Sveštenik dr Ugrin Popović: Posle reči „LJUBAV“, najprežvakanija je reč „SLOBODA“

Podelite:

Možda, posle reči ljubav, najprežvakanija je reč „sloboda, koja je, isto kao i reč „ljubav“, sasvim izgubila na svom značenju. Zaista – šta je ljubav? šta je sloboda?

Iz perspektive našeg veka, možemo sa sigurnošću konstatovati, da je ljubav zamenjena sa zaljubljenošću, a sloboda – sa mogućnošću izbora. Slično, i dovoljno dugo poistovećivano, tako da se danas, u mozgu prosečnog čoveka, to svelo na isto. Ljubav = zaljubljenost, sloboda = izbor, te kako su ove dve kategorije u međusobnoj zavisnosti, a zapravo proizilaze jedna iz druge, da bi se opet ulile jedna u drugu, to današnji svet jeste nepovratno izgubio pravo da voli, u svojoj infantivnoj potrebi da bude voljen.

Generacija neodrasle dece, želi da bude voljena po svaku cenu, uz mogućnost da izabere „objekat“, koji će da ih voli. Na žalost, svet je poistovetio slobodu sa izborom, tako da je isti postao moranjem.

„Moraš da biraš! Moraš da budeš slobodan! Moraš da si nasmejan!“ – jesu samo neke od današnjih floskula, kojima se meri sreća. Tužno je u stvari to, što je postalo bitnije da se pokaže ta svoja sreća, od realne sreće, koju čovek živi. Dakle, bitnije mi je da ljudi vide da sam srećan, nego li to da li sam zaista srećan.

Pridev „srećan“ dolazi od glagola „sretati, sresti“, tako da je jasno po sebi da sreća nije „jednosmerna ulica“. Ipak, izbor sužava okolnosti sreće na samu osobu koja bira, a ne na onu koju sreće, te tako sama sreća zavisi od tog našeg izbora da budemo to, a ne od ličnosti koja će nas obasjati time. Što nas neumitno vodi ka ljubavi, izistinskoj sreći. Ali, poistovetivši slobodu sa izborom, mi poistovećujemo i ljubav sa zaljubljenošću, tako da i ovde pokušavamo da biramo. Biramo osobu koju želimo da sretnemo, i sa kojom želimo da budemo srećni. Tužna je istina da nakon takve osobe dolazi neka druga, jer ni ovu prvu nismo sreli, već smo je izabrali. Zapravo, to je prava nesreća današnjeg veka! To, što je čovek poistovetio slobodu ne sa ljubavlju, nego sa mogućnošću izbora.

Ili, kao što je to veoma elokventno sročio Hristo Janaras: „Slika slobode danas jeste super-market: uđeš i biraš. Ali sa ljudima ne možeš da biraš: sa njima stojiš u odnosu i ne možeš izabrati šta ćeš voleti iz njihove ličnosti. Voliš njih. Ili ne voliš”.

Svakako, mnogi se danas oduševljavaju Egziperijem, i njegovom ilustracijom ljubavi, u događaju susreta dečaka i lisice. Ti isti, mnogi, se oduševljavaju i Liturgijom kao zajednicom ljubavi. Kao zajednicom zrelih ličnosti, koje spaja ta dimenzija ljubavi, koja nas i preobražava od ove muke palog postojanja, u radost večnog postojanja. Postojanja u ljubavi, u susretu, jer „Bog ljubav je“, što bi rekao ap. Jovan.

Da, ličnost, ljubav, zajednica… i, varijacije na temu, bez realnog osvrta na ontološki značaj tih reči, čini da i te same reči izgube na značaju, u tom svom papagajskom ponavljanju. Što se i dogodilo. Priznajmo to sebi napokon! Govorim o nama, pravoslavnim hrišćanima. O nama, koji i dalje imamo neke dvojbe oko toga ko ima prava da se pričesti, a ko ne. Vidite, i ovde govorimo o pravima, samo crkvena terminologija je drugačija, pa ćemo reći – „ko je dostojan da se pričesti“, ali u principu tu sami sebi „ulećemo u stomak“, jer i sami vrlo dobro znamo da niko nije dostojan. Ipak, biramo tu reč da ne bismo govorili o pravima. Neizbežnim pravima. No, dobro… ostaje i dalje pitanje – ko je dostojan da se Pričesti?

Vidite, samo postojanje tog pitanja jeste svedok našeg otuđenja. I naše neslobode, izražene u tom našem izboru da mesec dana ne jedemo svinjetinu. Komično, ali tako je, jer tih mesec dana jeste potvrda da smo izabrali da budemo „dostojni“. I, to je to!

Najtužnija, ali bukvalno najtužnija, realnost tog izbora, jeste da smo njime zaboravili slobodu kojom smo voljeni… i, kojom treba da volimo.

Mislite o tome!

Sveštenik dr Ugrin Popović

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here