Свештеник др Угрин Поповић: ПОКАЈАЊЕ

Поделите:

Живимо у ери када су неке речи, услед „папагајског“ понављања, изгубиле на свом значају. Свакако једна од тих речи јесте и реч – покајање. Ипак, покајање никада није само реч, оно је дело. Дело, које изражава нашу одлуку. Одлуку, која је последица кризе у човековом бићу.

Не доводи свака животна околност човека у кризу, чак можемо да кажемо да је релативно мали број околности у току једног људског живота такве природе, која може да изазове у човеку прелом тог интензитета. Ако узмемо, дакле, кризу као онај значајан догађај у животу човека, од кога ће зависити његов даљи живот, онда је сигурно да таквих крупних, великих и преломних догађаја, не може да буде много. Па ипак, управо због тога што су овакви догађаји, релативно ретки, они могу да донесу човеку одједном много. Они отварају човеку врата, до тада непознатом или неупознатом свету, врата која му пружају шансу за даљи унутарњи и спољашњи развој, какав до тада, тај човек, није ни слутио. Такви догађаји, на пример, могу да буду смрт неког блиског, нека тешка и озбиљна физичка или душевна болест, као наркоманија рецимо, велики или целокупан губитак имања у некој поплави, земљотресу, рату, коцки, итд.

Новозаветни опис таквог стања најдраматичније је описан у причи о Блудном сину (Лк. 15:11-31).

Међутим, овакви догађаји, или овакве кризе, или овакве крајности (којих је Библија препуна), нису резултирале да данашњи појам покајања изгуби на својој тежини у непрестаном понављању, и млаком разумевању. Што је довело до те мере, говорим о случајевима у нашој Помесној цркви, да се покајање «изнуђује», те поставља као «услов», не би ли се човек Причестио, као да је то могуће!?!? Као да је могуће испровоцирати нечије покајање простим уцењивањем. То, пре свега, није Библијски, затим ни људски, а камо ли логично. Ипак, тако нешто се разуме по себи у оним местима где је реч – ПОКАЈАЊЕ – одавно изгубила на свом значењу.

Али, добро… шта је заправо покајање?

Та наша реч изражава оно што, у Библијском хебрејском, као идеју покајања, описују два глагола: שוב схув (вратити) и נחם ницхам (осећати жалост). Или, у Новозаветном речнику, то би била реч – Metanoia – (грчки μετάνοια, metanoia – иза ума), старогрчки израз који значи променити ум, променити се. Свакако, та реч се може прочитати и као – метаниа – а у српској интерполацији би било – метанија – а у зависности да ли се “οι“ чита као дифтонг, или оделито.

Свети Јован Крститељ је тај вапај упутио јеврејском народу. И то у тренутку када није било пророка у Израелу већ 400 година, и када је вера одавно постала религија, а однос са Богом био замењен тек „ваља се, не ваља се“ приступом, тој великој тајни живота. А, зато Христос и каже – „чули сте да је казано…“. Дакле, чули сте, нисте сведочили. Чули сте, и извршавате то, јер вам је тако неко рекао, а њему су такође тако рекли, и тако даље, и тако даље. Све до оних пророка које су ти њихови праоци побили, и од којих су ови чули да тако треба. Христос даље наставља – „а ја вам кажем…“. Дакле, ја сведочим, и ово су моје речи, и ово је мој опит, и ово је мој однос.

Христос је своју службу започео речима – ПОКАЈТЕ СЕ!

Али, на шта је мислио? Да ли је мислио на моралне грешке и грешкице које чинимо на дневној бази барем хиљаду пута? Да ли је због тога дошао на земљу? Да би нас поучио како је лоше псовати комшију, или рукоблудити (мастурбирати), или имати грешних помисли, или… Да ли је само зато Он дошао? Ако је тако, онда заиста се није морао ни трудити. Мојсијев закон, а поготово 3-ћа и 5-та књига, су до танчина то разрадили. Ипак, Он је дошао, и Он је своју службу започео речима – ПОКАЈТЕ СЕ!

На шта је мислио?

Ап. Павле нам сведочи да познаје два закона у своме телу, и да се томе не може одупрети (Рим. 7:15-8:2). Ипак, ап. Павле јесте ПОКАЈАНИ хришћанин. То покајање је показао ДЕЛОМ, а које је даље посведочио ЖИВОТОМ, иако ту, у Римњанима посланици, даје признање свима нама, како није превазишао слабости тела. Поређења ради, а на овом месту веома битно за поменути, јесте да се негде ап. Павле не би смео ни причестити без претходног исповедања његове „грешне“ душе. Пошто га тај калибар „грехова“ није напустио тим његовим покајањем. Али, опет, застанимо! Да ли то значи да његово покајање није било искрено? Да је успео и самог Христа да обмане? Или, да то само ПОКАЈАЊЕ, оно које су проповедали св. Јован и Христос, није као ово данас, изнуђено покајање, покајање „реда ради“, „ваља се, не ваља се“ начина, не би ли се човек причестио, већ јесте оно фундаментално, суштинско, болно, и крваво ПОКАЈАЊЕ! ПОКАЈАЊЕ које трасира наш пут ка Богу. Наш живот ка Богу. Од оне врсте ПОКАЈАЊА за коју сте можда некада и негде чули… и о којој вам је неко причао…

Ипак, ЈА Вам кажем – МОГУЋЕ ЈЕ!

 

Мислите о томе…

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here