Свештеник др Угрин Поповић: Реч која се не чује

Поделите:

Можда је основни проблем нашег народа тај што се издајемо као хришћани али нико, или ретко ко, чита Свето писмо редовно. Свако кука и проклиње, а не разуме да ћемо по тој својој речи бити оправдани или осуђени, као што је рекао Господ, или да се та наша реч никада не враћа празна, што би рекао Исаија да би ову експертизу крунисали Јованом – У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч!

Свакако то су „шпанска села“ за просечног домаћина у Страдији, који чува Традицију, слави Славу и Бог зна како је задовољан собом, што је рођен као православан. Као да то нешто некоме значи. Немање поштовања према свештенству свакако да је део националног фолклора, те се разуме по себи, да ти људи нису достојни поштовања, јер би требало да буду савршени и без мане, а пошто нису, онда за њих нема поштовања. Заједљивим коментарима испратиће се свако возило које свештеник вози, док је том истом народу сасвим логично да полуписмени олигарси пљачкају његову породицу, до седмог колена. То не само да је логично, него је и очекивано.

Таква мазохистичка перспектива јесте реалност данашњице. Крунисана девизом – појео вук магарца, и са тим се Страдија мири! Мири и шета, не би ли тим својим дефетизмом омогућила остварење једне друге девизе – сјаха Курта да узјаши Мурта! И на то је Страдија навикла. Да је јашу, и јашу. А јашу је барем од 1945-те, том логиком подилажења маси уместо преузимања одговорности у истинском лидерству, које није у подилажењу. Можда зато маса Страдије и не воли свештенике, јер они барем не могу да подилазе, пошто морају да говоре оно што је Сам Бог рекао. Сам Христос. Христос, кога је поводљивост масе разапела својим безубим повицима – крв његова на нас и децу нашу!

Могу да се кладим да су управо те речи биле на уснама наших вајних ослободилаца 45-те, или Пеке Дапчевића, док је исти стрељао Београд 44-те. А онда су дошли пролетери, и онда нам је било све лепо. Али, крв наше интелигенције, наших лидера и наше елите је дошла на нас. Да, још у Писму пише – родитељи једу грожђе а деци трну зуби. Родитељи су се измирили са својим душманима да би деца тих истих клала нашу децу, док се семе јудино и даље одриче њихових јецаја, и због њих се душманима извињава. Шета и извињава!

Страдијо, јадна си! Не читаш Писмо, па ни не видиш решење. Само кукаш и ропћеш, па се ни та твоја реч не враћа празна. Јашу те и јахаће те, а ти ћеш само бесловесно роптати. Роптати и шетати. Шетати, док се деца тог јудиног семена на твојој грбачи госте, ти ћеш и даље бити задовољна њиховим мрвицама, са слободом, као мантром данашњице, на уснама! Ти ћеш остати у оковима тог свог властитог слепила, јер писано је – очи имају и не виде.

 

Мислите о томе!

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here