно што у епској народној песми, која је веома древна и представља најстарији слој српске епике (а која је тек у деветнаестом веку названа „крај царства српскога“) свети Илија у виду сокола доноси писмо од Богородице кнезу Лазару, управо из Јерусалима.

Тако, корен нашег идентитета, не би требало да тражимо у прапостојбини Словена, нити би требало да романтично доказујемо да смо ми аутохтони на Балкану, већ би требало да наш извор налазимо у нашем крштењском, хришанском пореклу. Пре свега у мисији свете браће Кирила и Методија, али и још пре, у Светој Земљи, у којој хришћанство и настаје. Ова песма нам показује да су наши преци знали да је хришћанско порекло значајнија и већа идеја од биолошке, па чак и од националне. И ако постајемо хришћани неколико стотина година пре Светог Саве, управо је Свети Сава тај који у већу, универзалнију, хришћанску идеју, уноси национално, уноси српски печат. Кроз њега источно хришћанство постаје народна религија Срба, а он наш национални светитељ.

Ово духовна револуција Светог Саве и настанак светосавља је прошао без капи проливене крви. Данас смо сведоци честих, неоснованих напада на Стефана Немању и Светог Саву поводом протеривања богумила. У време када западна црква спаљује вештице на ломачи и спроводи инквизицију, наши владари и наша Црква су створили државну веру и државну Цркву без убијања јеретика. Богумили су протерани из земље, а њиховим епископима су ошишане браде, и то је било све.

Везаност нашег средњевековног етоса са Јерусалимом, почиње, свакако, од Светог Саве. Свети Сава је отац наше нације, темељ наше државности, ово је увек актуелна тема, и стално морамо понављати ту чињеницу, посебно сада око Савиндана, у данашњим временима смутње и сумње, када покушавамо да као друштво личимо на западњаке, битно је да истакнемо Светог Саву као онога који је формирао наш етос. Као онога који је формирао наше национално биће на хришћанским темељима, везавши га за Јерусалим, стари: историјски, али и Нови, који ће тек доћи, а који се односи на Царство Божије.

Свакако је Свети Сава и темељ онога што данас називамо светосавље и Косовски завет, Косовски мит. Први биографи Светог Саве, Теодосије и посебно Доментијан, говоре о његовој идеји да напуси свет, одрекне се овоземаљског блага и власти, ради небеског блага. Ова идеја своју пуноћу добија у жртви кнеза Лазара и косовских витезова. Непознати раванички монах, само годину дана након косовске битке записује да кнез Лазар доноси одлуку да се веже за Царство Божије, испуњавајући завет Светог Симеона и Светог Саве. Тако у народном предању косовски етос бива везан директно за светосавље, за оно што је урадио Свети Сава.

Данас када размишљамо о црквама ван Србије које је подигао Свети Сава знамо само за Хиландар, међутим, на исти начин као што је подигао манастир на Светој Гори, Свети Сава подиже и манастир на брду Сион у Јерусалиму, на Светој Земљи и на тај начин, српску срдњевековну државу ставља на културну и духовну мапу тадашњег света, дајући јој цивилизацијски легитимитет. Јерусалим је средњевековном Србину, духовно много ближи, него нама данас.

  1. године у фебруару немачки цар Фридрих II са египатским султаном потписује уговор да Јерусалим постане хришћански на десет година, већ априла месеца Свети Сава се у Будви у Старом Граду, укрцава на брод који креће у Свету Земљу. Замислите то, у оно време, након што добија вест да је Јерусалим поново хришћански Светом Сави је требало мање од два месеца да обезбеди читаву инфраструктуру и припреми тако сложено и скупо путовање.

У Јерусалиму, Свети Сава купује место где су се се налазиле рушевине цркве Санта Марије Монти Сион и ту подиже српски манастир, за српске ходочаснике који су долазили у Свету Земљу. Баш на месту где је одржана Тајна Вечера, у близини гроба пророка Давида, псалмопојца. Свети Сава чак купује златом и сребром које је добио од свог синовца краља Радослава и Сионску Горницу, кућу где је одржана Тајна Вечера и поклања је манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму. Куповина и подизање манастира у Светој Земљи је догађај велике духовне снаге и показује нам која је била визија Светог Саве: он је желео да развој нашег друштва, наше државе усмери у једном правцу, дајући нашој историји есхатолошку димензију, и тако створивши светосавље. Светосавље је, ако смемо да га дефинишемо, есхатолошки циљ наше историје, живот у историји а за Царство Божије.

Као да данас решимо наш историјски проблем, а да останемо у завету кнеза Лазара? Да не напустимо светосавље, и да при томе не постанемо као Јевреји, који су разапели Христа очекујући од њега да реши њихову историјску улогу, да их избави од Римљана. Јевреји нису прихватили кротког цара на магарцу који им је говорио о Царству које није са овога света. Градећи наш идентитет данас, морамо да га градимо онако како је живео Свети Сава, који је сав у Царству Божијем, равноапостолан, али уједно и националан, грађанин света и космополита, али и онај који је својој земљи даровао независну Цркву.

Наше историјско опредељење мора бити и литургијско, тада ћемо живећи у Цркви, за Цркву и кроз Цркву, попут Светог Саве преобразити најпре нас, а затим и читав наш свет, оне који су око нас, сведочећи да је земаљско за малена царство о небеско увек и довека. И онда, када Христос дође поново, обрисаће сваку сузу из наших очију, добићемо нашу земљу – наше Царство, Нови Јерусалим, и живећемо свагда са Господом.

Христос Васкрсе, срећан нам Савиндан.

                         

            Видех небо ново и земљу нову…

И град свети, Јерусалим нов, где силази од Бога с неба…

И чух глас велики са неба који говори: ево скиније Божије међу људима, и живеће с њима, и они ће бити народ његов и сам Бог биће с њима, Бог њихов…

И Бог ће обрисати сваку сузу од очију њихових и смрти неће бити више…

Свештеник Стеван Стефановић

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here