Стеван Стефановић: Светосавље и Косовски завет

Поделите:

 

Народ који не познаје своју историју и који из ње ништа није научио, осуђен је на то да је поново проживљава…

Шта су историјски митови за које можемо да вежемо један народ, његов идентитет?

Можемо ли данас једном Швајцарцу рећи да заправо Виљем Тел никада није ни постојао, или Британцу да је Краљ Артур измишљена личност, као и витезови округлог стола? Да стоунхенџ заправо нема везе са данашњим становницима Британије. Да ли смемо напоменути становнику Сједињених Америчких Држава да је Џорџ Башингтон заједно са оцима оснивачима америчке државе 1776. године пишући декларацију о независности  у којој дословно стоји: сви су људи створени једнаки и њихово је неотуђиво право на живот, слободу и тежња ка срећи… сам држао робове? –ропство је укинуто тек 1865. пре тога United States је имала око 4,5 милиона робова, колико и Карађорђева, слободна Србија становника.

Сдруге стране, наши митови или боље речено Светосавље и Косовски мит се базирају на стварним историјским догађајима и њихови творци су стварне историјске личности, и већ осамстотина година урезани су у нашу колективну свест и део су нашег идентитета, наше културе и наше традиције, они су нас формирали.

Ми смо један древан народ, народ који је прославио осам стотине година од аутокефалности српске Цркве, народ који је саградио Дечане, народ који је пре више од хиљаду година имао владара и светитеља, светог Јована Владимира зетског. Ми смо народ који управо обележава хиљаду година од крунисања Стефана Војислава за анхрота у Дукљи и око 950 од крунисања његовог сина Михајла Војислављевића за краља, чија се икона са круном и даље налази у Стону, на полуострву Пељешац.

С друге стране, ми смо и народ који је много страдао у својој историји, преко маричке и косовске битке, турског ропства, током кога је сваки четврти Србин примио Ислам, (Београд је био под Турском влашћу 260 година, централна Србија око 350. Док Хрвати упорно смањују број година који су провели под Турцима, ми их непотребно повећевамо…) преко страдања у првом светском рату (450,000 војних и 650,000 цивилних жртава, односно око 60% укупне мушке популације), затим страдања у другом светском рату и логора на Бањици у Јасеновцу, Добоју, Јадовну код Госпића, Шапцу, Нишу, Митровици, Старом Сајмишту… Наша страдања као да доживљавају врхунац с краја 20. века, када је северноатланска алијанса учинила оно што Хитлер, Анте Павелић и Јосип Броз нису преко олује и милордног анђела…

Међутим и даље постојимо, ми и дање опстајемо, српски народ је последњи балкански народ који је пао под Турке и први народ који се дигао против турског ропства. Први смо и једини народ у овом делу Европе који је у две своје државе Србији и Црној Гори обновио своје државе у деветнаестом веку са својим националним династијама. Сви околни народи, Грци, Румуни, Бугари имали су на власти немачке династије.

Шта је то што нас је одржало све ове године? Пре свега: Српска Православна Црква и Пећка патријаршија која је након пропасти српске државе чак и ширила сфере свог деловања и окупљала вернике на огромном простору од Сент Андреје до Охридског језера, од Темишвара до Книна…

Пећка патријаршија била је стожер окупљања православних Срба и преузела све улоге које је раније имала српска средњевековна држава. Преко Пећке патријаршије, дух светосавља и косовски завет постају и наше национално опредељење.

Свакако је косовски завет је нераскидив од светосавља, од лика и дела светог Саве. Како нам дечанска повеља напомиње: растко Немањић је напустивши двор, донео одлуку да изабере Царство Небеско, Царство Божије уместо Царства Земаљског. Ово је основни принцип, ово је парадигма косовског завета, око које би и данас требало да формирамо наше национално биће. Јер и ако је дубоко национална идеја светосавља, и сва делатност Пећке патријаршије, још је дубља, јер носи једну универзалнију идеју, идеју хришанства, односно Царства Божјег. Самим тим је и дубоко есхатолошка, јер наш идентитет пребацује из реалности историје, (страдања, смрти и пропадљивости – пропасти), у сферу Царства Божијег и вечног живота у заједници са Светом Тројицом. Христос каже: иштите најпре Царство Божије, и правду Његову и ово ће вам се додати Мт 6,33

