Свештеник др Угрин Поповић: Чича Глишин онтолошки промашај

Поделите:

 

У теорији, свако ће рећи како је Бог савршен, друго-природан и недокучив. Ипак, у пракси, већина људи зна шта то Бог хоће, или неће, зна како ће Он поступити у одређеним ситуацијама, и како му се ми можемо додворити. Заиста, мало је рећи да Бог у својим поступцима невероватно личи на човека. Супер човека, али ипак човека! Мало је чудно како то имамо исто размишљање као Бог, а опет слажемо се да је Он недокучив за нас. Иако размишљамо исто!?! И то је већ оксиморон нашег религијског суноврата. То, да уснама признајемо да не можемо спознати Бога, али ипак у дубини свог срца „знамо“ све о Његовим поступцима, мотивима, жељама и тд и тд.

Свакако пример би био потребан на овом месту не би ли нагласио саму апсурдност помисли како о Богу можемо знати било шта. Рецимо, представимо себи да Алан Форд ликови, или Загор, или Мики Маус…. јесу живи у тој својој дводимензијалној реалности. И да Макс Бункер или Волт Дизни имају сада задатак да тим створовима објасне своје постојање. Наравно, Макс Бункер би могао да нацрта свој лик и да се на тај начин обзнани својим цртаним јунацима, али ипак тај лик не би био он. Том лику би фалила једна димензија, како би верно предствио Макса а, опет, и том његовом аудиторијуму такође би фалила та једна димезија, како би правилно разумео начин постојања свог створитеља. Дакле, када би се обзнанио својим створењима, он би морао себе да изрази у две димензије, не би ли ови могли да појме свог створитеља, или, корак напред, да имају неку врсту комуникације са њим.

Ипак, то је увек крња комуникација ако се темељи искључиво на чињеницама, јер је просто немогуће да неко из три димензије обзнани себе у целости, онима из две димензије. Као што је такође немогуће пренети начин функционисања из три димензије, онима из две димензије. Схватате? Не? Па, како бисте тим људима, својим Дизнијевим јунацима, објаснили постојање лопте? Никако другачије до појмом круга! Ипак, круг није лопта, али за оне из две димензије, круг ће увек бити лопта.

Мучнина нашег живљења је садржана у нашим јунећим покушајима да лопту пошто-пото угурамо у круг! То је основни грех Схоластике, или грчког философског импакта на хришћанство, или Источне поводљивости, која је у 9-ом веку дозволила да западне под тзв „Западно теолошко ропство“ из којег, а захваљујући политичком пропадању Православних царстава у 14-ом веку, није ни изашло. Уствари, дискурс Истока је нестао у тим оковима, и сада постоји само у успомени, и пијаном бусању у груди јуначке, које се суштински не слажу са „злим Западњацима“, превиђајући све очигледнију истину да смо ти „зли Западњаци“ уствари – МИ! Да је „Запад“, одавно постао „свет“. Чим у Техерану можете да купите „Кока-колу“ и „Биг Мек“, јасно је која је цивилизаија у апсолутној експанзији.

Али, вратимо се Чича Глиши из дводимензијалног света! Дакле, онтолошки промашај Чича Глише није у томе што себи представља лопту као круг, него у томе што убеђује и себе, и друге, да лопта ЈЕСТЕ круг! Схватате ли грех Схоластике сада? Не? А, где се изгубила „апофатика“, и тај приступ Истока, где рецимо није било теолошке наобразбе све док Цариград није пао! Није било „Богословије“, једном речју. Док је Византија опстајала, како-тако је ипак свест о лопти, као другој реалности, која се изражава кругом, али која није круг, опстајала да би падом Истока, поклекла у схоластичкој лаконској карактеризаији да лопта јесте круг, и да је просто немогуће другачије!

