Све оно што никада није речено о Освалду Томовићу

Поделите:

Испред мене бели папир, гладак, празан, а пун неисписаних и неизречених истина о човеку који није био мој, који је био сума свих позитивних и људских врлина, који је био човек свих људи и који је живео за живот и домовину, ону коју је сам изабрао да му буде место где ће стварати, волети, изгарати, умрети. Не морам да обећавам никоме да ћу бити објективна, јер сви су га знали и пријатељи и непријатељи, а нису га познавали, тако да обећавам да ћу бити сурово субјективна. Писаћу као једини живи сведок стварања једног генија, скромног, бучног, опасног, духовитог, милог, дечје искреног. Моја се субјективност подразумева у свим аспектима овог некролога, јер, живећи повучено, Освалд никада није привалчио пажњу ничим другим до својим маестралним виђењем свега што је живо и повезано.
Освалд Томовић је рођен на први снег у малом месту у Немачкој 1970. Растао је као дете-човек, већ тада издвајајући се од својих вршњака огромном снагом ума који се хранио књигама и сазнањима. А онда је кренуо у школу. Мали – велики човек је почео да повезује све компоненте наученог са животом у свим његовим појавним облицима. И писао је, писао је увек, дневнике, есеје, читао је са 11 година Гетеа, а у петом основне, његов есеј пофесор је носио средњошколцима да погледају како пише један странац, али странац који је од њих млађи много година. Странац, рођени Немац, а странац, борио се да сачува достојанство, није био ни Немац, ни Србин, ни Пољак. Био је свуда и увек за оне који не разумеју странац. Баш због те карактеристичне бољке градио се спартански, млео је своју немачку конкуренцију, да би га на крају, на првој години студија прозвали новим Томасом Маном.
Студије је наставио у Београду на Филиолошком Факултету где је немачку књижевност изучавао из друге перспективе, из перспективе странаца, Србина. Његова неутажива потреба да зна сваки историјси податак о Србији и народу српском, доводи га до унутрашњег сукоба. Онда се одлучује, постаје Српски држављанин. Постаје Србин, првенствено срцем, а касније и у свим осталим аспектима свога деловања и писања.
У њему је буктила она револуционарна енергија која се може наћи само у одређеним људима. Неправда којом је био оптерећен, а и грађански рат који је прогурао са тугом коју носи свако људско биће, наводи га да 91. Покрене највећи студентски протест против тадашњег режима Слободана Милошевића, тада у земчју доводи и престолонаследника Kарађорђевића. Kасније се горко каје због те своје одлуке, али касно. Зато чини све да народу отвори очи и укаже на све недоследности, неправде, грешке режима и ситних режимских послушника.
А, режими се мењају, али Освалд остаје у сенци линијаша, партијских првака и другосрбијанаца, критикујући пођеднако и једне и друге. Убрзо стиче надимак Kраљ Ундергроунда који му је јако сметао. Јер себе није видео као подземног принца тамне стране Српске стварности, већ сасвим супротно, као лучоношу, као светлу у општем медијском мраку.
Тако, након стотина објављених и необјављених колумни, есеја, текстова, прича, за друге портале и медије, одлучује да оснује свој. Не упркос, већ паралелно. Видевши да се свет окреће наглавачке, а са њиме и Србија, а схватајући да је остало у срцу ове крваве бајке принчева и принцеза жедних праве речи и културе, он оснива портал Kонкретно.цо.рс. И тако се директно супротставља својим дугогодишњим непријатељима, огољава истину, не преза од тема које најболније задирз испод коже сваког ко себе назива патриотом. На Kонкретно доводи најбоља пера оне Србије која се не види од муља и промовише младост, културу, сликарство, живот!
Без ичије подршке и помоћи, он даноноћно ствара портал који ће постати бренд, а који ће његовом имену додати разне погрдне наставке. Сада, упркос свим препрекама, циљ је постављен, а његова огромна енергија гура га као моћна локомотива и меље све своје конкуренте. Али, опет, сва ова борба остаје скрајнута, обарају портал, краду текстове, критикују, вређају, не презају ни од чега да ућуткају оне који говоре истину, а истина није ни мало слатка, огавног је укуса мрзлог говна на снегу.
Паралелно са објављивањем и окупљањем сјајних писаца око себе и портала, Освал води и унутрашњу борбу. Свака непроспавана ноћ носи свој данак, свака увреда запече иако је изречена змијским језиком оних поткупљених и слепих. Сва његова борба бива затрпавана петпарачким, жутим таблоидним написима, али читаност портала расте, без обзира на напоре позиције и опозиције да га ућуткају.
Сећам се 2016. Тадашњи избори, његов текст о циркусу који само мења градове, али не и тачке, и мук публике. Страх да се упути макар један коментар. Страх да се каже браво, ништа, текс објављен у десет ујутру у једанаест већ скидају са свих зидова на којима је подељен. Али и то је било нешто, реакција која указује на страх. Први коментар сам поставила баш ја (а ко би други), на свом зиду, у облику дугачке критике систему који је спреман на све само да се не суочи са правом опозицијом која представља народ.
Од онда је кренуло и више Србија не ћути. Освалдовски се поставља према очигледним лажима и крађама, страх се претворио у режање.
Опет пишем окренута субјективном осећају поноса. Испред мене је папир на коме сам написала само делић оне моћи коју је Освалд имао над аждајом и осећам понос. Понос што сам га познавала, понос што сам учествовала у његовом стварању модерне историје, понос што сам га имала за себе у ретким тренутцима слободног времена, онда када нисмо писали ни он и ја, онда када је Србија била испод снежних облака, а ми сами у нашој палати од љубави.
Плачем над неправдом, жена сам, али не плачем очима, плачем речима, тако ме је мој учитељ научио. Научио ме је да није срамота своју нацију волети више од других, јер, ипак је твоја, па ма каква била у четири зида слабо брањених граничних линија. Научио ме је да су странци само они који не разумеју, само они отуђено од живота. Научио ме је да будем несебича, искрена до кости. А научио је истим тим стварима и много више Срба него што и они сами себи смеју да признају.
Освалдово тело је поразила друга врста непријатеља, његов дух никада нико и ништа. Оставио је иза себе хиљаде исписаних редова недовршених књига, недовршених због других редова, оних који су значили живот или смрт. Оставио је и мени овај портал који више и није мој и његов, већ портал свих људи који су изронили из муља и жедни су истине.
Постоје многе ствари које никада нећу причати о Освалду Томовићу, али то су само наше ствари, ствари од којих је саткана једна огромна љубав, прекинута у екстази. Питала ме је скоро једна наша списатељица:”Kако је волети тако?”, рекла сам јој само: “Диво је и страшно је.”
Само они који иза себе оставе оволико сећања, оволико лепоте, никада неће бити заборављени. Међу њима ће бити и он, Освалд, некрунисани Kраљ Ундергроунда, Ози, крунисани принц мога срца, вечни дечак слатког осмеха и убојитог пера.

Олга Томовић

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here