Раванички монаси, само пар година после боја на Косову, описујући ток битке и дешавања која су након ње уследила, говоре о Кнезу Лазару и његовим витезовима који су изашли у рат, наоружани молитвама светих отаца наших, Светог Саве и Светог Симеона. Паралела косовске легенде са Јеванђељем је очигледна, зато јер обе приче говоре о страдању Христа ради, страдању ради своје вере…

У Јеванђељу имамо Тајну вечеру у косовском завету имамо кнежеву вечеру, и у једном и другом догађају имамо издајника као и омиљеног ученика. И што је најважније обе приче садрже снажну есхатолошку свест, везаност за Царство Божије и његову правду, веровање да нема веће љубави од ове ко живот свој положи за пријатеље своје… Јв 15, 13.

Данило III архиепископ пећки и патријарх српски у раздобљу 1390. до 1396., српски средњевековни писац, пише 1393. Похвално слово о Кнезу Лазару, пре тога пише и службу краљу Милутину, житије светог Саве и светог Симеона, а након преноса моштију светог кнеза Лазара из Приштине у Раваницу, пише и службу кнезу Лазару и синаксар. Архиепископ Данило је најзаслужнији за преображај светосавља у култ кнеза Лазара, за завет Косовских мученика и канонизовање кнеза Лазара.

И ако су његова дела различита жанровски, у њима је доминантна димензија опредељење Лазара за Царство Небеско уместо Царства Земаљског. Архиепископ Данило је пресудно утицао на српску народну епику и формирање косовског епа. С тим да је у деветнаестом веку захваљујући Вуковом етнографском деловању већи акценат стављен на епски, херојски аспект Косовског мита, у односу на духовну и есхатолошку димензију Лазареве одлуке. Уместо Христоликог Лазара мученика, имамо Обилића, витеза…

Архиепископ Данило веома често у Похвалном слову о Кнезу Лазару говори о свесној жртви косовских јунака, равној жртвама мученика из првих векова хришћанства који су свесно дали животе за своју веру, али и своје отечетсво, следећи кнеза и мученика.

Професор историје на филозофском факултету, др Милош Ковић, чак наглашава да кнез Лазар и одлази у бој на Косово управо да би остао у завету светог Саве, јер је то оно што наша Црква тражи од њега. Јер је управо Црква њега изабрала и стала иза њега, у времену када се Душаново царство дели и распарчава.

 

Историчари данас сматрају да националне државе, самим тим и национална свест становника, осећања припадности једном народу настају у осамнаестом и деветнаестом веку, онда када се дешава и индустријска револуција, развој грађанских слојева друштва, буржоазије. Међутим, ово није истина у случају Срба и Србије.

 

Норман Дејвис историчар у својој књизи: Европа- један историја, каже да су пред крај средњег века, у време српске деспотовине само четири народа у Европи имала националну свест, свест о свом националном бићу, а то су Срби, Данци, Португалци и Бугари. Потпуно супротно општеприсутном становишту да националне државе настају тек у 19. веку.

Римокатолички путописац Бенедикт, путује кроз северну Босну, као део Хагсбуршке делегације која иде на двор Сулејмана Величанственог, у првој половини шеснаестог века, каже да у Босни већином живе Срби, он их пита ко су они, а они му говоре о Косову и светом кнезу Лазару. У својим белешкама пише на латинском све оно што ми и данас знамо, оно што је косовски завет и оно што је дубоко укорењено у нашу колективну свест.

Карл Густав Јунг, швајцарски психијатар, каже да када генијални људи пишу, када генијални људи стварају да они не говоре из свог искуства већ улазе у колективно несвесно и говоре о архитиповима. Управо кроз ову призму, ми можемо и разумети дела нашег владике и песника Петра Петровића Његоша, Тајновидца, који поново као петстотина година пре њега архиепископ Данило говори о косовском завету. Само тако можемо разумети и дела Јанка Веселиновића, који кроз Хајдук Станка и јунаке првог српског устанка поново оживљава кнеза Лазара и средњевековне витезове.