А онда ломача, а онда политика, ратови и шта све не, да би данас имали мутацију религије, где су најгори „схоластичари“ данашњице управо они који позивају на непомирљивост са Ватиканом, и „злим папом“, или „злим Западом“, непомирљиво урлајући – КРУГ ЈЕ ЛОПТА, ЛОПТА ЈЕ КРУГ!!!

А до лопте се долази тзв Митарствима, јер је просто немогуће другачије. Чича Глиши једноставно није логично да је другачије могуће. Заправо, Чича Глиша не жели да допусти да је другачије могуће! Да постоји вечност у којој грешници не би горели у Геени огњеној, и у којој смрад њиховог спаљеног меса, Чича Глиша не би омирисао, као Јахве жртву свеспаљеницу, честитајући себи на избору што је у животу јео празан бурек уместо пљескавице! Све мора бити у складу са размишљањем Чича Глише или… или не сме постојати!

„Праведношћу и подвигом се спасавамо! Празан бурек, а не пљескавица! Не другачије, јер Лопта тражи то!“ Лопти је веома битно да се не једе шаран средом… или је то било прасе? Чича Глиши је савршено логично да је Лопта створила све, али да јој је веома битно шта ко једе средом и да, под претњом огњем неугасивим, уцењује разне Чича Глише вечношћу. Где црв не мирује! Тај дигестивни аспект спасења је поетски трагичан, али Чича Глиша верује у праведност до које се долази празним буреком, док „десетка са луком“ води у Геену огњену, где је, као што смо већ поменули – црв који не мирује, у реалности плача и шкргута зуба!

Страшни Суд ће бити екстремно страшан. Пошто ћемо тада отворити очи, и схватити напокон, како лопта није круг.

Мислите о томе!

Свештеник др Угрин Поповић за ВИДОВДАН

Поделите:

4 Коментари

  1. Jelte gospodine Popoviću kad kažete da će strašni sud biti ekstremno strašan jel ste vi već bili na strašnom sudu pa znate kakav je,mislim iz prve ruke iskustvo ili to samo onako palamudite,lupite da prestrašite mirjane onim o čemu veze nemate niti ste ikad škrgutali zubima i oštrili zube na posnom bureku???????

  2. “Страшни Суд ће бити екстремно страшан. Пошто ћемо тада
    отворити очи, и схватити напокон, како лопта није круг.”

    Страшни суд почиње на ”КРУЖНОЈ” ЛОПТИ, ТЈ. ”ЛОПТАСТОМ” КРУГУ,
    већ овде, на Земљи.
    У прилог реченом:

    ”Rodoljub Sabic‏ @RodoljubSabic 6. мај
    Још
    U vodi koju pijemo dozvoljena količina natrijuma i hlorida biće ubuduće za
    “samo” 25-30% veća nego do sad, količina bora skoro tri puta veća a amonijaka
    pet puta veća!?”

    Драган Славнић

  3. lopta, bice kao kugla, Zemljina kugla, mapa, to su sve najdublji filosofski problemi.Autor je stilom obesmislio tekst.Bolje da je nas, mene, nedovoljno vicne teologiji uputio u “osnovni greh skolastike”, razliku izmedju teologije i bogoslovije, razliku u odnosu izmedju drzave i crkve na Istoku i Zapadu.Zanimljivost je danas postala toliki imperativ da gusi sve ono pametno sto se moze reci.Autor neka pocne da pise dosadne tekstove i jedan citalac mu je vec siguran!

  4. postoje dve vrste knjiga ili tekstova, one za koje je dobro da imaju sto vise citalaca i one za koje je dobro da ih imaju malo.Resenje je najveci deo istorije islo u korist ovih drugih, da bi masovno stampanje proizvelo nesto najgore sto je moglo da zadesi knjigu i pisanu rec, imperativ zanimljivosti, (tako je Eko samovoljno skratio “Ime ruze”, jednu slabasnu, ali zanimljivu knjigu, i time je ucinio jos zanimljivijom upropastivsi je).Nama su neophodne suvoparne, dosadne knjige koje niko ne cita, samo se iz njih nesto moze nauciti!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here