Ништа мање вредно није ни делоМилана Ракића и његов косовски циклус или дело светог Николаја Велимировића који говори о Његошу, и кроз Његоша поново актуелизује косовски завет.

И у другом светском рату, касније развијен култ народног хероја, има свој темељ на косовској епици, уосталом 80% бораца мњђу партизанима били су Срби. И током прогона српске Цркве у Брозовој Југославији, готово да није било песника који није певао о Косову.

Када већ говоримо о својеврсном миксу националног и хришћанског отелотвореног у Пећкој патријаршији, ваљало би напоменути да је то с једне стране, како смо већ истакли, због сплета историјских околности у којима нисмо имали националну државу и с друге стране, да је од самог примања хришћанства постојала тежња међу Србима да хришћанству да национални печат.

Ова чињеница се огледа у појави Срба светитеља. Пре свих светог Јована Владимира зетског, првог српског владара и светитеља, затим светог Саве и светог Симеона, затим читавог низа светитеља из лозе Немањића, међу којима морамо да посебно истакнемо светог краља Стефана Дечанског, чији је култ тек нешто мање значајан у односу на светосавски и косовски култ. Средњевековне идеје владара светитеља достижу свој врхунац у косовском завету и жртви светог кнеза Лазара, онако како га је описао архиепископ Данило и ликом светог деспота Стефана, који као витез, поново уноси епску димензију у косовски завет.

Идеју Срба светитеља прихватају и сви околни народу, култ светог Саве, светог краља Милутина и косовски завет, прославља се и у Грчкој, Бугарској, па чак и у Русији. У црквама Романових сликају се свети кнез Лазар и Милош Обилић, краљ Милутин сахрањен је у цркви свете Недеље у Софији, и Бугари га славе као свог светитеља. У новом веку, број српских мученика и светитеља не бива смањен, већ настаје да сведочи о нашем опредељењу за Царство Небеско. Само у двадесетом веку канонизовано је више десетина мученика и свештеномученика, групно су канонизовани свети мученици пребиловачки, јасеновачки, момишићки, прњаворски, сурдулички, пивски, велички и горњеполимски, дабробосански и милешевски.

Проглашени су за светитеље, страдали током првог светског рата: свештеник Лаза Ћулибрк, свештеник Саво Шкаљак и свештеник Трифун Максимовић. Током другог светског рата у периоду од 1940. до 1945. Страдало је много свештенства, епископа и верног народа, сведочећи истину Царства Небеског, међу светитеље убројени су митрополит загребачки Доситеј Васић, митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац, митрополит дабробосански Петар Зимоњић, епископ горњокарловачки Сава Трлајић, епископ бањалучки Платон, игуман манастира Шишатовац Рафаило Момчиловић, игуман Нестор Тркуља и још тридесет и три свештеномученика.

Од 2017. се као светитељи прослављају патријарх пећки Пајсије Јањевац, преподобни Стефан Троношки, свештеноученици митрополит Викентије Крџић, игуман Владимир Протић и преподобни Јаков Нови Тумански.

Од мајског заседања светог архијерејског сабора српске православне Цркве одржаног 2018. године у свете су убројани преподобномученик Григорије Пећки, мученик Василије пекар из Пећи и мученица Босиљка Рајачић из Гњилана…

 

Шта ћемо учинити данас са косовским заветом? Ми и данас, још убек имамо нашу парадигму, наш идентитет, требало би само да закопамо у прошлост, окренути ка Будућности, ка Царству Божијем. И онда када помислимо да је изгубљена свака нада, из нашег богослужбеног, литургијског идентитета, из наших Црквених служби изрониће поново наши Свети Преци и њихов Завет, и показаће нам пут којим би требали да идемо…

Стеван Стефановић за Видовдан

     

Стеван Стефановић је свештеник и аутор књиге Богословље Достојевског коју можете поручити путем ове мејл адресе

st.nikolaj355@gmail.com

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here